Док сам замишљено гледала ка тој гомили окупљеној на тргу, питала сам се шта се то, за име света, догађа што је скупило читаву једну нацију на том малом месту. Гледала сам у њихова насмејана лица, понека са каквим заводничким осмесима и глађењем косе, понеке мушке погледе који као да су одмеравали и кокетирали са неким у кога су тако помно гледали. Испратила сам њихов поглед и видела њихов циљ. Заносне девојке, са осмесима као најлепшим модним детаљем, поред хаљина и грациозности хода. Корачале су самоуверено и истовремено пркосно, свесне погледа са свих страна: од оних који су поносно стајали врло близу њих, док су освајале корзоом на Главној улици. Насмешила сам се том филмском призору, а онда одлутала погледом нешто даље од њих и задржала се на потпуној контрасној слици омладине која је седела на тргу, чији су модни стилови били потпуно другачији. Били су то девојке и младићи потпуно обучени у стил музике која им је била доминантна: хипици, рокери, панкери, малтене неколико различитих светова на само једном месту. Мало подаље од њих, седели су као трећа група ученици Гимназије, уживајући на степеништу које им се чинило погоднијим за седељку и поподневно разговарање о различитим темама, почев од академских преко личних до глобалних и коначно – тренутних. Толико су били интелектуално заокупљени а истовремено занимљиви, чинило се као да посматрам сцену из култног филма : „Лајање на звезде“. И они су некако „лајали“ на ове наше присутне звезде, али међусобно и не претерано наметљиво. И док сам се и даље у чуду питала шта се то догађа, угледала сам познати прамичак вечерње црне косе. Нешто ближе ивици трга стајала је поносито девојчица, крупних црних очију, као у срне, које је тек уз ветар покривао прамичак необуздане косе, попут грана у ноћи које су заклањале светлуцаву месечину. Као да ме је чула, погледала је у мом правцу. Препознала сам те очи. Биле су то очи моје мајке. Била је обучена у униформу и као да је салутирала бисти која је поносно стајала на тргу или је, пак, поздрављала другарице које су јој долазиле у сусрет. Загрливши се у знак поздрава кренуле су пут Плаже. Кренух за њима. Још једном сам се запитала чему све ово и каква је то мода и откуд Титова биста на тргу, кад ми поглед привуче светлуцање дигиталног сата. Осмотрих га. 24.септембар 1980.

Док су као љупке срне другарице моје мајке и она газиле ка Плажи у гимназијским браон униформама, трудила сам се да не заостајем много. Желела сам да видим куда ће ме даље одвести ова тренутна прошлост. Рекло би се да су сви заједно имали за циљ исти правац. Док је ваздухом прштао њихов кикот и жамор, одједном је, најпре пригушено, однекуд почео да допире звук гитаре. Мамино лице се озари и она се наглас насмеја заједно са својим пријатељима. Окрену се према мени и ухвати ме за руку. У следећем тренутку сам неспретно трчала иза ове девојчице а звуци гитаре постајали су све јаснији, док се најзад нисмо нашле на Плажи испод моста. Затим сам разазнала и пријатне, младалачке гласове, помешане басове, алтове и сопране, који су певали некакве песме. Ослушнула сам речи, а мајка се придружила песми. Плажу је испунило необавезно хорско извођење прелепих гласова, обједињених у песама као што су : „Једина моја теби певам ја, једина моја теби свирам ја...“, затим „Црни лептир“, потом „Јелена“, „Други начин“ и најзад продорни глас моје мајке који је досегао сопранске висине песмом „Криво је море“. Док су ове песме освајале својом лепотом, угледала сам нешто још необичније: у Ђетињи, где су иначе само празни голови, сада су играли ватерполо! Засмејала се кад је схватила да не знам за анегдоту о ужичкој златној рибици, која ти испуњава све жеље под условом да је не вратиш у Ђетињу! Зар оволико нисам знала о свом родном месту?

Замишљено сам погледала преко моста на Плажи и опазила нешто још необичније од свега овога: свакодневицу на коју сам ја навикла. Људи су шетали, али некако погнутих глава и погледа, били су обучени у фармерке и мајице, жене такође, девојчице такође.. Сви су били обучени исто. Кад сам мало боље погледала, још увек опијена звуцима песме, видела сам да су главе људи који су ходали прекопута биле спуштене а лице им је обасјавала блага светлост. Светлост телефона. И они су били у групи, али нико ни са ким није превише комуницирао. Тек понеко од њих се смешио, остали су чудно ћутали или су шетали своје псе, замишљени и уморни. Неколико девојчица које су раздрагано шетале плажом гласно су расправљале о претходној вечери проведеној у „Скали“, и сви су били некако празни, некако отуђени, некако... усамљени.

„Хеј!“, мисли ми прекиде глас моје мајке (и даље као девојке). Очи су јој се смешиле.

„Да ли желиш да изађеш данас са нама на кафу?“, знатижељно ме је посматрала. Озарила сам се што ми се поново обратила. „Да, наравно, можемо у 'Абсолут' “, узбуђено сам предложила. Око јој је на тренутак заиграло и накривила је главу ка свом левом рамену. „'Абсолут'?“, несигурно понови. Нађа, колико год ти звучало луцидно, 1980. је година и нараво, о Боже, не постоји Абсолут.

„Заборави, свеједно ми је, где ви иначе излазите? Где су излазили ваши родитељи?“ помало постиђено упитах.

