Нестају сведоци прошлих времена, један по један, а и ја се не осећам баш најбоље. Ето, прошле године оде нам Цоке. Мој брат од тетке. Релативно млад. У својој шездесет трећој години. Увек пун енергије, планова...Држао је кафанче при врху Татинца, СУР,,Код Цокера“, где су се, углавном, окупљали његови пријатељи. То, његово последње вече, као и свако друго, кренули су око сат пре поноћи да се разилазе, када их је он зауставио и рекао:,,Чекајте бре, ред је и газда да викне једну туру!“ Вратили су се. Ујутру га је супруга питала да ли и њему да стави кафу, али он није одговарао. Био је још топао кад је дошла хитна помоћ. Умро је као праведник. Без бола, трзаја, јаука... И био је праведник.

Име му је Стоиша. Без ј. Имао је више надимака. На улици су га звали Цоја, у Ваљаоници Клецо, пријатељи Цокер, а ми, фамилија, из милоште Цоке... Први је од свих нас ушао у новине. Још је био малолетан. Зато су само ставили иницијале са годинама старости – С.С.(16). Његов отац га је тукао, а мој отац, а његов ујак, је покушавао да га извуче из лошег друштва. Бринуо је мој отац о сестрићима, а бринули су и они о њему.

Цоке је био бунтовник од малих ногу. Бежао од куће, крао аутомобиле, тукао се, хапшен више пута... Сећам се, дође код нас и купи ми пиштољ на каписле. Мајка је знала да их је купио од оних пара које су пре подне нестале са стола када је први пут свратио. Ништа му није рекла. Покушавао је да се пребаци ,,преко“ шверцујући се у возовима. Једном је стигао до Ријеке, где га је покупила народна милиција и депортовала у Ужице…

*

Покушај спасавања ове залутале душе текао је кроз три правца: спорт, женидба, партија.

Боксерски клуб ,,Слобода“ је био хит почетком седамдесетих година. Сви су мислили да је његова бунтовна природа као створена да се каналише кроз ову племениту вештину. Тако је изгледало на почетку. Панто Зубац, један од оснивача клуба и пријатељ наше фамилије је то здушно подржао. Сећам се пар борби које сам гледао са оцем у хали. Било је то за мене невероватно искуство. Еј, старији брат боксује за Слободу! Није се прославио. Брзо се и разочарао, јер је конкуренција била велика. У први план су испливали Доганџић, Максимовић, Савић, Шмакић, Спасојевић, Рогић, Симеуновић... Цоке је био златна резерва. Не дуго.

На ред је дошла женидба. Тек што је постао пунолетан, већ је био и збрачен. Недуго потом постао је и отац. Почео и кућу да прави. Променио је више фирми, хранећи породицу. Изгледало је да овај лек делује, али врло брзо Цоке се вратио старим навикама. Није се вратио криминогеној средини, али је увек ходао по ивици.

На ред је дошла Партија! Како партија може да делује на младог деликвента, а да то није преко народне милиције или УДБА-е. Може! Преко акције! Радне акције. Остаје тајна ко је први наговорио Цокета да крене на радне акције, али препород се одмах видео. Постао је вишеструки ударник, члан Партије и запослио се у Ваљаоници. Сан сваког младог Ужичанина у то време, Цоке је остварио захваљујући акцији. И сам сам био сведок једне године.

Мене су, у ствари, послали на радну акцију из истих разлога због којих је и Цоке отишао први пут. Почео сам да правим проблеме породици, школи, друштву... Био је то период врло бурног адолесцентслог живота, када сам кренуо у средњу школу, а уз пут, да откривам дражи ужичке чаршије. На крају првог тромесечја, прве године имао сам кечеве из шест предмета, двадесет четири неоправдана(са двадесет пет се ,,летело“ из школе) и укор пред искључење. Хтео сам да напустим школу, али је отац био превише ,,убедљив“, те сам, ипак, иако невољно, остао. Завршио сам годину без лоших оцена, али са много, мени лепих, а мојим родитељима болних, успомена. Зато је мој Милош решио да предузме кораке за моје спасавање. Акција или реакција!

*

Ракетин аутобус је био паркиран изнад Трга. Све одабрани акцијаши, осим мене и још пар њих. Бирали су их на локалним радним акцијама где су сређивали стадион, Велики парк, корито Ђетиње, Кадињачу и ко зна шта све не, где су се млади људи морали показати као добри радници, другови, омладинци...Наравно, препорука партијске ћелије је била пресудна. Како сам ја био ,,неподобан“ моје ,,везе“ , или боље рећи гаранти да ћу бити добар, били су Цоке и тетка са мамине стране Љубинка Ђуровић, иначе ћерка народног хероја Андрије Ђуровића. Сећам се како су ме преузели од оца и врло озбиљно му рекли да нема разлога да брине, дао ме је у праве руке.

