Сећања су увек варљива, чак и када их пише историчар, па се стога унапред ограђујем, од неких ставова и тврдњи, које ћу изнети у овом тексту.

Задата тема је била да упоредим Ужице некад и сад. Одлучих да пишем о празницима, о оним тренуцима када празнину неделања уобичајеним пословима испуњавамо дубљим смислом, нечим што нас превазилази, што дотиче суштину људског постојања. Овом приликом ћу изузети храшћанске празнике који су ван времена и простора, универзалних, архетипских вредности.

Размишљала сам о оним приземнијим празницима, који нас окупљају око школе, места, државе, упућују нас на неке важне личности, догађаје, поруке. За разлику од данашњег односа према празницима, где задати законима стојe пасивни, неми, заборављени, празници су у "оно" време били део свакодневног живота. И иако као историчар подржавам државне датуме који се данас обележавају, као човеку и као наставнику ми смета што су невидљиви.

У "Титово време" је било немогуће да неко не зна шта се обележава на пример 29. новембра, 1/2. маја, 25. маја, 7.јула, а у нашем Ужицу 24. септембра. На она два једина програма државне телевизије, целодневни садржаји су били посвећени тим датумима, улице окићене заставама, продавнице нису радиле, па су се обезбеђивале залихе хране за те дане. Све то је пратио културно-уметнички програм на трговима, стадионима, у школама, не улазим у његове политичке поруке, лепо и квалитетно осмишљен и све је морало да функционише као швајцарски сат у славу државе, комунизма, Тита.

У Ужицу смо се сваког 24-ог септембра окупљали на Тргу да гледамо "Ватре Ужичке републике", али и да се дружимо, проводимо. Данас се за Дан града прави седмодневни програм намењен ограниченом кругу људи, већином усмерен на тренутни политички врх. Више Дан града не осећамо као свој, не зато што је 9. октобар, по својој суштини небитан, него се дешава мимо већине становништва. Тако је и са сви осталим. Први мај смо дочекивали на организованом уранку на Златибору, раширених ролни папира по ливади, са печењем, сиром, младим луком и музиком. На Водицама се роштиљало. Људи су се окупљали и дружили. Тих слободних ливада по центру Златибора више нема, а та и таква сиротињска забава је данас незамислива у том "монденском" амбијенту.

Данас све државне празнике прати угавном само вест у дневницима, на нивоу просто-проширене информације. Повремено нека пригодна емисија, свечаност скромног карактера око поднева, или осам сати увече, када већина људи, у мору понуде других програма то и не пропрати.

Државне заставе су спорадично окачене, углавном прљаве и исцепане. Да ли нам је, онда, Тито крив за наш однос према земљи Србијици, деценијама после његове смрти?

И због тога мало ко зна шта се обележава: 11. новембра, 15. фебруара, 22. априла и друго. Зна се само да се тих неких дана не ради. Зашто? Не зна се. А никога није ни брига?

Важно је да се за Нову годину окити град месецима унапред, доведу "наки" певачи, испече во и пије ракија, побаца што више петарди и распрсне ватромета. "Хлеба и игара". Људи на власти, не водећи рачуна о квалитету, смислу, важности и естетици празника, а подилазећи простоти и примитивизму, ради општенародне популарности, довели су нас до мрака од врха до дна, у свим сегментима, не само овим празничним.

И да се вратим на почетак, на празновање као смисао и поруку оног што је ванвременско и вредно.

Има ли нам спаса од нестручности, незаинтересованости, незнања? Када ћемо опет достићи достојанственост празновања?