Као шестогодишња девојчица схватила сам да се свет не завршава на почетку улице у којој сам живела, код продавнице Клисура и да он уопште није величине дужине моје улице. Нисам била сасвим сигурна колико далеко се он тамо простире, али сам знала да је то један неистражен простор и да је непрегледно велики, а ја сам, наравно, имала идеју да га целог упознам. Из перспективе мало детета, Ужице је био најлепши и највећи град на планети и било је готово немогуће замислити ишта веће. Када том и таквом детету саопштите, у возу који саобраћа до Београда, да је Београд четрдесет пута већи град од Ужица, можете ли замислити шта сте тог трена учинили малој наивној души и њеној глави? Срушили сте јој свет је благо речено.

Најраније детињство везујем за двориште куће у Југ Богдановој улици у којој су живели моји нана и деко. На самом улазу у двориште, са десне стране капије, налазила се огромна џенарика, која је имала ниско и искошено стабло уз које смо, ми деца, могли да се пењемо и проводимо своје детиње дане. Са леве стране од улаза, простирала се, не много велика, башта са два јоргована, белим и љубичастим, а дуж целе ограде су расле хризантеме најразличитијих боја. Била је то моја оаза, моја заштићена зона, мој кутак и сав мој свет. Двориште је углавном било претрпано којекаквим старудијама које смо налазили у околним улицама или туђим двориштима, а понајвише одваљеним каменим коцкама калдрме којом је наша улица била поплочана. Коцке смо користили за прављење склоништа за псе и мачке луталице. Од свих мачака, које смо имали, највише сам волела црну мацу Јуцу. Имала је белу флекицу на врху њушке и очи које су непрестано тражиле љубав и пажњу. Сећам се дана када је Јуца нестала. Постојале су разне теорије у вези њеног нестанка, а ја сам највише веровала у моју да је однела циганка Деса, која је редовно посећивала моју нану Рашу. Била је то једна крупна жена, са шареном марамом везаном, као у гусара, око главе. Дугачком, широком, још шаренијом сукњом, на којој су били нашивени огромни џепови, у које је моја нана, издашно трпала папирне смотуљке сланине и сира. Заузврат је њој Деса, у кухињи, гледала у карте са необичним сликама и вртела забринуто главом док је шапатом изговарала неке чудне речи, а моја нана све то веома пажљиво слушала. Била сам сигурна да је Деса, том сланином, намамила Јуцу у свој џак и да је однела ко зна где. Ја сам се Десе плашила, поготово кад ми је баба Мица испричала да је река Ђетиња, која протиче кроз Ужице, добила име по деци (ђеци) која нису била добра, а које су неке бабе трпале у џакове и бацале их тамо. Нисам волела ни реку, ни бабе, а у мојој дечијој глави, после догађаја са Јуцом, све оне су биле циганке.

У то време мама ме је водила у куповину, у највећу продавницу дечијих ствари која се звала Дечија радост. У њој је била једна велика, розе слоница, која, када у њу убациш новчић, почне заједно са тобом на леђима, да се љуља напред назад. Веровала сам да је баш због ње и радња добила такво име. Са мамом сам ишла на Педагошки факултет, на коме је радила. Остављала би ме у библиотеци по неколико сати, док не би завршила свој посао. Још увек у ноздрвама осећам мирис старих књига и устајалог ваздуха. Чујем шкрипу пода и видим огромне полице испуњене најразноврснијим насловима.

Тата је, међутим, био задужен за упознавање града и забаву. Никада нисам знала којим делом града ће ме повести, где ћу се играти и колико дуго. Искрено, то ми није ни било важно. Оно што сам увек знала је како ће се наш излазак завршити. У Металотехни. То је била једина продавница која је имала покретне степенице. Умела сам сатима да се возим горе доле без престанка и увек сам хтела још. За то време, мој тата је стрпљиво, без журбе или нервозе чекао док ми не досади, као да ништа паметније или забавније на овом свету не постоји. Колико је само радости и осмеха било у сваком нашем заједничком изласку. Постојали су и дани када степенице нису радиле. Он би ме тада, за утеху, водио у посластичарницу Зора, да једемо, ја зимски сладолед, а он шампиту и пијемо лимунаду наточену из неке стаклене тегле чудног облика, која је стајала наопако.

Пре неки дан, док сам седела на клупи и чекала пријатељицу да стигне у договорено време, посматрала сам трг, централно место града. Некада, док још нису отворени кафићи, било је то и једино место за излазак и окупљање младих. Место састанака и растанака. Место где се почиње, скреће, наставља или завршава. Оног тренутка кад добијеш дозволу од родитеља да после часова или завршеног тренинга одеш до трга да се нађеш, на сат или два са другарима, већ си био корак ближи ка тако жељеном свету одраслих. Кад је требало некога „важног“ видети знало се да ће сигурно бити ту, у које време, са којим друштвом и на ком месту. На тргу је постојала строга хијерархија. Груписали смо се по узрасту, школама у које смо ишли, по музици коју смо слушали, књигама које смо читали, углавном по сличним интересовањима. Било је важно колико знаш, а не колико имаш. Ми смо имали младост, радост, лудост и све време овог света. Сасвим довољно за срећу.

Гледам баште локалних кафића. Сада их је ту неколико. Раније је постојала само Градска кафана коју су посећивали наши родитељи и одрасли суграђани, а ми млађи смо је заобилазили у широком луку. Знали смо да то место није за нас, јер ништа непријатније није било него да се нађемо у истој просторији са, не дај боже, нашим професорима. Погледах на сат. Пријатељица је каснила, као и увек. Скренух поглед у лево, према горњем делу трга. Некада је ту, скроз лево, била постављена велика биста друга Тита. Мени се допадала. Тито је био доживотни председник СФРЈ, земље у којој сам се родила. Њен маршал и њен такозвани највећи син. У тој држави постојало је само осам градова који су носили његово име. Свака република и покрајина по један. У Србији је Ужице било Титово. Некада сам и ја са другарицама стражарила испред његове бисте. Тада је то била част и понос. Данас су друга времена, имена су другачија, а бисте више нема. За мене то су само сећања.

Родила сам се у Титовом Ужицу једног пролећног дана пре 47 година. У овом граду сам провела детињство, у њему сам се школовала, напустила га за време студија, да бих му се опет вратила. Да останем. Мењало се моје Ужице, од оног кад сам била клинка, до овог данас. Признајем, понекад га не препознајем. Тражим остатке оног бившег, мог, некадашњег. Расли смо мој град и ја упоредо. Онда сам ја успорила, а он је одјурио даље, у сусрет новим генерацијама, које ће га пригрлити и волети као некад моја. Радује ме што он никада неће стати, ни онда када мене више не буде било. Остаје ми једино да негде у неком кутку, неком ћошку, можда некој клупи, оставим траг свој о себи, да ме не заборави, не напусти, јер ја њега никада нећу.