Писмо Хусеин-ефендије

Писмо Хусеин-ефендије Ужичанина из Истанбула упућено хзф. Ибрахиму у у Бијељину, 1887. године.

"Врли мој и сваке хвале вриједни ахбабу,

Ево се у неко доба и моја душа мало смири, те узех калем, дивит и хартију да ти хабере пошаљем из овога новога мога живота, из овога дуњалука којега до јучер не могодох ни замислити, а сад га својим прихватам. Године прођоше откад из нашег родног краја одосмо, ево сад ће пунијех дваест и пет, и скоро дваест и три како Босну нашу напустисмо, ал опет, кад треба да се јавим теби или коме другом тамо, мене нека туга спопане, така слабост, ко морија кака, ко техре највеће, да калем једва у руку прифатим. Ране ми се отворе на срцу, ко да то јуче бјеше, ил ко да никад било није, ко да ружан сан сањам, па једва чекам да се пробудим. Ал се пробудити никако не умијем.

Па ми намах на учи Ужице наше изиђе, сјајно и велико, како је и било, да му је и Стамбол мого завиђети. Ко год у њега дође - једва из њега оде, толико му се тешко од оне љепоте растати.

Диљем свијета бијаше Ужице познато колико год некад славна Кордоба. Да се неумрли Абдел Рахман, Аллах да му освијетли путе, придиго из гроба, никаки други град на земаљском шару не би наш да у њем живи, већ Ужице, кад већ његове Кордобе нема и не море је бити. Само Ужице. Ужице опјевано, Ужице прелијепо.

Да нас је гром ударио, да нас је шејтан врелом шаком пригњечио, да се планина отворила, не би нас ништа толико ојадило ко вијест да ићи морамо. Да ићи морамо, да се халалити морамо од онога што бијаше наше читаву једну вјечност, дугу и непрекинуту. И очи чим затворим, онај ми силни пламен у глави заигра, кад нам Ужице наше запалише. И то они исти што их браћом својом прифатисмо, с којим хлебом и редост дијелисмо, с којим се побратисмо. Три је дана Ужице горјело џехенемским пламом, три су дана душе наше умирале од тога пламена, три дана се они које вољесмо наслађиваху нашијем патњама. И када све готово бјеше, тавни се пути пред нама отворише, нећ дубока што нам, ето, траје већ дваес и пет предугих љета. Скуписмо се тада ко пред Силах ћупријом, да поглед најзадњи на попаљено Ужице бацимо. А ђевојке се наше, од силна пркоса и од љута очаја, у коло уфатише, па запјеваше:

"Ој Ужице, мали Цариграде, док бијаше, добро ли бијаше."

И одосмо. Они што нас, колико јуче, браћом својом називаху, испратише нас халакањем и погрдама нечувеним. А за цигло неколико мјесеци дођоше до нас црни гласи. Ти исти срушише и сравнише све што још остаде, саваку греду, сваки убоги зид. Нестадоше, као руком џехенемском избрисане, и џамије, и мектеби и хамами, и ханови, све куће наше заузеше и развалише, сва турбета у земљу ућераше, сва мезарја заораше, не остаде ни трага најмањега, ни камена на камену, ни гласа једнога, ни травке што наша бијаше. Ничега, ко да ничега никада ни било није. Убише нас живе, и убише све наше мртве, ни трунке од нашијег стотина година не остаде, мој хафизе. Ништа. Као да нашега никада ни бијаше.

Не шћедох тад у Азизију што нам нуђаше, на Сави, но се твоме дому запутих. А ти ме као правога госта прими, и с тобом, у твојој мудрости и поштењу, нешто утјехе нађох, и смирења нешто. Двије године остављао си ме у твојој бијелој Бијељини, али ја своме хасталуку дохакати не могох. И још сам видио оне исте како се и вама под кожу увлаче, како вас браћом својом називају, а у очима њиховијем познадох исту ону тмину акшамску која нас прекри и удави, е, ја те тада, устрашен позвах да идемо скупа. Јер ће тај мрак и тебе стићии, кад - тад. Но, ти ми ниси повјеровао, мој хафизе. Ти остаде, а ја пут под ноге. Ти свој пут одложи, а ја кренух међу туђи свијет да свој мир сусретнем. Ил ахиретску капију да нађем.

