Се­ћа­ња увек иза­зо­ву осмех

Ка­да сам пр­ви пут од­ла­зи­ла из Ужи­ца, зна­ла сам да ћу се вра­ти­ти. Не­ка­ко се то под­ра­зу­ме­ва­ло, иако су мно­ги од­ла­зи­ли на фа­кул­тет са иде­јом да ће оста­ти у гра­ду где сту­ди­ра­ју или оти­ћи још да­ље. Жи­вот је хтео да по­но­во одем и да по­ла жи­во­та про­ве­дем ван род­ног гра­да, че­зну­ћи за њим. Не то­ли­ко за овим са­да­шњим, у ко­ме се по­не­кад осе­ћам као стра­нац, јер не знам но­ва име­на ули­ца и све ма­ње љу­ди пре­по­зна­јем на њи­ма, ко­ли­ко за оним из се­ћа­ња ко­ји­ма се че­сто и ра­до вра­ћам.

Нај­ве­ћи део мог жи­во­та у Ужи­цу био је по­ве­зан са три ло­ка­ци­је – Кр­ча­го­вом и Бе­лим гро­бљем где сам жи­ве­ла, и Гу­ште­ре­вом ули­цом, где сам ро­ђе­на и где је жи­ве­ла мо­ја ба­ка.

Пред­ност ве­ли­ких фа­ми­ли­ја је у то­ме што у ско­ро сва­ком де­лу гра­да имаш ро­ђа­ке и раз­лог да за­ви­риш сву­да. Кр­ча­го­во из мо­јих нај­ста­ри­јих се­ћа­ња је са тро­спрат­ним и че­тво­ро­спрат­ним згра­да­ма чи­ји се сви ста­нов­ни­ци ме­ђу­соб­но по­зна­ју и осло­вља­ва­ју по име­ну, де­ца дру­же, а ком­ши­је до­ла­зе на ка­фу и без по­зи­ва. Око ре­зер­во­а­ра и из­ме­ђу згра­да је увек би­ло де­це, али их ни­ко ни­је чу­вао. Тач­ни­је, ста­ри­ји су чу­ва­ли мла­ђе, а тек по­не­кад би не­ка ма­ма про­ви­ри­ла да про­ве­ри да ли је све у ре­ду или да по­зо­ве сво­је де­те, ко­је је од­ла­зи­ло у ку­ћу без по­го­во­ра. Упа­да­ње у по­ток је би­ла нор­мал­на ствар, као и огу­ље­на ко­ле­на и мо­дри­це до­би­је­не у игри. И од то­га ни­ко ни­је пра­вио дра­му. Се­ћам се и про­дав­ни­це пре­ко пу­та „Пр­вог пар­ти­за­на“ (та­да је­ди­не у том де­лу гра­да). Ту ми је уј­ко ку­пио „ве­тро­вр­те­шку“ ко­ја је има­ла про­вид­ну цев ис­пу­ње­ну сит­ним, ра­зно­бој­ним бом­бо­на­ма, ко­је су углав­ном за­вр­ши­ле као де­ко­ра­ци­ја не не­кој пра­знич­ној тор­ти. Играч­ка је би­ла ва­жна, али је још ва­жни­је би­ло то што ми је до­шао уј­ко ко­га сам обо­жа­ва­ла, али рет­ко ви­ђа­ла, јер је че­сто био на те­ре­ну. Ваљ­да су ми за­то се­ћа­ња на то све­жа, иако сам мно­ге ка­сни­је до­га­ђа­је (а и не­ке љу­де) за­бо­ра­ви­ла.

