Томаш

У дворишту хана, устаници су се окупили око тела момка рањеног у јуришу, који је у међувремену преминуо. Скинули су капе и оборили главе, мрмљали молитве за његову душу и клетве за душмане због којих је морао да погине. Младићи који су му били блиски, који су одрасли са њим, плакали су. Пришао им је и Карађорђе, прекрстио се и изговорио Оченаш, а онда се што је гласније могао обратио борцима, да га сви добро чују:

– Децо и браћо моја! Пао је први међу нама за нову Србију! Падаћемо још, у десетинама, стотинама и ’иљадама! Косиће нас куршуми и ђулад, сећи сабље, давити душмани! Остајаћемо да трунемо по сокацима, врзинама и шумама, непокопани, јешће нас звери! Бићемо робљени и мучени! То је цена слободе! Платићемо је!

У дворишту настаде тајац. Свима су се груди надимале од снаге коју су одједном осетили, али нико није ни гласа пустио из поштовања према погинулом саборцу. Вожд настави тишим гласом:

– Одакле је био овај јунак?

Јави се Теодосије, којем су очи биле пуне суза:

– Из Орашца, од моји’ Марићевића.

– Прими моје саучешће као његов рођак и старешина, Теодосије! Нека покојников најбољи друг узме два коња од ових турски’ из ’ана и нека га однесе у Орашац, да га фамилија достојно са’рани – наложи Карађорђе. – Не знам како ће да буде са нама другима када пострадамо, ал’ нека бар први ког је буна однела буде покопан како обичаји налажу. Поставите страже подаље од ’ана и нека се стражари брзо смењују, ’ладно је. Не верујем да има ко да нас изненади, али треба бити на опрезу. Сви остали, уђите у ’ан, разгорите ватре по свим собама, угрејте се, осушите обућу и одело, поједите оно ’ране што има... Ускоро настављамо даље.

– Шта ћемо са телима побијени’ Турака? Има и’ коџа и овде и тамо пред селом. – упита неко.

– Наредите сељацима да и’ склоне што даље, у шуму, где год и како год знају, да се не рашири нека зараза и да не навале звери на село. ’Ладно је, ал’ никад се не зна. Иначе, баш ме брига за њи’... – промрси вожд, окрете се и полако оде у хан.

Један од Орашчана оде по коње, натовари тело младог Марићевића на коњска леђа, узјаха другог коња и пође да мртвог друга врати породици. Арсеније посла неколико својих момака на стражу, а остали устаници уђоше у хан да одморе.

Недуго пошто Карађорђе задрема у једној од соба на спрату, у двориште хана на коњу просто улете Радоје Трнавац, један из групе коју је Карађорђе из Раниловића послао на запад, да дижу друга села.

– Где је вожд? – упита стражара који је на трему чувао заробљеника.

– Негде унутра, уђи па види! – одговори му младић.

Радоје уђе у хан и вождови момци му показаше у којој је соби Карађорђе. Он куцну на врата па, како нико не одговори, полако уђе и накашља се те пробуди вожда, који сањив прогунђа:

– Бре, Радоје, по души те, што ме пробуди? Чини ми се да тек што ока склопи’!

– Опрости, господару, знам да си уморан, ал’ ово не сме да чека. Нека села не подигосмо на буну, јербо је Томаш, пушкар из Венчана, подбунио сељаке и назвао све нас ’ајдуцима. Рекао је да ће сваки лоше проћи ко са нама крене на Турке. Прича се за тили час раширила по селима и силан се народ попишманио.

Карађорђе истог трена скочи, а бес га обузе.

– Којекуде, скинућу му главу! – викну, скочи из кревета, навуче гуњ и натуче шубару на чело, сиђе међу устанике и нареди да се одмах креће у села јужно од Сибнице.

Вожд током поподнева, усиљеним маршем, проведе устанички батаљон кроз неколико села и присилно узе у војску по једног наоружаног човека из сваке куће, онако како је у Орашцу и наредио. Пођоше на конак баш у Венчане. Томаш пушкар издалека виде колону која се са брда спуштала у село, па даде петама ветра и утече у шуму, свестан да ће бити сурово кажњен ако сачека Карађорђа. Радоје доведе војску пред Томашеву кућу, где се за час скупи скоро читаво село.

– Где је домаћин? – упита вожд Томашевог сина који је изашао на улицу кад је видео војску.

– Оде неким послом у Аранђеловац... – поче да муца престрављени младић, свестан опасности.

– Оде у божју матер и боље му је да се не враћа! – пресече га Карађорђе. – Облачи се, припасуј оружје и полази са нама!