И како ми је, питаш, јесам ли се конаћно навико, јесам ли на своје ногом стао за све ове године? Како је нашему народу, Бошњанима нашим, у овом вилајету што није наш?

Знаш како нам је? Ко да нас је шејтан својеручно небројеним сихирима посуо, ко неким пепелом, и ми, кад из постојбине своје кренусмо, ко да изађосмо из својијех живота, из свега што смо знали, конатли и чинили, и униђосмо у нечије туђе животе. Па нам у почетку чудни ти туђи животи, неудобни некако, све нас жуља, и лијепо и ружно, и добро и лоше, све нам смета, ни жал није жална, ни радост рахатна, ни берићет, и кад га има, за срце нам прирастао није.

И дуго тако ходасмо уздуж и попријеко тим туђим животима, као чикмом, без излаза, тражећи себе у тој прегустој тмини, ал себе не нађосмо. Но се, мало-помало, полагахно, како је инсанима јадним суђено и досуђено у некоме кутку бескрајне и немјерљиве Аллахове бриге, свикосмо некако и на туђу кожу, и на туђу ријеч, и на туђе адете, на сав тај живот који до јуче ни замислити нисмо могли, и тај нам живот постајаше све мање жуљевит и мучан, ко што некада бијаше. И ето, гурамо некако своју тегобу узбрдицом од сабаха до јације, и није нам више тако зорли и туробно. Баца на све милостиви Аллах љековиту прашину заборава.

Само се некад, у по ноћи, без разлога, пробудимо устрашени. У мрак се загледамо, па се запитамо: "Боже милостиви, хоћемо ли се икад вратити у наше животе, похаране?"

И како год на тебе и на твоје мислим, мој хафизе, све се на једном врнем. Како је рахметли Евлија Челеблија, Аллах му дао свих седам џенета, како дође у наш босански вилајет, у којем се још ни једно небо мирно огледало није, погоди и шта смо, и како смо. И вако записа у свој благословљени дефтер: "Нису они глупи, само им памет споро долази".

И погоди, валлахи биллахи! И погоди, драгога ми Аллаха! Како нас виђе, тако и погофи! Сви смо таки, од првога до задњега. Ал ми себе познали нисмо, макар смо сами са собом живјели од како је свијета и вијека. И вазда треба да нас планина у лице удари, па да видимо јасно оне око себе. И сад се полахко, ко они са дна каце, ко права хезела, ко да смо фукара у мозак ил хрсузи најобичнији, сад се, рекох, ми проћерани, у памет врнусмо. И све нам јасно постаде. И би нам лакше на срцу нашему, ко да погледасмо.

Ал касно, мој хафизе. Сад нам памет и не треба, сад све то слободно моремо у јалију бацити.

Ми знамо сад ко само ми и ко су они. И шта нам иза леђа спремаше, док смо скупа, за једном софром били. А знате ли ви добри мој хафизе?

Јес, белћим је и то суђено, да неко зна намах, а неко подоцније - ако доживи. Па се надам: можда се и душама вашим једном истина отвори, па да се сами са собом сусретнете, да сами себи у очи погледате, да знате ко сте и шта сте и шта вам ваља чинити. А ако тога не буде - остаће вам само да сами себи катли-фемран испишете и гајтанли смрт одаберете.

Тога се бојим: да и вас једном исто зло од истијех људи не погоди а да се не надате, па да се ко и ми, након свега пробудите и осврнете око себе. Ал да вам буде касно, ко нама, хафизе. Па те преклињем: будите се док још времена има, поџидајте своје рабатне животе, усправите се, станите на ноге, хафизе, душе своје оперите, да не морате, ко ми главу обарати онога дана кад се сви будемо морали у драгога Аллаха загледати.

А за кога ће на овоме свијету сабаха бити, а за кога неће - то ми сами одређујемо, то ми сами морамо за себе изборити и заслужити, мој хафизе."