Из Кр­ча­го­ва, у ко­је ће­мо се 20 го­ди­на ка­сни­је вра­ти­ти, оти­шли смо на Бе­ло гро­бље где смо жи­ве­ли у ку­ћи са још две ма­ми­не се­стре и њи­хо­вим по­ро­ди­ца­ма. У су­сед­ној ули­ци – још јед­на тет­ка. Укуп­но – нас 14. Див­но је би­ло ра­сти у та­квој средини, окру­жен љу­ба­вљу и ме­ђу­соб­ним раз­у­ме­ва­њем. Ка­ко су сви од­ра­сли ра­ди­ли у раз­ли­чи­тим пред­у­зе­ћи­ма, при­ма­ли су пла­те 1. и 15. у ме­се­цу, та­ко да смо два пу­та ме­сеч­но сви ишли на ће­ва­пе у та­да­шњи „Тру­ман“, ка­сни­је и у „Че­ти­ри ли­ста“. По­не­кад смо и ле­то­ва­ли за­јед­но, нај­че­шће на Зла­ти­бо­ру, где је јед­на од те­та­ка има­ла ви­кен­ди­цу, а и пра­зни­ци су би­ли по­себ­но лепи.

Нео­бич­но је то што су се сви до­го­во­ри ла­ко по­сти­за­ли и по­што­ва­ли и ни­ка­да се ни­ко ни­је по­сва­ђао. Се­ћам се да смо се мно­го сме­ја­ли и ша­ли­ли, а пам­тим и мно­го анег­до­та из тог пе­ри­о­да.

Оно че­га се ра­до се­ћам из тог пе­ри­о­да су жур­ке ко­је су мо­ји брат и се­стра од тет­ке, Ла­ле и Га­га, та­да пу­бер­те­тли­је, че­сто пра­ви­ли. Иако су би­ли до­ста ста­ри­ји од ме­не (он 11, она 9 го­ди­на) из не­ког раз­ло­га су то­ле­ри­са­ли мо­је при­су­ство у тој ми­стич­ној, по­лу­за­мра­че­ној со­би, са ста­рим гра­мо­фо­ном и пло­ча­ма ко­је су крц­ка­ле. Ваљ­да што сам зна­ла да чу­вам тај­не и тру­ди­ла се да не сме­там, а и да ура­дим све што се од ме­не тра­жи­ло – до­не­сем не­ку ча­шу, ис­пра­зним пе­пе­ља­ре и слич­но. Та­ко су у мој жи­вот вр­ло ра­но ушле „Но­ћи у бе­лом са­те­ну“, „Еми­ли“, „Јед­не но­ћи у де­цем­бру“, „Оста­ла си увјек иста“… Пр­стом суд­би­не, те пло­че, ме­ђу ко­ји­ма има и оних фо­ли­ја на 78 обр­та­ја, за­вр­ши­ле су код ме­не. Још их чу­вам.

Ни­сам има­ла ни пу­них се­дам го­ди­на ка­да су ме ро­ђа­ке Га­га и Зо­ка од­ве­ле у пр­ви из­ла­зак, на та­да вр­ло по­пу­ла­ран „Ту­рист“, где је сва­ко ве­че сви­рао не­ки ор­ке­стар. Би­ла сам по­ма­ло збу­ње­на, али сам се осе­ћа­ла ја­ко ва­жном, јер сам, на­рав­но, би­ла је­ди­но де­те у ре­сто­ра­ну. Из њи­хо­вог до­мун­ђа­ва­ња сам схва­ти­ла да је јед­на од њих за­љу­бље­на у не­ко­га од му­зи­ча­ра, али ко­ја и у ко­га – ни­је ми би­ло ва­жно, ни та­да ни ка­сни­је.

