Лела Милосављевић

"Опанчарева кћи"

Преносимо у целости уметнички текст Леле Милосављевић, списатељице из Ужицу.

Прочитајте!!!

Као и сваког јутра Весна уђе у канцеларију Бироа у коме је радила, у ормар одложи своју торбу, и застаде крај великог позора. Баци поглед на миран океан који се простирао све до границе са небом. Увек се трудила да види баш ту линију која раздваја бесконачну дубину и бескрајну висину… Укључи рачунар и на монитору се појави поље за лозинку, са устаљеним питањем Ко си ти? Укуца своју шифру и прелиста списак обавеза.


Одједном се сети ноћашњег сна. Сестра и она у радионици деде Милана. Његова кецеља од скаја, она што се навлачи на врат, виси на ексеру на вратима . У радњи мирише лепак и кожа. Зачу се звоно које закаче врата кад се отварају. Њих две брзо скинуше по једну црвену сандалу коју је нека госпођа донела на калуп. На врата уђе њихов деда, мајстор Милан. У радном оделу са тегет качкетом на глави и наочарима на врху носа. Узе своју кецељу, прво је веза око струка, а онда провуче главу кроз отвор на горњем делу кецеље. Укључи стари радио и тек тад их угледа. Кажипрстом и домалим прстом десне руке ухвати оквир наочара, привуче их ка очима, загледа се у њу и упита : Ко си ти? Ту се сан прекинуо...


Весна осети потребу да машини пред собом каже ко је , да отвори прозор и викне на улицу, све до океана, да изађе у ходник и каже ко је тако да је свих двадесет осам спратова чује.


Мора да је сва та напетост у њој, тај чудни сан последица њених мисли ових дана. Мајка је јавила да је отац опет у болници. Поново је имао мождани удар, други за пет година. Иако то никада није рекла гласно, Весна је у мајчином гласу препознала тугу што су јој обе ћерке далеко.

Некад јој се чини да је до јуче била девојчица, да су родитељи били млади и весели. Још памти плаве и жуте перунике нане Наде у дворишту, поред чесме. Дедину радњу на улици, њиховог пса Макса и комшије Митровиће са којима се недељом пила кафа код нане у стану. Још јој миришу те недеље, на кафу из пржионице, на питу са сиром која се пече за доручак, на штрудле са маком на веш који се суши у дворишту.


Одрастање у граду који је највише волела. Шетња Плажом после другарске вечери, гледања у шољу са другарицама у кафићу поред школе. Први изласци, пријемни испит, студентски дани. Некако тада, на факултету је постало тесно у њеним сновима. Некако тада је почела да машта о животу који данас живи.


Успешна пословна жена, са свим сертификатима једне светске фирме. Мајка Ребеке и Џона, супруга хирурга. Тераса са погледом на океан, шопинг у великим тржним центрима, добри парфеми, лепа кола.


Овде недеље миришу на морске плодове и сладолед од манга. Миришу на косу њене дечице, на стрелиције које јој поклонио муж. Овде сви дани миришу на снове сваке њене другарице из улице. Она је успела да их оствари.

Већ је прошло четири године како није била у домовини. Можда би чешћи одласци помогли кад је ухвате ови немири. Кад јој засмета што се њена деца не свађају на српском, кад јој замирише комплет лепиња , она код Шуљаге, која се једе по повратку из града. Далеко је, није једноставно спаковати се и отићи. Месецима се радовала том задњем одласку. Куповала је најлепше поклоне родитељима, тетки и њеној породици, другарицама, комшијама. Био је то први одлазак њене деце код бабе и деде. И сестра је допутовала на одмор, па ће поново сви бити на окупу.

Док нису кренули није била свесна колико се радује, колко јој све недостаје. Ту радост није успео да помути ни предуг пут, ни уморна и раздражљива деца, ни чуђење њеног мужа колико су лоши путеви и беспотребне формалности уласка у замљу.


Реалност је разбудила чим су стигли. Паучина на прозорима одавно затворене дедине радње , у дворишту је испуцао бетон, зарђала чесма, перуника више нема...


Највише је заболео поглед на родитеље. Мајка се трудила да јој осмех не силази са усана. Само су је очи одавале, уморне и некако тужне. Отац је ходао са штапом. Није је препознао. Мождани удар је избрисао сваку емоцију код њега.


Увече су сестра и она дуго остале будне. Причале и плакале. Толико се радовала том одмору, а ништа није било онако како је оставила. Као да су прошли векови, као да је дошла у посету старости. Мајци више није било важно да се лепо обуче, једве је погледала поклоне. Трудила се да буде ведра и причљива, а једним оком је увек пратила сваки очев покрет. На столу није било дневних новина, ни књига које су некада читали. Због лакшег очевог кретања склонили су тепихе, променили распоред...


Провели су три недеље угађајући једни другима. Деци се допало слатко од шљива, отац се понекад осмехивао на њихове гласове. Мајка је чак обукла једну од нових хаљина. Весна је мужа водила да види венчање са обавезним трубачима и колом које се игра испред Општине. На пијацу где миришу шљиве и парадаиз, где се људи познају и поздрављају. Одлазила је у дуге шетње поред Плаже, седела на Старом граду, пила кафу са другарицама. А онда су се сатима поздрављали. Плакали, па се поново љубили. Молили једни друге да се чувају, да се јаве. И отишли, свако на своју страну.


Телефон зазвони и прекину јој мисли. Весна устаде и крену на састанак. Посла поруку мужу да ће каснити и пре него што изађе из канцеларије руком овлаш додирну слику куће на крају улице са радњом у ћошку.

Љубитељ сам уметности, али не умем да сликам и певам. Зато оно што мислим и осећам покушавам записати. Не знам да ли је то оправданано, али жалим за неким вредностима које нестају, па су моје приче често проткане људима, обичајима, чак и стварима којих све мање има. Ваљда су ме зато прозвали колекционаром успомена. Аутор сам две књиге кратких прича "Трагови босих стопала" и "Плес међу свицима". Осим лирске прозе пишем и сатиру. Моје приче и афоризми објављивани су у више штампаних и електронских часописа за уметност и културу, као и на порталима. Са породицом живим и радим у Ужицу.