Ракијска пијаца (за неупућене – ужичка градска четврт) средином седамдесетих година 20. века не беше ништа непријатнија од остатка српских чаршија сличних габарита, за живот детета старих родитеља (иначе ученице нижих разреда основне школе), што ја тада бејах. Неколико омањих, ушушканих улица са кућама с почетка века, или још старијих, из доба Турака, калдрмисаних авлија, дрвених капија које су криле тајанствена задња дворишта, пуна воћки, хризантема и хортензија… У једној таквој, приземној и са великим двориштем, додуше без капије (јер половина дворишта по дужини и кућа на тој страни беху одузети као вишак стамбеног простора мом оцу – „ратном добитнику“) живела сам и ја. И једино чега се сећам да није било за вољење у вези с овим невероватним полигонима за дечју игру, бејаше нимало интересантно и посвема напорно плевљење корова који је налазио начина да увек изнова, у равномерним размацима, израсте између наизглед нехајно разбацаног, од силне употребе углачаног, камења разноврсног облика и формата, тзв. калдрме…Све остало, из садашње перспективе изгледало је идилично…

Тацне (углавном од бојеног стакла, на које сам дан-данас слаба) најразличитијег садржаја, кружиле су скоро па свакодневно, прелазећи невелике удаљености али увек завршавајући на идеалној локацији (тамо где се тог дана није месило)… Ми, деца у захвалној улози поштара, жељно смо чекали да будемо одаслани на неки од одговорних, али „плаћених“ задатака… А награде за овакву врсту послушања чекале су на нас у мање-више улубљеним и изгребаним, шареним, металним кутијама или у малим, нашивеним џеповима цицаних кецеља, из којих су комшијске нане и баке вадиле ситнину кад им се ми, дечурлија неким поводом обремо на прагу. И као што смо знали датуме и радовали се пензијама, волели смо и поздрављали и свако рођење – значило је то да ће у најскорије време бити „посла“ око ношења торте и цветом окићене флаше вина на одређену адресу, што ће доносиоцу обезбедити комад торте и неку парицу, а примаоцу значити наговештај неких нових, будућих бабина.

Много година касније почела сам да се питам ко је тада и по којим аршинима пришивао титуле мојим благородним комшијским душама. Зашто су у дворишту Вранешевића, две старице које су живеле врата до врата и биле приближних година припадале различитим генерацијама – тетка Јелисавета и бака Анђа. И ко је и када одлучио да је неколико година старија од моје мајке – нана Брана – НАНА? А истих година Аница – тетка Аница? Па онда нана Миљана, можда млађа од моје маме? Како год, у време у које ми се ова питања нису наметала, сваки сусрет с овим добрим комшијским душама причињавао ми је најискренију радост. И некако ми се чинило да је та радост била обострана…

Мојих „послодаваца“ из тог доба одавно нема на овоме свету… Због њих сам слаба на старост…Због њих носим кецеље и имам колекцију металних кутија за које се увек трудим да буду пуне. Јер, ко зна кад ће неко од комшијске деце имати разлога да покуца на моја врата?