Мало је фалило да се окренем и побегнем. За мене је све ово било тотално непознато, док су се већина ових људи познавала између себе и осећала се присност у њиховим односима. Срећа, поред Цокета и тетка Љубе познавао сам неколико мојих вршњака, чак су и две моје школске из основне биле ту – Лола Нешковић и Рада Вучићевић. Са њима ми је било лакше да учим бригадирске поздраве.

Наша бригада је носила име Слободана Пенезића Крцуна. Покушаћу да опишем поздрав, мада то треба чути. Један јаки би се продерао као магарац: ,,Слободан!!!“, а онда би цела бригада одговорила:,,Пенезић!!!“ и тако три пута, а онда опет сви слово по слово К-Р-Ц-У-Н, па три пута, опет сви:,,Крцун, Крцун, Крцун!“. Онда смо учили други поздрав. Опет би онај јаки урликно:,,Ужичка!“, а ми сви:,,Клееее!“, опет три пута, а онда сви завршавамо почето, само једном:,,Клековача јооооооооооооој!“ Занимљивије него понављање Крцуновог имена. Чак смешно!

Било је смешно док нисмо стигли у бригадирско насеље на Палићу. Аутобус се паркирао у наш павиљон, а нас су постројили и наредили да ми, мушки, оставимо ствари и истоваримо бус. Тад ми је постало јасно зашто смо личне ствари држали код себе. Цео доњи простор намењен за пртљаг, био је пун кутија ужичке клековаче! Нисам бројао колико је то кутија, или литара клеке, али знам да нам није издржало до краја акције. Заборавих да напоменем да сам тада имао једва шеснаест година и да нисам имао неких јачих искустава са алкохолом. Можда пар благих пијанстава од два, три пива. Захваљујући акцији будућност је била светла!

*

Данашњим клинцима, који нису били у војсци или, не дај Боже, затвору, тешко је објаснити како је све то изгледало. Спаваона - велика просторија са металним креветима на спрат. Не сећам се најбоље, али било нас је минимум десетак у спаваони. Ту нисмо проводили много времена осим спавања. Чистоћа и уредност су били на нивоу. Све је било организовано као у војсци. Неки су задужени за чистоћу, за безбедност, за ред, рад, културни живот, политички, и којешта још... За те основне ствари били смо сви одговорни, али тако да смо се смењивали на одређено време. Пожарни су се смењивали дан и ноћ на два сата, дежурни за ово или оно на дан...

Радни дан је изгледао од прилике овако – устајање, обавезно уз клеку, постројавање, дизање заставе испред павиљона уз химну која иде на разгласу кроз цело насеље, доручак у мензи, паковање у аутобусе и правац на трасу.Тамо рад, ужина, рад до неких 13 – 14 часова. Онда повратак у насеље, ручак, наравно пре ручка аперитив- клека, и слободно поподне, ко нема обавезе. Обавезе су могле бити пожарства, дежурства, али и разни курсеви. Jа сам ишао на курс за обуку вожње а категорије. Увече постројавање, спуштање заставе уз химну, вечера и на крају културно-уметнички програм који је био интересантан уз повремено гостовање и неких поп-рок звезда, познатих песника, глумаца...

Радили смо путеве у околини Суботице. Копали, равнали...Имали смо трасе и поред Палићког језера, па чак и у зоолошком врту. Једном сам копао канал поред слонова (не нису били ружичасти). Радило се према плану норме које смо добијали од надређених из врха Акције. Командант је био Нађ Торма Ласло, који нам је постао зет јер се заљубио у нашу акцијашицу Раду, која му је ускоро постала супруга. Наш командант је био Маре. То му је био надимак од презимена Марић, а имена се не сећам, а можда га никад нисам ни знао. Гачон је био ,,политички“, нешто као комесар, мада ја тада нисам знао шта то значи. И мој Цоке је имао неку функцију, али какву, немам појма. Имали смо повремено бригадирске састанке, на којима су се износили разни проблеми и гласањем решавали. Посебне састанке су имали чланови Партије.

*

Месец дана је трајала једна смена. Уз клеку сам се врло брзо ослободио својих предрасуда о акцији, о партији. Ту ми је, већ друго вече помогла и тетка Љуба, док смо у чарди преко пута слушали тамбураше. Узела је сифон соде и све нас испрскала. Схватио сам да је све дозвољено – ако је дозвољено. Мени је било супер, јер сам имао два анђела чувара – Цокета и тетка Љубу. Једино сам био прозван кад смо Цоке, Мијо Николић и ја заглавили једно по подне у чарди. Не би нас прозивали, да се Мијо није срушио док смо сви стајали мирно поздрављајући заставу уз химну. Богу хвала, само је заспао.