Во­ле­ла сам шет­ње са ма­мом по гра­ду. Оба­ве­зно смо се за­у­ста­вља­ле на Тр­гу да се ма­ло по­и­грам и у по­сла­сти­чар­ни­ци ко­ја је би­ла на ме­сту да­на­шњег Бе­лог дво­ра. Се­ћам се че­твр­та­стих сто­ло­ва пре­сву­че­них цр­но­бе­лом ими­та­ци­јом мер­ме­ра и огром­них прин­цес кроф­ни (ни­сам си­гур­на да ли су оне би­ле то­ли­ко ве­ли­ке, или сам ја би­ла ма­ла). И бо­зе, и ли­му­на­де – пра­ве, од ли­му­на, на­рав­но. Ако бих се ду­же за­др­жа­ла пред не­ким из­ло­гом, ма­ма би ме са­мо ла­га­но сти­сну­ла за ру­ку и ја бих без по­го­во­ра кре­та­ла да­ље. На­ро­чи­то ако би­смо ишле у прав­цу мени омиљене про­дав­ни­це пре­ко пу­та та­да­шњег „Па­ри­за“ у ко­ју се ула­зи­ло са угла. У њој се про­да­ва­ло све и сва­шта и чуд­но је ми­ри­са­ло. Нај­ви­ше су ме при­вла­чи­ле ве­ли­ке ста­кле­не по­су­де са слат­ки­ши­ма ко­је су ста­ја­ле на те­зги. И пр­ви ауто­мат ко­ји сам ика­да ви­де­ла – са те­глом пре­пу­ном ра­зно­бој­них, окру­глих, при­лич­но ве­ли­ких жва­ка ко­је су ис­па­да­ле ка­да би се уба­цио нов­чић. Ка­сни­је је на том ме­сту био пр­ви ужич­ки драк­стор.

Са та­том сам во­ле­ла да од­ла­зим код со­да­џи­је на глав­ној ули­ци на ма­ли­ну и ра­зно­бој­не кла­ке­ре са чуд­ним си­сте­мом за отва­ра­ње. Чи­ни ми се да њи­хов слат­каст укус још по­не­кад осе­тим у усти­ма, а го­ди­на­ма их ниг­де ни­сам ви­де­ла.

Та­та је био мај­стор да иза­бе­ре нај­сла­ђе лу­бе­ни­це на пи­ја­ци, обич­но оне цр­ве­ног ср­ца, али је по­не­кад би­ло и жу­тих, каквих одавно нема. Ва­ђе­ње тро­у­гла­стог че­па за про­бу би­ла је са­свим нор­мал­на и уоби­ча­је­на про­це­ду­ра. Мно­го тих лу­ба­ни­ца је за­вр­ши­ло на хла­ђе­њу у Ђе­ти­њи, на ужич­кој пла­жи на ко­јој је сва­ко имао сво­је ме­сто. Ме­сто на­ше фа­ми­ли­је би­ло је ис­под бра­не у бли­зи­ни стећ­ка и та­да ма­лог шим­ши­ра. Омла­ди­на је ишла на гор­њи део пла­же и је­два сам че­ка­ла да до­вољ­но по­ра­стем да и ја мо­гу ту да се ку­пам. Кад ма­ма и та­та ни­су мо­ра­ли на по­сао, про­во­ди­ли смо по цео дан ту. Че­сто би­смо и ру­ча­ли на пла­жи. Во­ле­ла сам да од­ла­зим да гле­дам ри­бе (ми­слим да су би­ли ша­ра­ни и па­стрм­ке) ко­је су се пра­ћа­ка­ле у риб­ња­ку у ја­зу. И да га­цам по ба­ри­ца­ма по­сле лет­њег пљу­ска ко­ји би нас на­те­рао да се по­ме­ри­мо под над­стре­ши­цу, али би­смо се по ње­го­вом пре­стан­ку опет вра­ти­ли на сво­је ме­сто. Игра лоп­том је би­ла до­зво­ље­на, ска­ка­ње у во­ду та­ко­ђе. Ако би лоп­та или ко­ја кап во­де па­ла на не­ко­га, из­ви­ње­ње је би­ло нор­мал­но и до­вољ­но. Не­ка­ко су сви би­ли ма­ње нер­во­зни и на­сме­ја­ни­ји. Као да су осе­ћа­ли да ће се све уско­ро про­ме­ни­ти. И је­сте.

Уско­ро сам за­ко­ра­чи­ла у пр­ви раз­ред. Жи­вот ме је тек че­као.