Наше Ужице... Све што ми се мота по глави и срцу када помислим на родни град, детињство, породицу, пријатеље, стане у ове две речи. Ако бих хтео да поједноставим додатно, довољно би било рећи дом...

По позиву да напишем овај текст осетио сам се мало збуњено, затим поносно, а на крају се јавила и одређена доза страхопоштовања према свему што је мој град дочекао, преживео и испратио. Ономе што је било и ономе што ће тек доћи. Људима који су га стварали, давали његову снагу, обојили његов на далеко препознатљиви дух и тако изградили и све нас, да преносимо тај понос и умотворине даље. Њих се сећам и памтићу их док знам за себе. Комшије, учитеље, наставнике, професоре, ривале са терена за баскет, друштво из "Андрије", друштво из гимназије, економске... И девојке... Толико лепоте на тако малом простору...

Увек сам волео његову опуштеност и једноставност. Волео сам да одрастам на Тргу. Обожавао (као и дан данас) чињеницу да ћу шетајући главном улицом, до аутобуске, па назад ка плажи, срести пуно познатих лица, млађих и старијих, која ће намигнути, подићи руку у знак поздрава, или само изговорити мени омиљено: "Како иде, Ћиро?"

Искрен да будем, није ни чудо. Одрастао сам у познатој ужичкој породици која се неколико генерација раније доселила у варош. Поштовање према старијима и комшијама, јасне границе онога што је добро и онога што је лоше, важност учења и развоја карактера, су принципи који су уграђени у мој ментални склоп и ту једноставно ништа није могло да крене по злу. Поред тога сам брзо приметио да ме други људи препознају и то не као мене лично, већ по деди и баби, родитељима, рођацима... Прво што би се чуло када би неко од старијих суграђана стајао испред мене је било: "Је ли ти Виња Ћировић бака? Предавала ми је физику..." Или: "Ћизо ми је био омиљени учитељ..." Неизбежно: "Јеси ти Гоцетов? Исти си ћале!" Лествица је пре мене постављена високо, а ја нисам имао намеру да је оборим.

Ужичко васпитање се, колико у породици макар још толико, одвијало на улици, игралишту, школском дворишту, кошаркашким теренима, плажи... Нигде се тако добро не научи практична примена и схватање правде, шта је фер, а шта не. Ту се заслуживало оно име за сва времена, по коме ће нас знати у свим улицама града. По добру, или злу. Храбрости, борби или брзим ногама. Ту смо сви полагали неке своје испите. Једино си тако могао да постанеш оно што се у Ужицу увек сматрало једином правом титулом. Борио си се да постанеш "мутан".

Изласци, као важан део ужичке урбане културе, ми никада нису били јача страна, али волим да кажем да сам кафански образован и да познајем материју. Опет гени (Хвала на боемији, Гоце!) Ипак сам у души увек био рокер, тачније од другог, или трећег основне кад сам по сопственој жељи добио прву касету, Elvis Presley - Number one hits (Хвала, мама!), а кулминирало је када сам пре годину, две, у једној гаражи у Земуну, успео да пронађем синглицу "Јелена" коју је за ПГП издао легендарни ужички бенд "Кило и по". Иако живим у Београду већ четрнаест година, највише волим да изађем на неку добру свирку у Ужицу. Тако је било и пре пар месеци кад сам у једном изласку, потпуно непланираном, између гитарске солаже и бубња чуо победоносни узвик мог најбољег пријатеља, брата, Пера Јовичића: "Не би се ни провео ко човек да ти није мене!" Хвала ти, брате мој!

Ове редове нисам планирао, преправљао, обртао. Писао сам их у даху, из душе, као кад пишем стихове, зато ће некоме звучати сладуњаво, улепшано, можда патетично... Али ко год то помислио, греши. То су само успомене на једно време, неке драге људе, познате и непознате. Сећање и осећање буцмастог детета са Трга које је учено да је то што је рођено у том и таквом Ужицу већ довољан успех само по себи.

Баш зато моје највеће хвала иде мојој сестри Дуњи, јер је родила једног Андреја пре седам година. Сад већ велики, креће у септембру у исту школу у коју је и ујко ишао, после "пачића" где му је учитељица била иста она учитељица Драгица, која је чувала и учила прво мене, а онда и Дуњу. Немојте никоме да кажете, али Андреј воли ујка највише на свету. А и ујко њега.

Када ми је Лука предложио да напишем нешто о свом граду, сврстао ме у категорију познатих и успешних Ужичана. Надам се да то значи да сам се изборио да будем "мутан" и неизмерно сам захвалан на указаној части. О мојим успесима нека причају други, ја ћу само рећи да верујем да најбоље тек предстоји. Претходних седам година обављам посао банкарског службеника, на различитим позицијама. Поред тога сам, пре три године, однео једну од највећих личних победа, а као резултат тога сам постао wеллнес саветник и помажем људима да живе здравије и боље. Што је најбитније, верујем да ће лествица и после мене остати високо.

А како ужички понос изгледа у пракси? После толико година и километара на привременом раду у Београду и данас ми се често деси да ме клијент, или колега упита:

- "Одакле си? По говору бих рекао Западна Србија?" Само климнем главом, уз осмех.

- "Одакле тачно? Нисам сигуран", наставља даље.

- "Погађај", кажем, а осмех је и даље ту.

- "Двоумим се... Чачак можда?", покушава.

- "Немој да се вређамо", одговорим благо.

- "Знао сам да си из Ужица!"