Кучук-Алија

Срби су били силно охрабрени новом победом над јаничарима. После Аганлије, по носу је добио и злогласни Сали-ага, а територија ослобођена од дахија се увећавала. Пламен слободе је грејао ледену земљу и ширио се од нахије до нахије, од села до села, од човека до човека. Београд је био под опсадом коју су водили Јанко Катић, Васа Чарапић и кнез Сима. Турци у чаршији почели су да осећају прве последице тог стања: недостатак хране, дрва, муниције и других потрепштина. То је бринуло дахије и повећавало нетрпељивост међу њима, могло се сваког дана очекивати да ће се међусобно обрачунати ако та немаштина потраје. Доскорашњи господари пашалука стално су се саветовали, свађали и узајамно оптуживали за муке које су их снашле. На Карађорђеве услове за мир, које им је ономад послао по Мехмед-аги Кошанину, нису ни одговорили јер нису могли да се усагласе. И даље су једни, увек исти, били за попуштање, а други, опет исти, за борбу и страшну одмазду. На крају се некако договорише да наставе борбу и да на устанике ударе са три стране: из самог Београда, од Рудника и са Мораве. Београдске Србе су разоружали под претњом смрћу, јер им нису веровали. Кучук-Алија са преко пет стотина војника пође средином марта из Београда на југ, на Мораву, да тамо унајми Арбанасе за рат против српске војске, што је био део дахијског плана. Одмах ван Београда их дочекаше и нападоше устаници, али се Турци некако пробише и наставише даље. Кучук-Алија онда окрете војску ка Руднику, не би ли се састао са Сали-агом и његовим људима, не знајући да су јаничари из читавог тог краја разбијени и да је његов брат већ неко време био у Ужицу. Користећи српског водича, кнез-Максима Губеревчанина, јаничари успеше да се пробију до Врбице, где изненада налетеше на Карађорђа, који је ту био са Јанком Катићем, личном стражом и нешто мало војске. Дође до кратког боја у ком Турци лако разјурише устанике и заробише неке вождове личне ствари. Карађорђе са оно мало војске утече у планину. У Врбици је Кучук-Алија сазнао судбину Сали-аге и рудничких Турака. Схватио је да ће Срби брзо да прикупе јаке снаге и да ударе на њега, па је још исте ноћи подигао чету и провукао се кроз устаничку блокаду до Крагујевца. Свуда где је прошао показивао је раји Карађорђев кратки капут, ћурак, и причао како је српски вођа погинуо у борби, не би ли тако поколебао народ. То му није успело јер су одмах за њим стигле устаничке јединице које је вожд послао, блокирале пут од Крагујевца и показале народу да се буна наставља. Карађорђе је остатак војске повео према Београду, решен да дахијама зада коначни ударац. Три хиљаде његових устаника дочекали су Турци пред Београдом, на Топчидеру. У кратком боју Срби су надјачали јаничаре и натерали на повлачење у тврђаву, а вождов момак Гаврило је лично убио и Хасан-агу, крагујевачког муселима и одсекао му главу. Проценивши да београдски Турци немају снаге да се пробију из обруча, Карађорђе узе са собом један пук војске и пође у потеру за Кучук-Алијом, који је успео да се пробије до Јагодине.

