Дрлупа

У међувремену, Карађорђе је показао да брине о својим људима и из крагујевачког затвора избавио Младена Миловановића тако што је тамошњем муселиму послао у размену ону тројицу заробљених Турака. Младен је био највиђенији утамничени Србин за кога је вожд знао, а силом није могао да га спасе, тако да је искористио заробљенике на најбољи могући начин. Од живог Младена је било још какве вајде, а од мртвих Турака баш никакве. Сем тога, они су Крагујевчанима испричали о броју, борбеном духу и суровости устаника и прилично их уплашили, тако да су ови одлучили да буду уздржани и да се не укључују у сукоб све док не буду морали.

Вест да је Аганлија са војском изашао из Београда и да ће коначити у Дрлупи те да је са њим и двеста Колубараца стигла је до српског вожда у Јагњилу. Он је одмах сазвао устанички главни штаб и са најближим сарадницима размотрио стање. Закључили су да Турци сигурно не долазе са искреном жељом да преговарају, већ да ће покушати да на превару ударе на устанике, а да им је главна мета Карађорђе. Вожд је одмах покренуо војску, са намером да још те ноћи изненада нападну Турке и поразе их. Док су марширали преко обронака Космаја, падао је јак, тежак и лепљив снег и успоравао их, тако да су у Рогачу, недалеко од Дрлупе, стигли усред ноћи, уморни, промрзли и мокри, па су одустали од првобитног плана и одлучили да се одморе, огреју и осуше, а сутра како буде. Распоредили су се по двориштима, кућама и шталама, где је ко могао, и чекали. Тако су се две војске нашле у суседним селима 12. фебруара. Карађорђе ни током одмора није мировао. Будући да је знао да Срби чине трећину људства које Аганлија има са собом, одлучио је да Колубарцима пошаље човека и позове их да сутрадан заједно ударе на Турке. Као добровољац за тај посао јавио се Вук. Оставио је оружје, обукао суво одело које су му дали сељаци из Јагњила и кренуо заобилазним путем како би у Дрлупу ушао са супротног краја да би, ако га Турци заробе, могао да им каже да иде из Београда, да га не повежу са устаницима. Нико га није приметио и он се пред свануће ушуњао у село. Прикрадао се кроз дворишта и поред плотова све док на неком раскршћу није приметио два стражара. Шћућурио се у јендеку и начуљио уши. Чуо је да стражари причају српски, нешто о томе како неће на добро да изађе то што су пошли с Турцима.

– Браћо! Еј, браћо! – позва их пригушено, али довољно гласно да га чују, па се усправи и поче да им маше.

Они повадише кубуре и пођоше ка њему, а он подиже руке и приђе им, тако да могу добро да виде да није наоружан.

– Који си ти, синко? – упита га старији стражар гласно.

– Пссст! Чуће нас Турци! Јесте ли Колубарци? Шаље ме Карађорђе, треба ми ваш вођа – рече тихо док су му прилазили.

– Наш вођа је Аганлија, пас му матер! – просикта старији стражар и врати кубуру за силав, широки кожни појас за оружје.

– Не зајебавај, немам времена за то! Српски вођа ми треба.

– Добро, Колубарци смо. Имамо више кнезова, али један је ипак најстарији и главни. Шта ће ти?

– То ћу њему да кажем. Можете ли да га доведете овамо?

Млађи стражар задену кубуру за силав, гурну руку под капу и почеша се по глави, осврћући се.

– Могу ја да одем... Ако нас на’ватају Турци, одраће нас живе – и даље се освртао.

– Ма, не брини, верују вам чим су вас ставили на стражу.

– Верују врага! Они стражаре према југу, где су устаници, а нас су ставили на ову страну, да се џабе смрзавамо. Одо’ ја по кнеза – рече и отрча до оближње куће.

Убрзо се врати са кнезом, мршавим, високим педесетогодишњаком мрког лица, који је очигледно био љут што су га пробудили.

– Шта ’оћеш, бре?! – одсече чим је дошао до Вука па га одгура иза угла, даље од турских погледа.

– Помоз’ бог и теби, кнеже! – узврати му Вук оштро, отимајући руку из његовог стиска. – Вожд ти је поручио да ћемо данас да се побијемо са Турцима и да ви треба да се окренете на нашу страну, да и’ заједно потучемо.

