Те давне, 1968. године, пристигла сам из равног Подриња у Ужице, градић утиснут у уску котлину реке Ђетиње и несмал "покривен" околним брдима. Имала сам утисак да нема широког и високог неба, па сам сваки час гледала увис да проверим да ли је уска небеска плава трака још изнад моје главе.Чинило ми се, поготову за облачних дана, да ће се брда заједно са кућама и кућерцима окаченим о њихове стрмине, "спустити" на главну улицу. Данас мислим да управо, због ових брда окићених кућама "оџак у прозор", Ужице и јесте посебан град.

Тада се свако вече шетало корзоом, река шетача лево, друга река десно. Све по правилу. На Слануши сам тада први пут видела магарца са самаром натовареним са две канте млека. Обично је, привезан за неки жбун, чекајући газду, махао репом да растера муве. Све је било тихо, и некако, домаће.

Данас, Ђетиња, иако загађена, и даље "тихо шуми", живот се променио, све и сви некуд журе. Ипак, има и оних који мање журе, или уопште не журе.

Тако је тринаест песника књижевне секције "Клуба три", популарно названих "генерација трећег доба", великим делом и због тог тихог и у своја срца и мисли јасно утиснутог града, и успомена које је свако донео у својој души, јер сви смо однекуд дошли, испевала и објавила књигу песама, прича и записа "Гласи душе", која је, надам се, допринос ширењу "лепе речи" у нашем граду, а и шире.

Чини се да данас, или можда одувек, "божије и људско" воде исконску борбу. Надам се да ће "божије" победити ради мало више љубави међу људима. Генерација се на генерацију наслања, јер "не бива ништа без корена", па нека се Ђетиња избистри да би опет "певала", а у нашем Ужицу опет "ницали млади".