Био сам искрено изненађен када сам чуо да има рођених Ужичана који никад нису били на Старом граду. На страну субјективност што сам одрастао у калдрмисаној Градској улици, па нам је Стари град био као двориште.

И генерација мог оца је као и наша, брала туда шумске јагоде, дрењке, тражила закопано злато, гледала да не стане на поскока, маштала да кроз пећину сиђе до тамнице, шетала са девојкама и уз гитаре палила логорске ватре.

Мало даље у прошлост, из бабине приче ме својевремено разочарало учешће Ужичана у нечему што је изгледа усуд овога града.

Наиме, 1946. минирана је и однета Градска капија од кованог гвожђа и подигнута и такође однета калдрма све до Грујичића кућа, као и један део каменог бедема од капије према малој караули.

Изненађен сам био сазнањем да има муслимана од Вишеграда до Тузле који кажу да су пореклом Ужичани. А и не мало изненађен питањима извесних Турака из Истамбула о неким деловима Ужица где су им некада биле куће.

Џамија под Градом са гробљем и шедрваном и бунаром налазила се на споју Градске и Милана Ракића.

Да, било их је 32 у Ужицу у једном моменту, а они који знају тај детаљ сматрају себе добрим познаваоцима историје Ужица. Па кажу са мени изненађујућом сетом да су зато Ужице звали Мали Цариград. Као да су за турскога адета Каури угодан живот у свом Ужицу водили.

Изненађење је и сазнање да добар део омладине данас мисли да су Турци подигли тврђаву на Старом граду.

Како да им замерим?

У школи уче глупости. А и то у крајњем минимуму. Такмиче се у познавању Европске Уније. Уче их незаинтересовани.

Да ли шта знају, или не знају, тек предавачи немају душу.

Јер, иначе...

Требали су да изударају лењиром и отерају у ћошак, да клече на кукурузу ову гомилу незналица и трећеразредних локалних политичара чији поглед на свет трује народ.

Они су ниво Склавка, који је под камату узео паре и његове жене, распуштенице Миле. Датум њиховог помињања у неким дубровачким дужничким књигама као Ужичана, они узимају за дан града.

А извесном Николи Алтомановићу исти ти Дубровчани плаћају кирију на живот у свом граду. Од Конавла, залеђа Дубровника преко градова Херцеговине, од Дрине до Рудника па све до Звечана на Метохији протеже се држава овог племића.

Од рода Војиновића, рођака династије Немањића и жупана највећег дела распарчаног Душановог царства. И гле чуда, рођеног у Ужицу у коме је и столовао.

Владар таквог ранга би оставио неки траг о зидању града, па ће ипак бити да је град подигнут раније.

Два силна витеза, опет по српском усуду, краљ босански Твртко и кнез Лазар после битке и победе над војском жупановом у Пожешком пољу 1382. деле освојену Алтомановића земљу.

Децо. Ужичани. Мало љубави за свој град. За своје претке. Чији сте, знате ли? Николини, са презименом или Склавкови познати по жени? Бораца Радничког батаљона или минера Градске капије и крадљиваца калдрме? Ужичке војске и Гвозденог пука или 42. домобранске "вражје" Брозове? Карађорђеви Зекини голаћи или гораждански јалијаши? Менаџери, чланови секти званих странке или праунуци солунаца? Мужеви или партнери? Склавкови или Николини?

На Склавковом тргу маштате о послу, о промени власти, тражите изводе из матичних књига... Ту ћете се уписати као и Склавко. У исти тефтер као дужници некоме Дубровчанину.

А ви Николини, на Стари град. Не дајте се минерима. Сад сте као Зекини голаћи. Све су вам узели. Осим душе коју траже на Склавковом тргу.

Упишите се горе, уз Николу Алтомановића и попа Читака. Ако сте њихови.