– Не знам ја ни за каквог вожда! Ми смо са Турцима зато што морамо и нећемо на њи’ да пуцамо! Ако ствар пропадне, ви ћете сви да бегате, а нас ће овде да покољу кô пилиће, нама нема бегања!

– Ма какво црно бегање! Са вама нас има двапут више но њи’, помлатићемо и’ кô крушке! А вожд је Карађорђе, знаш за њега врло добро, не прави се луд, чича!

– Ко год да је, ми против Аганлије нећемо! И нисам ти ја чича!

– А ’оћеш ли да ми кажеш име, кад си тако одлучан, да кажем вожду ко је издао? – бесно ће Вук.

– Нећу! Никога ја нисам издао, ал’ нећу моје сељаке да терам на кланицу! Треба да и’ вратим кући женама и деци – кнез мало спусти тон.

– Јадан си и ти и они и жене вам и деца! Ја сад одо’, а ви дрш’те гаће, браћо Колубарци, кад ударимо!

Кнез хтеде да му прилепи шамарчину али одустаде јер је Вук био веома крупан, а од беса су му из очију севале муње. Младић се окрете и пође у брдо. Кнез помисли да каже стражарима да га ухапсе и предају Аганлији, али се сети да би се то сигурно прочуло, па би га Карађорђе пре или после нашао и убио. Знао је он ко је и какав је српски вожд, чуо је о њему многе приче. Зато само одмахну руком и рече стражарима да никоме не помињу овај догађај па оде назад у топлу кућу. Вук се што је брже могао врати у Рогачу и исприча Карађорђу како је протекао разговор са Колубарцима.

– Обесићу тог кнеза, само да га се докопам! Стрина једна! – беснео је вожд. – Већ је добро свануло, дижите људе! Аганлији пошаљите некога разборитог да најави преговоре! Нека он изађе са својим главним људима изван села, а ја ћу га сусрести са нашим главнима.

Станоје Главаш одмах посла храброг и отреситог Вељка Петровића да позове Аганлију на разговор, а Карађорђе подиже читаву војску, даде четовођама задатке те пођоше у Дрлупу. Кад се приближише, пресрете их Вељко и рече да их Аганлија чека пред селом. Срби ускоро угледаше Турке, приђоше им на једва мало више од пушкомета и ту Карађорђе распореди војску у заклон са обе стране пута, а сам пође ближе, у сусрет Аганлији који им се из Дрлупе приближавао са двадесетак својих људи. Карађорђе са собом поведе Станоја Главаша, неколицину четовођа и све своје момке. Осталим старешинама је пре поласка заповедио шта да чине ако дође до сукоба или некакве турске преваре. Кад приђоше јаничарима на педесетак корака, Карађорђе заустави своју групу и даље пође сам, а са друге стране исто учини Аганлија. Приђоше један другоме довољно близу да могу без викања да говоре и назваше добро јутро.

– Ево, коначно да се у очи погледамо, честити аго! – започе Карађорђе разговор.

– Могло је и другачије, Црни! Да си дошао у Београд на веру са Узун-Мехмедом, могли смо о свему на време и потанко да продиванимо, па се ништа од овога не би десило – одговори Аганлија.

– Што нисте са кнезовима потанко диванили, него сте напунили Калемегдан њи’овим главама? Прођи ме се са турском вером! Ниси ти ни сад у вери дошô, него не можеш друкчије. И сад би ме кубуром саставио, само кад би био сигуран да ћеш после живу главу изнети са ове ледине. Немој да се од почетка лажемо, него казуј што си изашô из Београда! Пада снег, смрзоше ми се ноге, дај да обављамо посô па да се разилазимо!

– Оштар си, Ђорђе, баш како се о теби прича! Дођох испред дахија, да те питам што рају буниш и на оружје дижеш.

– Ако ти не знаш, и остале да’ије, ко зна? Зулумћарите по пашалуку годинама: глобите, робите, бијете, убијате, жене нападате... Раја та ваша злодела некако издржа. На крају почесте кнезове и друге важне људе сећи и претити да ћете потући све што се може оружја машити. Којекуде, прекардашили сте и ево вам рајинске војске, данас овде а ускоро под Београдом!

– Полако, полако! Нисам ја овде што се плашимо, него да удесимо заједно да више нико џабе не страда, ни раја ни Турци. Тврду ти веру дајем да по селима неће бити ханова, субаша нит’ икаквог зулума. Теби ћемо дати пет стотина кеса! Ако нам не верујеш, а ти иди у Немачку, тамо ћемо ти купити кућу и какво хоћеш имање, па живи и уживај, а раја нека буде мирна.

