Бранко Станковић је у РТС-у већ 30 година, а половину тог времена ради као аутор и уредник емисије „Квадратура круга“, која је до сада имала више од 750 издања, пише о Станковићу Горан Ђоковић и додаје:

– Захваљујући племенитим људима, у којима су хумано и добро пробудиле приче из „Квадратура круга“, саграђено је 20 кућа и стан за оне којима је живот много тога ускратио. Обезбеђено је 70 стипендија за сиромашне ученике и студенте, више од 20 компјутера и лаптопова, пољопривредна механизација за три домаћинства, а намештајем и белом техником опремљене су 22 куће…

Примајући награду, Бранко Станковић је рекао да је „већ 31 годину у овој професији и да је у великој мери свој живот поистоветио са њом“.

-Трудио сам се да радим часно, одговорно, професионално и људски. Када ваш дугогодишњи рад мере колеге, та вага је веома често добро избаждарена, тачна и прецизна. У низу награда које су се заломиле у мом животу, ова награда ће имати посебан значај, место и тежину, не само зато што је додељују колеге, него и зато што је то награда за новинарско животно дело, а ја сам живео и још увек живим новинарство, – рекао је Станковић.

Следи део приче, из Градске кафане, пре извесног времена, са Бранком, колегом, аутором емисије „Квадратура круга“.

Рођен је у Ужицу, где је заврштио средњу школу, студирао је на ФПН у Сарајеву, а потом се усавршавао у Београду.

Његова „Квадратура круга“ ниже још једну успешну сезону емитовања. До сада су гледаоци видели преко 700 емисија у којима је испричано близу 2000 прича. Камером су прошли Србију уздуж и попреко. Обишли су пола Балкана, прешли преко 1.200.000 километара, стизали где други нису смели или хтели, отварали многе теме од тешког живота људи до страдања деце у усташким логорима, од прича о љубави до прича о ствараоцима из разних области.

Аутор „Квадратуре круга“ каже да човека ставља у први план и велича оно најбоље у њему, а не као ријалити који покушава да га унизи, упрља и поручи да смо сви исти.

Уз помоћ добрих људи саградили су или купили и реновирали 20 кућа и један стан. Обезбедили су намештај и белу технику за 15 породица, пољопривредну механизацију, трактор за две породице, џип за монаха Амвросија који је припитомио вучицу, а који није имао никакво возило у дивљини у којој је био и игуман и монах и вероучитељ у две школе, а по потреби и свештеник. Обезбедили су 70 стипендија за ученике и студенте, десетак компјутера, четири лап топа.

Потписао је 22 документарна филма као сценариста и редитељ. Аутор је драме „Није него“ и коаутор драме „Бар Београд виа Пекинг“ које су екранизоване на Радио телевизији Србије. Живи и ради у Београду.

Добитник је бројних домаћих и међународних награда за филмско и телевизијско стваралштво. Поменућемо само оне из протекле године: награда Удружења новинара Србије „Лаза Костић“ за серијал под називом „Дубина злочина“ који говори о страдању деце у усташким логорима; Гранд приx на међународном фестивалу етно филма у Кучеву; Гранд приx на фестивалу Златна буклија; Гранд приx у Москви на фестивалу тв филма на коме је учествовало 75 тв кућа. Часопис Хелло изабрао је Станковића као једну од 22 личности године у Србији и доделио му награду Хелло Аwард.

На тврдњу да „Квадратуре круга“ спада у најбоље емисије РТС-а, јер са саговорницима прича са великим уважавањем, Бранко каже да је давно научио да слуша и поштује човека.

– Поштујем саговрника кога снимам, а не да га као неке моје колеге пресецам у пола реченице или пола мисли како би показао да боље владам неком темом од њега, или да немам стрпљења или осећаја за оно о чему он говори. Научио сам да поштујем и туђе знање, али и начине како да најпре отворим душу човека, на шта многе моје колеге у овом времену површности и брзог темпа живота заборављају. Већина саговорника данас уме да препозна и искреност и вашу посвећеност професији и уложени труд и да вам то узврати на прави начин кроз одговоре на постављена питања.

Твоје приче су испричане на специфичан начин, говоре о невољама обичних, малих људи. И то је, вероватно, један од разлога који води ка успеху?

