Било је и Капедунум, и Мали Цариград, и Република, и Титово да би се најзад вратило свом имену – Ужице и да би најзад постало савршена архитектонска збрка, град сличан другим градовима у Србији.

Ужице је, дакле, обичан град необичних људи. Половином прошлог века им никако није било довољно што их има педесетак хиљада – не воле осредњост – па су станове зидали и улице правили као да их је тек двадесетак, а позориште, хотел и јавну гаражу као да их је бар 150 хиљада. Додуше, понека од тих зграда је чак добила и међународну награду за архитектуру, али они који су у њима живели тврдили су да смо по томе још онда могли видети колико нас Европа и свет мрзе и шта нам све спремају....

Међутим, Ере не би биле Ере када онима који су им мењали чаршију у град не би смислили адекватну освету. Тако су нове зграде добиле надимке. Зграда, преко пута Дома здравља, у коју су се махом уселили борци и првоборци (из оног претходног, а не овог последњег рата – да се разумемо, пошто нама Србима никад ратова не мањка), добила је име Палата ослободилаца, а друга на главној улици, у коју су се уселили виђенији Ужичани, Бели двор. Наравно станови су се тада још додељивали, а не куповали. Станови солидарности су одмах прозвани Севап сити, а они са погледном на гробље Светла будићност. Два солитера на главној улици и данас зову Лепа Брена и Слатки грех. Зграду, која је бојама требало да разбије сивило дугих и чађавих ужичких зима, Ере су прозвале Шаруља и шта је онда било природније него да нешто касније уз њу изграђену мању зграду назову Теле. Бетонско чудо ужичког хотела „Златибор“, негдашњи понос и дику општинских власти, Ужичани су одмах прозвали Сивоња, а они злобнији због његовог фалусоидног облика, а и знајући да га је пројектовала жена, назвали су га Девојачки сан.

Али и ово давање имена има своју традицију. Више се и не сећам правог имена кафане коју су звали „Конго“, а кафана „Шумадија“, позната по одличној храни, дуго је звана „код Трумана“.

У том и таквом Ужицу, где су се млађи и најмлађи окупљали на Тргу партизана, или у ретким кафићима, а старији у позоришном бифеу, код „Пилета“, или у кафаницама у којима се још певала музика шездесетих и у којима су већ познати адвокати или инспектори знали да узму гитару у руке и запевају са целом кафаном, пролазила је моја младост. У шетњама на чувеном ужичком корзоу, између игранки - лети у башти Дома ЈНА, а зими у Градској кафани и у шетњама око плаже.

Остарили смо, граде мој

А онда сам, када се онај ужас од бомбардовања завршио, а Ере му одолевале смишљајући гомилу вицева и на рачун Амера, а и свој сопствени, отишла за Српску Атину. Лепо су ме примили, само то је потпуно другачији свет. Фини су они, лепо васпитани, али нису баш духовити и нема ти тамо да одеш код комшинке на кафу са тацном колача, а она ти не враћа празну тацну, него чека да нешто „зготови“ па да и она теби донесе. Тако сам се ја, после четрнаест година „странствовања“, чим сам се докопала пензије, вратила у Ужице.

Дочекао ме мој град, дочекао ме љубављу мојих пријатеља, мирисом „лепиње са све“ код „Шуљаге“, жубором Ђетиње коју више не фарбају бојама за пешкире из „Цвете Дабић“, новим кафанама и новим зградама којима више нико не даје шаљива имена....

Остарили смо, изгледа, обоје. Помало оронули и помало заборавни. Пита ме таксиста код болнице: „Докле?“, а ја кажем: „До 22. Децембра“, па на његов зачуђени поглед, мењам и кажем: „До Победе“. Он ме и даље чудно гледа, а мој град ми шеретски намигује и шапће

„То ти је сад „Леџенд“ и банка „Сосијете женерал“.

Е, мој граде, ма нисмо ми, изгледа, за овај 21. век, мада се још увек не дамо. Додуше, срушили су нам и „Труман“ и „Брезу“ и „Багрем“, где је цела кафана причала између себе и где су духовитости врцале свакодневно, али не да се ерски дух. Сваки дан се слатко насмејем нечему што Ере поставе на Фејсбук.