Ништа није тако лепо као детињство проведено у улици где се од раног јутра чује дечија граја. Тада је све могуће и све достижно, идеје се рађају и остварују јер за нас није било препрека. Освајали смо свет, маштали. Неке маште су биле за колективну казну, е, то је било најтеже – остати у кући. Били смо другари, сви исти, без разлике.

Ко је имао срећу да на врху Гуштераја седне на боб са још пет, шест другара и да ужива у спусту дугом скоро километар, тај зна шта је санкање. Биле су ту разне санке, шлицуге, родле а, понеко се санкао у шерпи или на тањиру и џаку. Битно је да се санка или скија на ручно прављеним скијама. То што се лед нахватао на панталоне, и што су прсти промрзли није био разлог напуштања екипе све док се стаза види. Кришом смо по стази просипали воду да нас ујутру сачека још већи лед.

Уз прве сунчане дане кад багрем замирише, као по договору са кришком хлеба и паштете излазимо на улицу и тражимо креду или парче цигле да се црта „школица“ или „одузимање земље“, ваде се кликери из џепова, и игра креће. У свој тој гужви, појави се Грујо са пуним џаком кокица коканих на ситу – динар лонче. Свако трчи да узме шерпицу и паре да се „сладимо“ кокицама и тада настаје предах и мир. Још памтим тај мирис и укус и Груја са карираним џаком на леђима како наставља уз улицу до нових купаца.

Настављамо са игром „труле кобиле“, „шуге“, „зуце“, „јањине“, „између две ватре“ или „партизана и немаца“, неизбежног ластиша док дечаци играју фудбала. Правили смо и турнире у фудбалу па смо имали мешовите екипе. Тада смо сви били у модрицама и одераних колена.

Лутке су ретко имале свој део дана иако су ме родитељи водили да ми купе најјјјвећу лутку. Била је лепа у наранџасто плавој хаљини, плавих очију, дуге плаве косе коју сам ја наравно морала мало ошишати. Боље лутку ошишати него себе као што је другарица „скратила“ своје шишке па су је морали ошишати на кратко.

А увече после жмурке кад смо већ прилично уморни, играмо се „масних фота“. Ту се откривало ко је коме симпатија јер увек мало поцрвенимо у лицу кад треба да пољубимо онога ко нам се допада. А тај пољубац... памтио се данима.

Још одлазим у улицу у којој сам одрасла, сећања се враћају на згоде и незгоде једног детињства, на другове који сада живе у Италији, Канади, Немачкој, Хрватској, Словенији, а неки су још увек ту. Ходам познатом улицом, видим исте фасаде кућа, понеко познато лице случајно затечено на вратима своје куће, док улицом пролазе аутомобили уз понеки звук сирене у знак поздрава или опомене као да се изненаде што неко иде пешке уз ту узбрдицу.

Ми који смо навикли на узбрдице и низбрдице тешко се сналазимо по војвођанским равницама и увек нам поглед тражи неко брдо где ће да се заустави и да знатижељно жури да види шта се налази иза њега па иза другог, трећег. Изазов је то и увек му се враћам и фотоапаратом бележим све те лепоте нашег краја да и други људи могу видети и пожелети да га посете.