На траси смо гинули. Радило се жестоко. Као већина градске, размажене, омладине и ја сам добио жуљеве. Посебно се, крваво, радило на ударничке дане. Не сећам се тачно, али то је било једном недељно, када се одреди нека јача норма, а нас попале, наравно уз клеку, како морамо бити бржи, бољи од других. Тако се норма обарала већ до подне, а онда, уз песму и хармонику и, наравно, клеку, славило што смо успели.

Сећам се, ми оборили норму, весеље, колце, клека, кад долази главни трасер, прекида музику и каже:,,Другови, да ли знате да је умро друг Стеван Дороњски?“ Ми се згледамо, а наш вишеструки ударник, човек-булдожер, Лаза, мислећи, ваљда да је то неко трик питање из историје викне:,,Знамо!“ Док је Лаза очекивао следеће питање, а Маре га хватао за уста, главни се зачуди:,,Па што онда певате и играте?!“ Умало партијски инцидент!

Био сам пожарни од 22ч до 24 када је био дан жалости за другом Стеваном Дороњским. Тачно у 00 и минут, тамбураши у чарди преко пута почињу свирку.

*

У моменту, када нам је нестала прва транша клеке, а очекивала се посета функционера из Ваљаонице са новим контигентом, код мене је дошло до трежњена. Схватио сам да је све фолирање. Сав онај посао који смо ми радили могле су да одраде машине. Ми смо ту дошли да се проведемо и да нас на фин начин индоктринирају, а посебне ,,таленте“ приме у партију и омогуће им посао, школовање, даље индоктринирање, како би се оспособили да и они то исто чине неким другим, млађим људима.

Кад сам то рекао Цокету, одмах ме је одвео на пиво у кантину. Мислио сам да ме части што сам провалио суштину. Међутим, после другог пива, он ми је одржао братску лекцију:,,Ко те пита шта? О томе се не прича. Шта ти фали овде. Све имамо, лепо се проводимо, мало раднемо, а ти о индоктринацији! Сутра ћеш можда и посао добити захваљујући овоме. Попи то пиво и ћути!“ Расправа се протегла до шестог пива.

То вече сам победио у такмичењу пијења пива на сламчицу! Поред мене све дебели пивски стомаци са вишегодишњим искуством из Загреба, Доњег Вакуфа, Пландишта, Ирига, Косовске Каменице, а ја ,,висок момак па танак“ од шеснаест година, представљам Ужице! Наши су имали партијски састанак па није било искусних алкоса на тој бригадирској вечери. Развалио сам их. Кад сам ја посркао задње капи, другопласирани није стигао ни до пола флаше. Не сећам се које смо пиво пили. Углавном, ујутру сам имао страшан мамурлук. Срећа, тај дан је стигла клека. Сви смо одахнули.

*

Месец дана је прошло као трен. Весеље се ширило на све стране иако се друг Тито тек недавно упокојио. Ишли смо и до ,,Куће цвећа“ да се поклонимо ,,сенима троструког хероја“. Мене су фасцинирали паунови који су се шетали по том врту и њихово крештање. Тако лепа птица, а тако ружан глас. Не може све да буде савршено. Не може ни весеље вечно да траје. За све има време.

Тако је време озбиљности дошло на крају акције. Гласали смо ко ће бити проглашен за ударника. Лично нисам био заинтересован. Мени је било довољно звање шампиона у пијењу пива на сламчицу. Уопште ми није било јасно то отимање око тог звања ударник. Цоке ми је објаснио да то иде у партијски досије омладинца као велики плус, јер ће му у ,,светлој будућности“ омогућити неке привилегије, у смислу добијања посла, лакшег школовања и слично...

Једини нисам гласао јер сам провалио корупцију у редовима партије. Наиме, на партијском састанку је већ договорено ко ће добити ударничку значку. Ми смо били само икебана. Поред малог броја стварних ударника, који су својим радом то и заслужили, сви други су ту прошли улагивањем, цмиздрењем, цинкањем, преко везе... Ту сам дефинитивно омрзао комунизам. Цео тај систем је био као и та акција – рад без потребе, навлака за будуће кадрове КПЈ. За једне, мањину, корист, за друге, већину, клека за бојење живота у ружичасто... као и смрт Стевана Дороњског – музика пре и после дана жалости, а ко оно то беше, тај друг Стеван Дороњски? Не! Не, само не ти Лазо... као паунови – на око прелепи, а креште тако да је крекет жаба за њих симфонијски оркестар.

Да се разумемо, не мрзим људе, него ту фикцију, утопију, лаж...

Била је то моја прва и последња акција. Цокету није. Био је то лепши део његовог живота, како ми је касније, често говорио.

Нисам описао један врло важан сегмент акцијашког живота, а то је љубав. Слободна љубав. Ова прича је ионако предугачка, а да сам то описивао требало би још два пута оволико. Можда у некој другој причи...