Како су устаници у Београдском пашалуку напредовали, тако су околни Турци схватали да је враг однео шалу и да ће Срби ускоро да освоје читав пашалук. То никоме од њих није ишло наруку, јер је могло да послужи као пример раји у другим крајевима. Међу балканским локалним господарима у оно време су владали чудни односи, слично као и међу београдским дахијама: неповерење, завист, свађе, принудна сарадња... Видински господар Пазваноглу од почетка устанка је помно пратио дешавања у свом комшилуку и није желео да се меша у сукоб, одбијајући дахијске позиве за помоћ. У исто време, имао је муке да своје сараднике и плаћенике држи под контролом током периода мира, па је на крају одобрио чувеном јунаку Алији Гушанцу да пође дахијама у помоћ са својих осам стотина крџалија. Како међу Турцима ништа није бивало без личног интереса, Пазваноглу је сматрао да ће то бити добар први корак за дуго жељено и чекано преузимање власти у Београдском пашалуку, а Гушанац је намеравао да искористи изненадну прилику и постане у Београду оно што је Пазваноглу био у Видину. А саме крџалије, стари разбојници, очекивали су да се обогате, било од дахијске награде, било од пљачке. Како год било, нове турске снаге се укључише у рат. На Морави их дочекаше Срби, три пута потукоше за недељу дана и зауставише у Ћуприји. Ипак, под окриљем ноћи, Гушанац успе да прође са војском поред српских стража и да се састане са Кучук-Алијом у Јагодини. И Карађорђе брзо стиже пред град са војском и многим српским старешинама. Тих дана дође до више мањих и већих борби, јер су Турци покушавали да на једном месту окупе што јаче снаге, а Срби да их у томе спрече и да освоје Јагодину. Станоје Главаш задоби и другу рану, овог пута у плећа, али опет без тежих последица. Теодосије Марићевић направи пропуст код постављања страже једне ноћи те се неки Арбанаси провукоше кроз блокаду из Јагодине, што доведе до две мање, непотребне битке. Карађорђе му то силно замери, али не предузе никакве мере против њега. Српско освајање Јагодине није успело и устаници су доживели нови пораз јер су Турци у граду имали јаке снаге и било их је тешко савладати. Сем тога, околне реке су се излиле из корита због топљења снега и поплавиле околину града, што је онемогућило маневрисање српске војске и истовремени напад из свих праваца. Изгинуло је много устаника, а неке су Турци заробили. Њих је лукави Кучук-Алија пустио живе, да иду и причају Србима да не слушају Карађорђа и да се не дижу на оружје да их не би стигла турска освета. Искористивши погодну ситуацију, победу Турака и неред у делу устаничке војске која је опседала град, први се из Јагодине до Београда пробио Алија Гушанац. Њега препаднуте београдске дахије нису са војском пустиле у тврђаву и варош, плашећи се да их не побије, па је остао са крџалијама на Врачару. За њим је пробој направио Кучук-Алија, уз велике губитке, једва извукавши живу главу. Бесан, поражен и понижен, избегавајући главни пут ка Београду да не би улетео у устаничку заседу, повео је своје људе околним путем и сутрадан ујутро стигао у Тополу. Сокаци су били пусти, није се вио дим из кућа, ништа се није чуло сем фрктања турских коња. Један од оних Турака што преживеше напад на Карађорђеву кућу уочи устанка показа дахији вождово имање.

– Обиђите ову селендру, све претражите, можда има каура негде! Брзо, да се не задржавамо без потребе! – нареди Алија јаничарима.

Турци се растрчаше од куће до куће, претресоше их све и у једној пронађоше времешног сељака сакривеног у поњаве, зграбише га и доведоше Алији.

– Каурине, шта још има Карађорђе сем куће?

– Не знам, господару, ја нисам одавде. Затеко’ се овде случајно, бегам од војске. – одговори преплашени човек.

– Ти си матор, бре, од које војске ти бежиш? Тебе нико неће!

– Бегам од сваке, честити аго! Бојим се да ми старом не тутну пушку у руке!

– Не лажи! Оставили су те овде да мотриш на село!

– Нису, тако ми бо...

Јак шамар који му је не силазећи с коња распалио Алија прекиде га у пола речи. Образ му се зацрвене и наду.

– Стари, немамо времена за губљење! Казуј шта још има Црни или ће ти одлетети глава!

Сељак обори главу, протрља болни образ, поћута кратко па рече:

– Има ову кућу и окућницу, воденицу и малу кућу у планини.

– До планине је далеко... Где је воденица?

– Онде, више села. Нема много да се ’ода до ње – показа сељак руком у правцу шуме.

