Када је у марту 2014. године куцнуо час да се застава Русије подигне усред Севастопоља, Константин, који је читав живот чекао и сањао тај тренутак, имао је код себе све – храброст, добру вољу, радост, узбуђење, срећу, све сем – заставе!

Био сам искрено изненађен када сам чуо да има рођених Ужичана који никад нису били на Старом граду. На страну субјективност што сам одрастао у калдрмисаној Градској улици, па нам је Стари град био као двориште.

Одрастао сам у Турици. Најлепше тренутке провео сам на фудбалским и кошаркашким теренима у Турици. Основну школу сам завршио у ОШ "Стари град", где је се увек испред школе играо добар баскет.

"Рођен сам у Ужицу."- Тако је почињала биографија нашег покојног сликара Ђорђа Прудникова, на његовом сајту, за који не знам да ли још увек постоји. Он је човек, који се ’мал’ те не случајно родио у Ужицу и ту живео својих првих пет-шест година, а онда отишао у бели свет.

Поново у Кремнима у оној малој старој кући,од дрвета и камена,подно Крстасте Горе...Тамо сада нема других људи...Само ово двоје: мајка и син..."Само некима је казано?"Пише и у књигама староставним...

Кроз своју кошаркашку каријеру сам видео много познатих и раскошних градова. Сваки од тих градова има свој шарм али ни један не може да се пореди са местом у ком си се родио, провео своје детињство, научио прве ствари о животу и направио прве кошаркашке кораке.

Као да је прошло за трен, кад мало размислим о томе. А опет, толико догађаја, ситуација, људи, заборавних и незаборавних, стало је у тих 15 година.

За неколико дана идем да се видим са школским друговима. Генерација која је изашла из Ужичке гимназије 1999. слави двадесет година матуре. До скоро сам могао да кажем да сам већи део свог живота провео у Ужицу.

Субота, мој вечерњи лет из Диселдорфа за Београд и око 23 сата, већ сам прошао пасошку контролу и ушао у ужички такси у правцу родног краја. Ни пожешке магле, ни ревносни полицајци, који се одједном створе испред Ужица, не могу да омету остварење дуго жељеног циља и долазак у завичај.

Моје сећање на Дан рада почиње још од предшколских дана. Уствари, мени као детету није био толико битан тај Први мај, колико вече пре тога које је са собом носило свечано паљење логорске ватре. Сећам се са којим ентузијазмом смо ми, деца из Чукаловине, сакупљали грање из оближњих шума и слагали их у ћошку једне ливаде изнад Уремовачког потока.

Некад су се у мом карају свадбе правиле под шатором, или како то, због изговора овде звучало "подшатром". Били су то зелени велики шатори са металном конструкцијом који су се изнајмљивали са све потребним посуђем за речени број гостију.

Прочитајте одломак Дринкмановог забавника новинара Зоран Филиповић, као и ауторски текст "Истак'о се к'о Минић у Мрчајевцима!" .

Оно што је новогодишња турнеја четири скакаонице за скијаше-скакаче и љубитеље зимских спортова, то је, за гурмане, Фестивал четири печењаре.

Осунчано двориште, стари бунар, прегршт боја расцветалог цвећа, помешани мириси природе и свежег теста. Када осетим и наговештај сличних осећаја, увек као трајни "дежа ви", пробуде емоције и сећања. Нашу кућу звали су „Клисура“.

Нама Нововарошанима Ужице је увек било важније од Београда, зато што је Београд превелики град и предалеко, а Ужице је по величини таман, веће од нашег градића, али не много, не превише далеко, а тамо су се увек "завршавале" важне ствари.

Отац и мајка су направили кућу са само три просторије - собе и подрумом под две собе 1952. године , подно Белог гробља изнад Слануше и Костине баште, у крају који се звао Пашиновац. Пошто је то била једна од првих послератних кућа, рађена по пројекту инжењера Прохорова, била је једна од најлепших међу старим и бомбардовањем не срушених турских кућа.

12. МАРТ постао је дан колективне трагедије друштва у новијој српској историји. Иза нас је већ шеснаест година, како је Србија остала без једног човека који јој је понудио идеју и визију. Оспораван од великог броја политичких неистомишљеника, борио се са ветрењачама, али је чврсто веровао у своју мисију којој је подредио и свој живот.

Те давне, 1968. године, пристигла сам из равног Подриња у Ужице, градић утиснут у уску котлину реке Ђетиње и несмал,,покривен" околним брдима. Имала сам утисак да нема широког и високог неба, па сам сваки час гледала увис да проверим да ли је уска небеска плава трака још изнад моје главе.Чинило ми се, поготову за облачних дана, да ће се брда заједно са кућама и кућерцима окаченим о њихове стрмине, "спустити" на главну улицу.

Ужице има бурну прошлост, успорену садашњицу, велика очекивања од будућности; има зачудност која везује многе посетиоце и претвара их у Ужичане на привременом раду негде ван града.

Уосталом, на питање “А одакле сте ви по занимању”, једини исправан и смислен одговор гласи: “Ужичанин”.

Многи међу нама (посебно мог годишта или старији) учили су у школи о Ужичкој републици и посебно, о "херојској погибији Радничког батаљона, који је страдао до последњег, бранећи одступницу главнини партизанских снага".

Живот некада направи круг. Крене, иде тако годинама... и врати се на оно место одакле је некада давно кренуо.

А овај живот исписује причу о двојици великана ужичког фудбала. Дошли су на свет у ратном вихору. Један 1943. у Биосци поред Ужица, а други годину дана касније у Ужицу.

Редовно читам Весићеву колумну о Београду у "Политици" и стално помислим да и ми коња за трку имамо. Сјајан геополитички положај града, дугогодишња традиција учинила је од Ужица место које је изнедрило једног сликара попут Михаила Миловановића (чувеним спомен-плочама), дипломату и министра Љубу Стојановића, песника Љубомира Симовића и многе друге.

Моје сећање на детињство је везано за Јазове, део Ужица у коме сам имала кућу, стару у турском (оријенталном) стилу градње са двориштем у коме је било седамнаест воћки. Са једне стране воз Ћира, а са друге стране јаз, преко кога је климави дрвени мостић водио према зеленој и сточној пијаци, а одатле у сами центар града.