Рудник

Очајнички покушавајући да се извуку из неугодне ситуације, дахије су писале свима за које су мислиле да им могу помоћи и захтевале, запомагале, молиле да прикупе снаге и нападну устанике са југа како би заједничким ударом са две стране скршили устаничку војску. Нарочите наде полагале су у рудничког муселима Сали-агу, јер је он, као брат Кучук-Алије, имао највећу обавезу да помогне. И заиста, у Руднику се окупило преко хиљаду добро наоружаних јаничара, махом коњаника, што Сали-агиних, што из Ужица, под командом капетана Алил-аге Џавића, из Чачка, одакле их доведе Осман-баша, и из Карановца, са заповедником Хаџи-башом Пљакићем. Петар Кара је о прикупљању турских снага у Руднику одмах известио вожда, а како је овај одавно био киван на Сали-агу, он са свом војском коју је смео да поведе са собом а да притом не ослаби опсаду Београда дође пред Рудник. Тако српске снаге око Рудника постадоше знатно бројније од турских које су се тамо прикупиле и опколише га. Град је имао малу тврђаву на брду, која је била додатно утврђена шанцем и оградом од дебелог и на врху зашиљеног коља, турску варош са педесетак кућа у подножју брда и издвојен агин конак. Охол и самоуверен какав је био, Сали-ага је веровао да бедна раја неће имати довољно војске да нападне и освоји његов Рудник, па своју породицу није послао на југ у неко сигурније место, већ су његова жена и деца остали са њим, као и жене и деца већине његових војника.

Одмах по доласку на положај, Карађорђе позва Турке јерлије на преговоре и покуша да их убеди да отерају јаничаре из града. Заузврат, гарантовао им је мир и сигурност у Руднику. Али локални Турци нису имали снаге да истерају дошљаке из свог места па вожд одлучи да нападне. Он сутрадан подели војску и поче напад са четири стране на град и тврђаву. Неколико стотина Турака је изашло из шанца да дочека Србе и ударило баш на део војске који је предводио вожд. Устаници су успели да одбију тај противнапад и да врате Турке у шанац, запаливши притом неколико турских кућа. Спорадично пушкарање потрајало је до мрака, пало је неколико жртава на обе стране али се на бојишту ништа није променило, војске су задржале своје положаје. Следећег дана борба је почела пре зоре, неуспешно по Србе који због зиме и леда нису могли да се крећу узбрдо, све док око подне мраз није мало попустио. Устаници су на брда око града поставили трешњеве топове, које су направили од дебала великих трешања током оних дана кад су били смештени у Тополи. То оружје није било опасно колико је буке правило па су га устаници користили да пуцањем из њега плаше Турке и своју снагу прикажу већом него што је заиста била. Тог дана устаницима се придружио и Милан Обреновић, трговац из Бруснице, са својих седамдесетак бораца. Он је јавио вожду да из Чачка у помоћ Рудничанима стиже Чолак-Алија, један од знаних турских јунака, са четрдесетак јаничара. Карађорђе одреди Станоја Главаша да са својом четом пресретне Турке, што овај учини и постави заседу, изненади Турке и успешно одби тај напад с леђа, потпуно разбивши јаничарску чету у боју у ком погибе и сам Чолак-Алија. Дан је одмицао а устаници су, уз незнатне губитке, напредовали и сужавали обруч око града, па добри и мудри вођа Турака јерлија, ага Токатлић, није имао куд него да поново покуша да преговара са Карађорђем и тако спаси своје људе. Вожд му је опет рекао да ће они бити сигурни чим јаничари напусте Рудник. Јаничари су пак сазнали да је Чолак-Алија погинуо и да са те стране неће бити помоћи, а видели су да им се устаници приближавају и да је питање тренутка када ће њихова одбрана бити разбијена. Кад им је ага рекао да ће их Срби пустити да оду из града, одлучили су да прихвате понуду. Док су Турци у граду већали шта и како да чине, Карађорђе је окупио устаничке старешине и наредио да се поставе јаке страже свуда, да им јаничари не умакну ако крену из града. Тежиште војске пребацио је у заседу на правцу према Београду, јер је очекивао да ће јаничари покушати да се пробију на ту страну, не би ли се некако спојили са главним дахијским снагама. Настало је затишје, убрзо је пала и ноћ. Јаничари, наравно, знајући колико су зулума народу учинили, нису веровали да ће их Срби тек тако пустити да оду. Спремили су се за пробој, са намером да сви крену једним правцем, али не према Београду него према Ужицу, пошто је међу њима било много Ужичана па би тамо били као домаћи. Под окриљем мрака, негде иза поноћи, у највећој тишини, јаничари пођоше из града, водећи са собом жене и децу. Силни Сали-ага обукао је женске хаљине и умешао се међу жене, носећи двогодишњег сина у наручју. Устаничка стража је била будна, приметила је турску колону и узбунила српску војску. Настаде општи метеж, вика, бежанија и пуцњава. Час су Срби гањали Турке, час Турци Србе, како су се где затекли, а жртве су падале на обема странама. Карађорђе, чим зачу да се на југу насеља пуца, са главнином војске слете с брда из оне заседе и укључи се у борбу те Турци брзо бејаху разбијени. У оној гужви, гурајући се међу женама које су вриштале и покушавале да држе корак са мушкарцима, Сали-ага се оклизну и паде колико је дуг, а син му одлете из руку у снег и откотрља се онако повијен као трупац. Ага покуша да га дохвати, али га мушкарци и жене који су панично бежали изудараше коленима и одгураше на страну, далеко од оног места где је пао. Проломи се неколико устаничких плотуна, неки јаничари који су били око аге падоше у снег, те он на крају устаде и погрбљен, вукући тешке, поквашене сукње, побеже даље. Трчао је као без душе, бојећи се да не падне Карађорђу у руке, јер је знао шта би га у том случају снашло. У пуцњави, између осталих, погибоше и Алил-ага Џавић и Хаџи-баша Пљакић, а од Срба нико виђенији не настрада. Турци се на једвите јаде пробише ка Ужицу, а у крвавом снегу остаде их око две стотине. Претресајући мртве, гледајући има ли рањених или притајених неповређених Турака, Срби пронађоше живог и здравог дечачића. Чим се борба завршила, Карађорђе позва агу Токатлића на разговор. Овај брзо дође, у саму зору. Око њих се окупи много устаника.

