Нема лека за носталгију. Можете пробати разне магичне напитке, спрејеве и сирупе, али не вреди. Не попушта, па макар се кљукали и таблетама за смирење као пилићи концентратом. Код блажих облика, довољно је бар некад обићи породицу и пријатеље из старог краја. Чисто да се шепурите колико сте сад успешни, након што сте оне који су вам били блиски оставили иза себе, па отишли да товите касицу-прасицу еврима и доларима. Мало се наслађујете дивљењем сиромашних рођака, баците им коју ситницу из „Новог света“ и већ сте спремни за повратак по још џакова сребрњака. Али, шта да радимо код терминалне носталгије, где нема чак ни привременог олакшања тегоба? То је већ озбиљан проблем, јер прошлост се не може вратити назад; отишла је у историју са видео касетама, телефонским говорницама и друговима и другарицама. Још памтимо те тренутке са фотографија које нису биле дигиталне; где су паркови имали дрвеће, а људи осећали национални понос и патриотизам. Није то толико давно било; тек пре само неколико деценија. Нисам баш старац Фочо од стотину лета, па да причам о временима док Турци нису освајали серијама, већ ратовима. Тачно, било је то прошлог миленијума, али нисмо ми Горштаци, па да живимо вечно. Мени је кренула четврта деценија постојања и полако напредује, тако да ме мозак још увек прилично добро служи. И даље није толико испран, иако ме засипају прашковима са свих страна. Због тога одолевам изазовима и рекламама оних који су поклекли и кренули даље. Међутим, мој ослонац је у мом граду, јер је Ужице за мене јединствено и незаменљиво.

Мислим да не прође ни једна недеља, а да ме неки познаник не пита: „Зашто си још увек у Ужицу? Што не пробаш да нађеш посао у иностранству?“ Брод није ни почео да тоне, а пацовчићи већ поскакали у воду и запливали преко океана. Срећом, нисам неки пливач, тако да ми та опција никад није била привлачна. Добро, онда, зашто се не преселим у неки већи град у Србији, где компаније и фабрике ничу као озрачене печурке, а улицу можеш да пређеш једино ако закажеш 10 дана раније? Можда звучи чудно, али за мене путовање до посла које траје 3 сата не звучи толико забавно као овим новопеченим Београђанима. Бар да нисам провео неко време у нашој метрополи, па да поверујем у све те приче о меду и млеку који тамо теку. Али, тај мед није био награђен на ужичком Сајму, нити се од тог млека прави наш ужички кајмак. Можда спадам у мањину зато што сам локал патриота, али бар сам део одабране елите. Боље бити ужички чварак, него београдски хамбургер. Ипак је чварак чин и то војни, а брза храна те само засити и ништа више. Оно са чим могу заиста да се похвалим јесте чињеница да сам завршио студије у Београду, а да ни једном нисам саставио пуних 7 дана ван мог Ужица. Та моја скупоцена навика, да бар једном недељно преспавам у мом рођеном кревету, ме је коштала више од свих кајгана које би Свети Петар направио у студентској мензи, али је вредело. Једном Ера, заувек Ера.

Шта ме то толико везује за ово место? Можда чињеница да ме сва лепа и она мање лепа сећања увек враћају на ужички крај. Можда лица оних који више нису са мном, али су и даље остали у мојим мислима, па је довољно да погледам само једну клупу, чесму или стазу и да поново оживе. Сећам се када ме је деда носио километрима, од Вујића брда, преко Мендиног и целе Капетановине, па све до Сењака, у нади да ћу довршити чоколадицу „Животињско царство“ коју ми је редовно куповао. Као да је знао да ћу заувек остати угурсуз, кад је реч о исхрани. Нисам заборавио ни киоск преко пута музеја поред продавнице Тара, где би ми стално куповао стрипове и жваке Чунга Лунга. А, онда се подсетим и да сам био вероватно последња генерација која је имала прилике да црта кредом на тргу током тих дечјих дана, уз будан поглед огромне статуе нашег друга Тита. Сада се наш председник Тито крије иза музеја и посматра средњошколце као матори перверзњак. Оградили смо се од историје, а можда и она од нас. А, нећу никад заборавити ни све видео касете које сам узимао из Видео радионице, Синеме и видеотеке Арт. Ни све филмове које сам погледао у биоскопу „Партизан“. Памтим и мајкине коментаре да је Ђетиња некад имала мирис реке и да су се купали у њој, на шта бих одговорио да је зато сад Ђетиња у оваквом издању. Чак су ми и штетне ствари биле занимљиве. Сећам се када би се љубичаста фарба из „Цвете Дабић“ излила у реку, па бих био импресиониран како то лепо изгледа. Годинама касније сам чуо да Ирци у Чикагу фарбају реку у зелено на дан Светог Патрика. Пих, већ виђено, покупили идеју од нас Ужичана. Да... Мој град, који има и свог Супермена који је ушао у Гинисову књигу. Место где је живео вишеструки шампион Југославије, Миодраг Прљевић, уз ког сам лично направио прве билдерске кораке. Носталгија...

Наравно, ништа не траје вечно. Ужице се изменило, баш као и ми; растемо и развијамо се, али истовремено старимо и расипамо се. Не морам ни да мрднем, а ипак настају промене око мене: мењају се називи земље у којој живим, Ужице се одрекло Титовог имена, а називи улица се усклађују са тренутним вредностима. А, ја? Остао сам овде; упоран као Роки или тврдоглав као мазга, зависи ко коментарише. Нашао сам посао преко интернета, тако да нисам морао да се померим из завичаја. Некад зарадим далеко изнад просечне плате, а понекад само довољно за пар комплет лепиња код Шуљаге. Али сам задовољан. Сарађујем са познатом америчком списатељицом, Керол Ђино, удовицом оскаровца Мариа Пуза, творца „Кума“ и сценаристе „Супермена“. Чак је и лично посетила Ужице, јер није веровала да је заиста толико лепо. То значи да сам и Холивуд довео Ужицу на ноге; шта ћете, неко је Мухамед, а неко брег. Прошле године сам објавио и прву књигу „Бели хумор и црни бубрези“. Књига је завршила на Сајму у Београду, а аутор је за то време седео кући у Ужицу. Сад сам покренуо и Јутјуб канал Филмоловац, где се присећам сјајних филмова и времена која можда нису била златна, али су свакако била за медаљу. Обилазим свет не мрдајући са једног места; то може само прави Ера. Е, баш толико и желим да останем овде; једну еру. Ни мање, ни више. Таман.