– Све и да се сад помиримо, аго, ви ћете догодине опет исто почети, јер друкчије не знате! Мене би да пошаљете у ћесарију за петсто, а онда да Немцима платите ’иљаду кеса да ме предају у ваше руке! Нема са вама погодбе! Него, ја теби дајем веру да ћу вас са народом бити дотле док вас све у земљу не набијемо! Нећу оставити народ ни за пет ’иљада ваши’ кеса! Ко вама да верује? Ко би био јемац помирења?

– Можеш нам на реч веровати, ми смо часни људи, Ђорђе Петровићу! Како уговоримо, тако ће бити! А цара аустријског, као што си из Тополе поручио, или неког другог, нећемо прихватити за јемство, јер се са њима не познајемо и не верујемо им. Ма, ми не верујемо ни султану, а камоли каквом туђем цару!

– Онда смо се џабе састајали...

Уто у селу пуче пушка коју случајно опали неки Турчин оклизнувши се на лед и повукавши обарач док се мувао тамо-амо да боље види шта се дешава. Преговарачи са обе стране потрчаше као један ка својима, а Срби са положаја, мислећи да је неко пуцао на Карађорђа, без команде полетеше у јуриш и запуцаше по Турцима чим се мало приближише селу. Турци узвратише и наста општа пометња. Срби су залегали у снег, шанчеве и иза дрвећа, а Турци иза плотова, кућа, штала... Колубарци су пуцали у небо, земљу и шуму, онако како су им кнезови наредили, да не би погодили никога од своје браће са друге стране. Вождови чувари својим телима заклонише господара и отпратише га у заклон, а једно тане притом погоди у леђа и на месту уби Јована. Пуцњава не потраја дуго и Карађорђе нареди да се војска повуче. У пушкарању је погинуо још један Србин, у јуришу, а један био рањен у ногу. Станоја Главаша је кугла добро закачила у главу, а он је само згужвао шубару, притиснуо оно место и тако издржао до неког брда, довољно далеко од јаничарских цеви. Код Турака погибоше тројица, а сам Аганлија беше рањен у потколеницу. Било би сигурно више жртава на обе стране да није много пушака заказало због снега који је поквасио барут и да су војске биле мало ближе. Карађорђе, који још није знао за погинуле Србе, стиже Станоја на брду, баш кад су му момци бријали главу око ране.

– Потревише ме у главу, мајку им њину! – рече Станоје.

– А куд би тебе да погоде, но у главу? Ниси Ного, па да те погоде у ногу, него Главаш! – Карађорђе се насмеја грохотом.

– Е, вала, матор човек, а спадало! – смејао се и Станоје од све муке.

Станоју средише рану, а побринуше се и за момка рањеног у ногу. Уто донесоше Јованово и тело другог погинулог устаника, ког препознаше као Панту, из једног оближњег села. Карађорђе се силно растужи кад виде да је погинуо један од његових момака, који је чак можда погођен оловом намењеним њему. Додатно га је потресло што је и други погинули био веома млад. Много је ратовао, видео је много мртвих, али му је увек било тешко када би пао неко млад и храбар, тек на почетку живота. Постарао се одмах да обојицу погинулих коњаници однесу кућама, а онда је наредио да се војска упути на конак у Иванчу. За то време, Турци су се повукли у село и поставили страже према устаницима, а погинуле завили у чаршаве и припремили за пренос у Београд. Видари су очистили и превили Аганлијину рану, која није била много тешка.

Срби су се, не знајући да је Аганлија рањен, утврдили у Иванчи и чекали турски напад, али до њега није дошло јер рањеном Аганлији није било до боја. Он је већ сутрадан распустио Колубарце да иду где који хоће и са својом четом кренуо назад у Београд. Тамо је осталим дахијама и турским великашима објаснио какво је стање у Крагујевачкој нахији, колико је опасна рајинска војска и колико је одлучан њен вођа. Они схватише да им се црно пише јер нису имали савезнике. Одметнули су се од султана и били у завади са његовим пашама из околних пашалука, нису имали војску као Пазваноглу ни по броју ни по оданости, а нису имали ни новца за више плаћеника него што су их већ имали под командом. Њихови јаничари нису били кукавице, али су ипак били гомила силеџија и развратника, а то нису били људи спремни за прави рат какав је управо почео. Од видинског владара су се удаљили и нису могли да траже помоћ од њега, поготово зато што су знали да он жели да покори Београд, а тиме и њих. Одлучили су да још једном покушају да договоре мир са устаницима. Одредили су да код Карађорђа овога пута пођу стари Фочо, тројица људи београдског везира и неколико угледних београдских Турака.