– Када у послу који радите дајете себе до краја, свим срцем, када улажете енергију и стваралачку и ону другу у посао који радите, када сте искрени у свему томе, када владате занатом, онда ће готово свака прича бити успешна без обзира да ли је она прича о малом или великом човеку, а и ових других је било доста у „Квадратури круга“, али њих гледаоци некако слабије памте.

Колико је времена потребно да се припреми једна таква емисија и где налазиш теме и саговорнике?

– Гледајући светске стандарде једна оваква документарна емисија се ради једном у 20 или једном у 30 дана, а ја је радим сваке седмице. Када је Кејт Батлер, документариста ББЦ-ја била у Србији и када је у разговору са мном сазнала да сваке седмице изнедрим једну такву емисију, рекла је: То је ОК. А колико новинара сарадника ради за вас? Ниједан, јер тада није било ниједног, она је на то одговорила: То је немогуће урадити. Ипак је могуће. Како, то само ја знам. Знам колико је ноћи без сна због таквог ритма, колико неке приче дуго сазревају у мени, пре него што их снимим, колико пута упоредо радим на истраживању неколико тема, али мислим да ћу мало успорити ритам.

Најбоље теме и даље проналазим у директном сусрету са људима јер то је најбољи пут да осетите потенцијалну причу, њене могуће наративне слојеве које ћете касније преточити у слику и историју.

Пошто се твоја и емисија Тање Петернек котирају као најбоље из продукције РТС-а, често чујем коментаре људи да би „Квадратура круга“ требала да иде у неком од ударних вечерњих термина?

– „Квадратура круга“ нема прајм тајм или ударни термин за емитовање који се рачуна од 20 сати увече и који већ у старту самим термином обезбеђује одређен број гледалаца. Но и поред тога ова емисија пред екраном окупи од милион до милион и 200.000 гледалаца у јесењем и зимском периоду (у летњем је то знатно мање јер је у време емитовања још увек дан), а то ниједној документарној емисији РТС-а, али и других телевизија са националном фреквенцијом не полази за руком. Ударни термин би свакако донео још већи број гледалаца и рејтинг и шер и рич, али ја сам сасвим задовољан и овим бројем гледалаца. Ја сам задовољан и са стотину гледалаца ако су они на прави начин препознали поруке које им упућујем кроз емисију или ако су нешто успели ново да науче из „Квадратуре круга“. И то је успех у овом времену када телевизија постаје медиј која губи едукативну улогу и почиње да заглупљује људе.

Осим тебе, који си пред камерама, колико је још људи ангажовано на припреми и креирању финалног производа?

– Мој тим је релативно мали и чине га: сниматељ, тонац, расветљивач, монтажер, реализатор, један новинар сарадник и музички сарадник. Документарна форма тражи у продукцији и постпродукцији много више људи, што и виђате на одјавним шпицама страних телевизија, али ми и као тако мали тим успевамо сваке седмице да спремимо нову емисију, а то траје већ годинама.

Сада си у Београду са породицом. Док си живео у Ужицу стално си био на путу. Како си све то уклапао?

– Ја сам и сада сваке седмице три дана на путу, то јест на снимању нових прича. Морао сам се преселити у Београд, јер је то подразумевало још два дана у седмици, поред она три снимајућа, одвојити на пут у Ужице где је живео део моје породице. То је било немогуће уклопити без жртве. А жртва је подразумевала да немате два дана у седмици сна, јер сам путовао ноћу у Ужице и из Ужица, а сутрадан по доласку сам морао одмах да радим, без одмора и без сна. И то је трајало пуних седам година и то је оставило великог трага на мени. Сада више не би имао снаге за тако нешто.

Негде сам пронашла податак да си забележио преко 1700 животних судбина са ових наших простора. Један број њих си преточио у истоимену књигу. Посебно су били добри коментари за причу „Јегоров пут“. Чула сам и оне коментаре, да једнако добро пишеш као што правиш емисију?

– Хвала онима који тако мисле. Ја сам имао страх када сам кренуо у ту стваралачку авантуру, писање књиге, јер то није била моја жеља, већ притисак издавачке куће која ме стезала годину дана да се упустим у тај посао. И када сам после годину дана дао реч да ћу почети да пишем, морао сам да испоштујем оно што сам обећао и тако је настала та књига за коју сам опет крао време од сна и своје породице. У њој је свега двадесетак од бројних испирачних прича у телевизијском издању „Квадратуре круга“, али је књига већ продата у великом броју примерака и доживела промоције у многим градовима Србије.