– Мени је тата рекô да седим овде и да га чекам. И рекô је још да је то ваше ’ајдучка ујдурма и да ће сви који су са вама улудо да страдају јер су Турци опасни. Ја не могу... не смем да пођем!

– Ил’ почни одма’ да се спремаш, ил’ ће да ти спремају сандук! – Карађорђе скочи са коња, притрча до момка па му распали шамарчину од које овај седе у снег. – Говно једно! И ти и твој отац! Ми да крваримо за слободу, а ви да чекате на меком дивану и да се лижете с Турцима?! Е, неће моћи, братац!

Карађорђе га шчепа за крагну кожуха, подиже као перо и гурну према вратима.

– ’Ајде, трком! А сад ћеш да видиш колико су Турци опасни! Алекса! – позва Дукића. – Дај једног заробљеника овамо! И конопац!

Алекса убрзо изађе из гомиле, водећи везаног Турчина којег је насумично изабрао. Овај је био блед као да у себи нема ни капи крви.

– Беси! – нареди вожд показујући на трем.

– Милост! Немојте, људи, аман! – закука заробљеник.

– Куш! – муну га Алекса у ребра. – Ти си, биће, из чисте милости ономад кренуо из Београда?

Доведе га до трема, постави испод главне греде, пребаци преко ње канап који је носио, свеза му омчу око врата и руком показа неколицини најближих устаника да му приђу, што ови одмах учинише те им Алекса добаци слободан крај канапа.

– Сви ћете да платите, каури! Висићете као ја данас! Били сте и вазда ћете бити робље! – викао је Турчин који је схватио да му је дошао крај.

– Можда и ’оћемо, ал’ ти то нећеш да видиш, злотворе! Вуци! – викну Дукић.

Устаници затегоше канап и подигоше Турчина два педља од земље. Он се очајнички трзао и цвилео неко време борећи се за ваздух, а онда се умирио.

– Ево колико су опасни Турци! Побисмо за два дана читав буљук! – викну Карађорђе да га сви чују. – Овај нека служи свима за пример, обесисмо њега уместо Томаша! Овако ће проћи свако ко против буне и народне војске ради!

Канап привезаше око друге греде и оставише тело да виси. Томашев син изађе из куће, обиђе га и умеша се у масу устаника.

– Поручите Томашу да може да изађе из рупе у коју се завукао и убудуће нека пази шта ради, неће бити опроста за њега! – рече Карађорђе окупљеним сељацима и поведе војску из села.

Наредних неколико дана није било борби. Вожд је то искористио да одмори људе и увећа чете, па је обилазио околна села и подизао народ на оружје. Такође, поручио је ваљевским и шабачким кнезовима да је буна почела, да дижу војску, да бију Турке и пале ханове. Заробљене јаничаре водио је са собом јер није желео да их тек тако погуби, рачунајући да живи могу да му буду од користи. Кад дођоше у Орашац на конак, нађе их гласник којег је послао Петар Кара и донесе вест да је на Рудник као помоћ Сали-аги стигао ужички дахија Халил-ага са скоро две стотине коњаника и да прети опасност да ће кренути на устанике. Карађорђе поручи Петру да окупи што више војске и да још будније мотри на Турке, да не би изненадили устаничку војску с леђа и ухватили је између две ватре. Коначно, мислећи у свој тој гужви и на породицу која га је чекала, Карађорђе са војском 7. фебруара стиже у Тополу. Тамо је у своју телесну стражу узео и свог комшију, одважног, кршног момка, Гаврила Ђурића. У међувремену, дахије су чуле за буну и поново се окупиле у Београду, да се посаветују. Било им је јасно да ђаво долази по своје и да су мудри Фочо и Аганлија били у праву, да је требало мало попустити раји, а не чинити још гори зулум. Надајући се да могу лукавством да се извуку у задњи час, одлучише да пошаљу преговараче да направе договор о миру са Србима. Четворочлана група, у којој је главни био Мула-Јусуфов официр Мехмед-ага Кошанин, а гарант турских добрих намера српски калуђер Мата Жабарац, човек од поверења београдског митрополита Леонтија, дође у Тополу на преговоре, Карађорђу на ноге. Пред његовом кућом их разоружа и претресе од главе до пете опрезна вождова гарда, предвођена Алексом, а у којој су сада били Петар, Страхиња, Вук, Јован, Гаврило и још неколико момака што их је вожд изабрао од устаника, а на препоруку старешина којима је највише веровао. Карађорђе изасланике прими домаћински, поздрави се и упозна са свима, уведе их у кућу и богато послужи храном и пићем. Алекса и петорица чувара стајали су у соби поред Турака и мотрили њихове покрете. Пошто су неко време обедовали у тишини, вожд проговори:

– Којекуде, ако сте се окрепили, ред је да чујем шта да’ије предлажу. Немојте ми само нудити разговор у чет’ри ока, ја пред народом тајне немам!