Србима пак истог поподнева, док су још чекали турски напад, стиже вест да је Аганлија рањен и да је са својом четом утекао у Београд. Неке распуштене Колубарце стиже вожд са коњицом и они му испричаше да су им кнезови наредили да, ако избије бој, пуцају свуда сем према Србима те се Карађорђе смири и опрости им што су марширали уз јаничаре. Тако се Срби међусобно измирише, само Вуку беше криво што не доби прилику да бар добро испрепуца оног кнеза. Аганлијино бекство силно обрадова устанике и додатно их осоколи. Победили су без великих губитака у првој борби са неком већом турском јединицом, којом је притом заповедао један од дахија лично. Прича о рањавању и повлачењу једног од владара пашалука брзо се проширила међу народом и људи су почели слободније и масовније да приступају устаничкој војсци и да се подижу на оружје и по другим нахијама. Карађорђе је послао поруке својим људима у Смедеревској, Пожаревачкој и другим нахијама јужно и источно од Београда. Мисао о слободи се ширила и покретала потлачене да чине велика дела, она за која су мислили да их никада неће чинити. Турци су ужурбано склањали породице из Београдског пашалука, а сами се затварали у утврђене градове и чекали да виде како ће се ствари одвијати. Ускоро поче буна у Ваљеву, Шапцу, Смедереву, Пожаревцу... Лукави прота Матеја ширио је лажи о султановој подршци устаницима, како би се народ лакше дизао на оружје. Измишљао је и кривотворио царске фермане о томе како Порта са одобравањем гледа на народну буну против дахијског безакоња и како и сама жели да Срби униште разбојнике и одметнике од царске власти. Он је чак из Земуна довео неког Дели-Ахмета, пријатеља Дервиш-бега, сина убијеног београдског Хаџи-Мустафа-паше, који је свуда ишао са протом и пред народом глумио султановог изасланика послатог да подржи рају у борби против дахија и да јој искаже султанову подршку. Веру у протине приче поспешивао је и мали топ који је добио од Срба из Срема, а за који је говорио да је помоћ добијена од султана. Приче о султановој благонаклоности, коју су Срби и те како прижељкивали, лако су се шириле у народу и утицале да они колебљиви преломе и одлуче да се прикључе устаничкој војсци. Додуше, прота јесте измишљао, али султан је у том периоду заиста био наклоњен Србима и одлично упознат са стањем у пашалуку. И околне паше, које су се са дахијама много пута сукобиле око разних ствари и на разне начине, најчешће оружјем, имале су свој интерес и биле раде да подрже устанике, па су им повољно продавале џебану или је чак бесплатно дотурале. Чак је и наводни дахијски савезник и пријатељ Пазваноглу жмурио на оба ока и није му ни на памет падало да се умеша у сукоб, бар не у почетку. Лукави видински властодржац је чекао да клупко почне да се распетљава па да процени за који крај треба да се хвата. Слободарска искра лако прелете и у српска племена у Црној Гори и Херцеговини и запали храбра срца непокорних горштака који пожелеше да се и сами дигну на устанак против угњетача и збаце окове једном засвагда.

Карађорђе се свим силама трудио да искористи време у којем дахије нису могле да добију никакву помоћ споља и да им зада што јачи ударац. Журећи што је више могао по снегу и ветру, како дахије не би стигле да свим снагама ударе на устаничке јединице које су се још увек прикупљале, он прође већим делом пашалука, увећа народну војску и даде задатке локалним командантима да пазе да Турци не изађу из Београда. Нађе се са Младеном Миловановићем, Ђушом Вулићевићем, Јанком Катићем, кнезом Симом Марковићем, Васом Чарапићем и многим другима. Хиљаде Срба приступише војсци и она постаде озбиљна сила. Брзо се направи и линија опсаде Београда. Дахијама је било онемогућено бекство, нису имале снаге да се пробију кроз устаничке блокаде. Иако су држали главни град, Турци нису били ништа више но заробљеници у истом.