– Води моје људе тамо! – нареди дахија, па одреди петорицу јаничара да пођу са сељаком. – Запалите воденицу и похитајте назад! Старог не дирајте, нека има ко да прича Карађорђу како му је Кучук-Алија спалио имање!

Они одоше, а Алија узе бакљу од једног војника који ју је упалио кременом па сам оде до Карађорђеве куће, запали је, а онда и остале зграде у дворишту: кош, шталу, тор, обор... Све је било направљено углавном од дрвета и ватра се распламсала за тили час. Ускоро букну и воденица. Кад се она петорица вратише, дахија поведе чету ка Београду. Док су се журно удаљавали, ватра је иза њихових леђа гутала запаљено имање. Са брда недалеко од Тополе, Карађорђе је посматрао како нестаје све оно што је годинама стварао. Чим је чуо да је Кучук-Алија умакао из опсаде, кренуо је са војском за њим и био му за петама, али никако није успевао да га стигне.

„Нека куће и осталога, нека гори. Подићи ћу све поново кад рат прође, у слободи”, мислио је док је гледао пожар. „Богу фала, на време склони’ фамилију, посекли би и’ Турци кô снопље.”

Јанко Катић му приђе и стави руку на раме.

– Видиш, Јанко, ја Турцима врати’ дете, а они би моју чељад набили на коље да су могли. Зато никада нећемо моћи заједно. Ако добри бог да, ово је последњи пут да су Турци прошли кроз Тополу! – рече вожд, окрете се и нареди покрет.

Устаници се стуштише за јаничарима и стигоше их током ноћи под Космајем, где су се улогорили да преноће. Дође до чарке, Јанкова чета удари на Турке, пуцало се насумице са обе стране, али је због мрака та паљба имала слаб учинак. Срби се после неког времена повукоше у шуму јер нису успели да пробију турску одбрану. У свануће, јаничари побегоше даље ка Београду, опет обилазним путем, а Карађорђева војска појури за њима. Поподне, са Авале Турке видеше људи Васе Чарапића, јурнуше и пресретоше их код Лештана. Ту погибе много Турака а устаници заробише силне коње, одело, оружје, муницију и благо. Све то поделише међу собом Васини војници и неки се тако намах обогатише. Преживели Турци су наврат-нанос побегли за Београд. Једини Србин који је ту погинуо био је неки сироти сељак којег су Турци успут срели и повели са собом као водича, а којег су после турског бекства устаници заробили и без милости посекли. Карађорђе је са својом јединицом закаснио за тај бој и стигао је у Лештане тек сутра ујутро. Кучук-Алија му је још једном измакао.

Злогласни дахија се тако уз много мука и велике губитке вратио у Београд, који није био исти као град који је ономад оставио. Становништво је било исцрпљено немаштином и глађу, много Срба и Турака је побегло главом без обзира пре него што су устаници појачали блокаду и потпуно онемогућили кретање у град или из њега. Београдски Турци су са великом надом чекали Алијин повратак са најамницима, а вратила се разбијена војска која им није могла бити од велике помоћи у одбрани од побуњених Срба. Напротив, било је то много нових гладних уста и рањеника о којима је требало бринути. Мало пре Алијиног повратка, средином априла, тројица дахија који су остали у Београду договараше се да предају Хасан-паши власт, али договор пропаде због Мула-Јусуфа, који је Аганлију и Мехмед-агу назвао кукавицама. Мула-Јусуф је чак покушао пробој из Београда Савом са три лађе-топовњаче препуне војника, али је доживео тежак пораз и вратио се у тврђаву. Да турска мука буде већа, недуго за Алијом је у Београд Савом утекао и шабачки муселим Мус-ага Фочић са својих тристотинак јаничара, што за заштиту града није значило много али је било нови терет за исцрпљене градске залихе. Како се сенка коначног пораза све више надвијала над њима, дахије своје благо пребацише у Земун и одлучише да преговарају са устаницима уз аустријско посредовање.