„ Ми обично излазимо у 'Топ', у 'Гуску', код 'Доце',код 'Браца'...“, наведе њој логичан след и затрепта ка мени. Осмехнух се несигурно. „О, свеједно... Која још места имате за излазак, причај ми мало о њима. Где су излазили ваши родитељи?“, пробудило се радознало дете у мени. Она, сва румена, као да је само на ово питање чекала, започела је своју приповед. „Овако, ово ће бити једна дужа и сложенија прича. Где су све наши стари излазили? Удахнућу и почети.“ Театрално је направила паузу, а затим почела: “Места као што су 'Кафана Витомира Петровића'. Њега су сви пре звали Рудоња, те је тако и кафић добио име 'Код Рудоње'. Затим кафана Љубе Дробњаковића, затим локал под назиом “Мали Београд”, чији је власник звани Јеврејин. Он је држао пекару и кафану, код “Рада Јеврејина”... Хммм, ту је била и кафана браће Мршевића, Кафана Михајла Симића је код Ракића радње, а Милан Јовановић Содаџија је имао кафић прављених пића, кабезе, преко пута тадашње поште. Ишли су и у кафану “Два Багрема” , у близини је и Хотел “Палас” '. А кад смо већ поменуле сва та места, срамота би било, рече ми, да не помене и нешто од културне стране овог града, те јој на памет прво паде Јокановића кућа. И заиста сам често пролазила, а никад посебно нисам упамтила те информације. Јокановића кућа је припадала једној од најбогатијих трговачких породица Ужица у другој половини 19. века – породици Јокановић.

Кућа је једна од ретких сачуваних кућа 19. века у широј околини. Због етнографије којом обилује, објекат је проглашен за културно добро – споменик културе. Затим ми је поменула и кућу Љубе Стојановића, на чији помен сам изгорела у образима од срамоте што сам била сведок њене судбине. „Ова кућа у Ужицу саграђена је почетком друге половине 19. века. Он је оставио иза себе једно дело ‘Записи о старом Ужицу’. Иначе, Љуба Стојановић је касније био и професор у Ужичкој гимназији.“ Запањено сам гледала у њу и слушала је , упијајући сваку златну информацију о месту у којем сам рођена. Док смо корачале, замолила сам је да ми исприча још нешто о Ужицу. Упути ми упитан поглед: „Ти ниси одавде?“ Насмејах се. „На неки уврнут начин и нисам и јесам.“ Она као да то није ни чула настави даље. „Да си баш из Ужица“ значајно је нагласила, „све ово ти не би било непознато!“ Тако сам сазнала да је преко пута улаза у данашњи суд, становала породица Поповић. Из те породице су познати месар “Ченгија”. Сазнала сам за радне акције на Бригадирском насељу, где би заједно ишли да копају какве канале и то су чинили без помуке, другарски, да би их једног лепог дана прекинуо предивни глас. „То је био један од најлепших концерата, икад!“ признала је док ми је откривала да је тај глас припадао Маји Оџаклијевској. Сазнала сам да је овај 24. септембар зaправо дан када је Ужички партизански одред ослободио Ужице у Другом светском рату и да се на данашњи дан приређује спектакл у виду одаје почасти, гостовање хора, балерина и да се зове „Дан Ужица“... Прави уметнички процват! Док је усхићено прелазила преко замишљене књиге историје, моја свест о месту у коме живим је процветала баш као што је уметност цветала у овом малом великом месту. Прича ме је даље одвела до оскаровца Стива Тешића и његовог дворишта у нашем граду. Из тог дворишта смо наставиле приповедачку шетњу кроз Ускоковића пролаз. Никад се заправо нисам ни запитала по коме је добио назив, али ми је моја млада/стара саговорница била доступна као данашња Wikipediа, те ми је тако открила и то да је постојао роман под називом „У Срба“ а да је његов аутор био Милутин Ускоковић, који је у своје време био један од највећих књижевника свих времена. Рекла ми је да су сви уметници на неки начин тужни, а то је потврдио и сам Ускоковић, рекавши да је све велико што постоји у човечанству створено у болу. Хвалила се како је наш град први град у Србији који поносно носи префикс Титово...

Док је предвечерје полако али сигурно падало на град, моја сапутница ми је саопштила: „Ти чудно, малено створење, било ми је лепо данас са тобом. Мало сам ти замерила на незнању о месту у којем живиш, али надам се да сам ти колико-толико то незнање умањила. Не буди лења, увек сазнај нешто ново!“, обратила ми се моја мајка и сад ми се већ ова реченица учинила тако познато и тако мајчниски. „Хоћу, хвала ти на свему данас!“, одвратила сам, постиђено због свог неикуства у историјским водама. Посматрала ме је још за тренутак, осврнула се око себе као да некога чека и рекла: „Било ми је драго. Сврати још понекад у историјски део нашег града. Ја сад морам да идем, време је за састанак. Дечко долази по мене, колима.“ Само што је то изговорила, црвени Voklswagen зауставио се нешто подаље од нас, огласивши се сиреном. Мајка, сва устрептала, погледа у мене разрогачених, светлуцавих очију, пољуби ме у образ и попут лептира одлепрша до кола. Сувозачка врата се отворише. И док је мајка седала у кола кроз загрљај у који је упала видела сам познато мушко лице. Зачкиљила сам, погледала мало боље и насмејала се гласно. Својом сиреном мени за поздрав управо су одлазили у колима два мени и те како позната лица, која ни не слуте да ћу им баш ја кроз 14 година спавати у родитељском наручју.

Ко те Ужице не би волео

и бол и радост био си, граде!