Мени у биографији неће писати да сам рођен у Ужицу. Остаћу ускраћен за тако нешто. Рођен сам у Сјеници где сам провео детињство и одрастао. А пут ме често водио негде далеко.

Још увек ме води. Посао ми је такав да сам често, оно ако не у иностранству онда највише у Београду. И ето ова три града су ме увек некако обележавала. Кад год бих отишао ван земље, ови из Београда кажу: Он је наш. Кад год бих отишао из Ужица, Ужичани кажу: Он је наш. Из Сјенице исто тако. Сви су ме помало својатали. А ја се нисам бунио. Осећам та три града као део себе и своје куће. Ја јесам и из Сјенице и јесам из Београда и јесам из Ужица. Ваљда је тако нормално.

Али оно што увек са поносом волим да кажем, кад сам у Лондону, Бејруту или било где се задржавао дуже, кад год би ме питали одакле си, пошто им кажем из Србије, увек кажем из Ужица. Ваљда тако некако дође као кад леворуком човеку пружите нешто он ће прво левом руком да узме, неће посегнути десном.

У Ужице сам дошао са намером да останем једну или евентуално две позоришне сезоне, а остао сам двадесет и две. Да двадесет и две. И како да не кажем да је Ужице моје и да сам ја Ужички.