– Добро, честити Карађорђе! – рече ага Кошанин. – Дахије жале за посеченим српским главама, али их не могу на рамена вратити. Зато нуде мир и тврду веру да ће унапредак сваки Турчин који Србина посече или како другачије убије и сам бити посечен. Раја ће живети мирно и нико неће смети да је дира. А теби, ако умириш рају, нуде да и даље будеш први међу Србима и приде три стотине кеса дуката.

– Баш тако веле да’ије, брате Ђорђе! – потврди калуђер агину причу. – А ја пред тобом и свевишњим Богом велим да им треба веровати и уредити да народ у миру живи.

– Ех, да они могу тако лако да се разбацују благом, платили би крџалије да одасвуд ударе на нас и да нас сатру, а не би мени мито нудили! И ја ’оћу да народ у миру живи и зато пристајем да о томе још са да’ијама проговорим. Нека ми јаве да ли се слажу да по селима више не буде ’анова и субаша, да раја не трпи зулум и да аустријски цар, ил’ неки други сем турског, буде јемац мира. Толико о томе данас!

– Како кажеш, тако ћемо им пренети, а они ће ти после јавити своју одлуку – рече на крају ага.

Тада калуђер рече да мора да се олакша те изађе. За њим и Карађорђе изађе на трем, а Турке остави под стражом у соби. На трему сачека Мату да се врати из шумарка.

– По души те, брате Мато, какво је право стање? – упита кад му овај приђе.

– Не пуштај ме назад за Београд, ето какво је! – рече уплашени калуђер. – Лажу Турци као и обично! Поручио ти је митрополит да се не мириш са њима.

– Врати се ти слободно за Београд, неће те Турци дирати. Помог’о си им, а и глуме да су се примирили, видиш ваљда. За неко време буди спокојан, сигуран си. Леонтију поручи да нема мира са Турцима док да’ије и њи’ове људе не отерамо. Овако ћемо још мало времена пазарити, док се још војске не прикупи и док се време не пролепша, а онда ћемо ударити на Београд. Иди сад унутра, а ја ћу брзо за тобом.

Један по један вратише се у собу. Турци су испод ока гледали калуђера, сигурни да је разговарао насамо са српским вождом, али су се правили невешти. Изасланици убрзо одоше назад дахијама. Пошто Турцима ништа није веровао, Карађорђе је већ сутрадан покренуо војску из Тополе како би им маневрисањем по Шумадији отежавао праћење и могуће планирање напада. На поласку, наложио је да се тополска нејач склони у збегове, како се то већ свуда по пашалуку чинило. Своју породицу је упутио у околину села Даросаве, у збег у планини Клештевици, која је била једно од најсигурнијих места.

Чим су чуле Карађорђеве услове за мир, дахије се опет састадоше и опет се међу њима јави подела. Мехмед-ага Фочић, Кучук-Алија и Мула-Јусуф никако нису могли да се помире са чињеницом да морају да попуштају раји, а стари Фочо и Аганлија сматрали су да треба пристати на мир и живети од пореза у Београду.

– А кад се сви муселими, субаше и јаничари навуку у Београд, ко ће да их издржава? Можемо ли сви да живимо добро само од пореза? И докле ће раја да плаћа порез и нама и султану? – бесно је питао Кучук-Алија саговорнике. – Ако пристанемо, раја ће се осилити, па ће ударити на нас још јаче! Карађорђе овако одуговлачи, чека пролеће, можда тражи и неку страну помоћ... Треба што пре ударити на њега свом силом, да се скрши кичма побуњеницима!

– Шта ћемо и како да чинимо? – упита Аганлија.

– Ти си Србима познат као најмирнији међу нама – рече му Фочић. – Пођи са неколико стотина јаничара на преговоре са Карађорђем, јер је тражио да о миру разговара, па гледај да га на превару заробиш или убијеш, а онда ћемо лако са обезглављеном рајом!

– Мора ли баш тако? – намршти се Аганлија.

– Вала, биће да друге нема – сагласи се Кучук-Алија са Фочићем.

На крају се сви сложише да се тако учини, договорише детаље и већ сутрадан Аганлија са неколико официра-коњаника и четом од четири стотине пешака пође у Шумадију, да пронађе Карађорђа. Успут је у колубарском крају, који још није био побуњен, присилно узео око двеста сељака у свој одред, под вођством кнезова, опет по законској обавези да Срби пружају помоћ Турцима у гоњењу побуњеника.