Стално путујеш и у контакту си са људима, шта је на тебе оставило најјачи утисак?

– За мене је и даље фасцинантна борба малих људи који се у овом злом времену боре да опстану, а нису поклекли иако зла времена овде трају предуго. Снага тих људи да истрају као и воља људи којима је природа ускратила много тога, ме увек изнова дигне да и ја издржим овај темпо који сам сам себи зацртао.

Своје прве новинарске кораке начинио си у локалним, ужичким медијима, а потом је уследио посао на РТС-у. Ако би сада могао да бираш, да ли би изабрао исти пут?

– Лепа су сећања на рад у ужичким медијима. Тај период мог живота би радо повратио јер је био много мирнији него што је сада, са мало стреса и много више времена за себе и пријатеље. То је уједно и лепо сећање на завичај кога се ја никада не могу одрећи, јер човек може све да промени: и име и презиме, веру и националност, али завичај, никако ни у документима ни у сећањима. Што се тиче овог телевизијског посла не бих изабрао исти пут, већ би одабрао студијску емисију која много мање троши човека и која од новинара захтева само да буде посвећен ономе што ће питати саговорнике, а друге ствари га не занимају, јер за то су задужени други. Документарна форма, коју сам изабрао, тражи комплетног аутора који мора да познаје и камеру и режију и монтажу и све друге тајне телевизијског и филмског заната, ако хоће да траје у том послу.Уз све то мора да има и образовање и ширину како би причу могао да постави из неколико различитих углова, са неколико наративних нивоа, да је учини јасном и једноставном да она тече као најлепша прича, а зна се да је једноставност најтеже постићи и достићи у телевизијском послу.

Имаш ли времена за усавршавање у струци?

– Хтео не хтео мораш да пратиш нове технологије које у овом послу напредују из године у годину. Када сам почињао да радим најпре сам радио на филмској траци, па на формату YУ матик, па бета, па дигиталне касете, а сада су стигле и картице. Исто је и са монтажом, напредак је огроман у последњих 20 година.То се мења као и људи, с тим што техника све више напредује, а у људима је све мање креације, иновације и оног трагалачког без кога нема ни добре емисије ни доброг филма. Што се тиче формалног образовања ту иде мало теже. Још пре неколико година сам добио као награду плаћене докторске студије, а ни до данас их нисам завршио, а изгледа да нећу никада.

Награде

Бранко Станковић је добитник бројних домаћих и међународних награда за филмско и телевизијско стваралаштво.

Важи за најнаграђиванијег новинара у РТС-у.

„Сребрна маслина“ у категорији документарног филма, за филм „Чекајући правду“ и специјално признање међународног жирија „Златни запис“, додељено Бранку Станковићу, 3. новембра 2001. године на Међународном телевизијском Фестивалу у Бару.

Награда за новинарску храброст „Милан Пантић“ коју додељују Вечерње новости, додељена 11. јуна 2009. године у Народној библиотеци у Јагодини.

„Сребрна повеља“ за ТВ репортажу, за причу о Мостару, 2010. године у Сомбору.

Награда „Иван Марковић“ за емисију Квадратура круга о Четвртој бригади Копнене војске, додељена 23. јануара 2012. године у великој сали Дома Војске Србије.

„Видовдански витез“ за културу, додељена 22. јуна 2013. године у библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини.

Диплома ИНТЕРФЕРА „Златна Ника“ за филм „Зло је било јаче“, додељена 20. октобра 2013. године у Апатину.

Награда за новинарску хуманост „Ђоко Вјештица“ коју додељује Удружење новинара Србије, додељена 25. октобра 2013. године у Београду.

„Златна значка“, додељена 20. новембра 2013. године на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду.

Гран при за најбољи филм фестивала на Међународном фестивалу документарног филма „Златна буклија“, 2013. године у Великој Плани.

Гран при Фестивала „Златни пастир“ за филм „Гора на камену“, 6. августа 2015. године у Кучеву.

Диплома за филм „Зло је било јаче“ на 24. Филмском фестивалу „Златни витез“ 2015. године у Севастопољу.

„Бронзани витез“ на Фестивалу документарног филма у Москви за филм „Пут љубави“.