– Честити аго! – рече вожд турском старешини. – Како ти реко’, тако ће бити! Јаничара на Руднику више нема, а ви, царски Турци, живите и радите у миру, као и пре буне што сте! Не сме вам ни длака с главе фалити! Ако неко прекрши ово што ти кажем, одма’ ми га пријави, ја ћу да му судим!

– Чувен си по храбрости и поштењу, Црни, па нисам ни помислио да другачије може бити. Хвала ти, надам се и верујем да ће сва ова фртутма брзо бити готова и да ће се мир вратити у пашалук.

Уто им приђе Станоје Главаш, носећи оног дечачића, којег су му предали војници што су прегледали бојно поље. Дете није плакало.

– Породи се, јел’ Станоје? Којекуде, крајње је време било, носио си стомачину годинама! – искористи Карађорђе нову прилику да се нашали на Станојев рачун, па сви праснуше у смех.

– Јашта, вала, роди’ одма’ дете од неколико година, да не брчкам по усраним пеленама! – прихвати Станоје спрдњу, а сви присутни се ухватише за стомак од смеха.

– Него, чије је то дете, где га нађосте? – упита вожд кад се смех стишао.

– Тутнуше ми га у руке они што су мртве прегледали, нашли су га у снегу.

– Туре? Аго, дедер види знаш ли овог делију! – окрете се Карађорђе Токатлићу.

Стари ага приђе и добро погледа дечака.

– Знам га, тако ми Алаха! То је Сали-агино најмлађе дете, син мезимац.

Наста жагор међу Србима, почеше да пљуште псовке и клетве. Неки рекоше да га баце у реку, неки да га дају некој српској породици којој су Турци некога убили, неки да га дају рудничким Турцима...

– Тишина! – дрекну Карађорђе. – Нисмо ми јаничари, да се на деци светимо! Није дете криво што му је отац нечовек! Нек још један само опсује или неку глупост извали, па ћу му ја вилицу извалити!

Настаде мук. Карађорђе се маши за појас, извади из кесе дукат, приђе и стави га детету у недра, помази га по коси па упита:

– Има ли овде Србина из Рудничке нахије који добро зна Сали-агу?

Јави се један и прогура кроз масу до Карађорђа.

– Господару, ја сам Милић из Мајдана, познајем Сали-агу. Шта треба да урадим?

– Седај на коња и носи овог малишу оцу! Кажи му да га поздравља Карађорђе!

Устаници опет зажагорише, овај пут са одобравањем. Карађорђе испрати агу и позва српске старешине у штаб, да одлуче шта ће даље. Милић узе дете од Станоја, оде до најближег коња, узјаха га и потера касом ка Ужицу. Два дана је јурио за Турцима, коначећи успут по сељачким кућама, где су дечака добро хранили, купали и пазили иако им је сељак рекао чији је. Јаничаре је стигао тек у Пожеги, где су застали да коначе. Стража га спроведе до куће у којој је одсео ага, који је, чим је одмакао од Рудника, опет обукао своје раскошно одело. Ага изађе на трем и виде дечака који је мирно спавао док га је сељак држао у наручју између две кубуре које су му биле затакнуте за силав. Суровом зулумћару срце заигра. Србин му пружи дете не силазећи с коња.

– Поздравља те Карађорђе, честити аго! – рече му тихо, да не пробуди малишана. – Шаље ти сина којег је сигурно твоја жена испустила док си се ти борио у пробоју. Ставио му је и дукат у недра, за успомену.

Сали-ага поцрвене, климну главом, обори поглед, без речи приђе, нежно узе уснулог дечака од Милића, приви га на груди, окрете се и однесе га у кућу, а сузе му напунише очи. Сељак чу да нека жена у кући вришти од среће, цимну узде, ободе коња и одјаха назад у Рудник.