На Видовдан 28. јуна 1914. у Сарајеву, члан Младе Босне, Гаврило Принцип, убио је аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, што је био повод за објаву рата Србији од стране Аустроугарске 28. јула. 1914. Између атентата и објаве рата биле су консултације са Немачком, због евентуалног уплитања у сукоб Француске, Енглеске и Русије. Чим је стигла вест о руској мобилизацији, Немачка јој је објавила рат 1. августа, а потом у размаку од по два дана и Француској, Белгији и Енглеској. Супростављеност интереса Великих сила, изазвала је Први светски рат.

Аустроугарска је желела да постане господар Балкана који би је приближио Солуну. На том путу сметала је Србија коју је требало уништити. Политика застрашивања и геноцида српског народа имала је подлогу у посебном упуству Врховне команде у Бечу – да се према стновништву Србије не сме имати никакве милости. То упутство потписао је генерал Хорштајн, а издато је непосредно пред напад аустроугарских трупа на Србију. „Браћо војници, ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина; уколико би вас задесила та несрећа да паднете у њихове руке, онда можете рачунати са најјезивијим поступцима. Носеви и уши биће вам одсечени, очи ископане; вода ће тамо бити отрована, такође и храна; зато вам наређујем да према овој банди немате никакве милости, већ да све што је српско уништавате и сваког ко српски говори, без даљег стрељајте. При уласку у градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности, као државне чиновнике, свештенике и учитеље и у присуству свих одмах обесите из сваке групе по тројицу.“

Официри су се држали ових упутстава. Систематска пропаганда широм Монархије створила је климу за масовне злочине до тада незабележених у историји. Напад аустроугарске војске на Србију је почео 12. августа 1914. године из правца Босне. Српска војска бројала је 450.000 војника подељених у три армије под командом генерала Петра Бојовића, Степе Степановића и Павла Јуришића, Ужичке војске и трупе одбране Београда. Аустроугарска војска је 12. августа створила мостобран код Лознице, а следећег дана и код Љубовије. Највећи терет напада поднеле су јединици Треће армије, односно њена Дринска дивизија првог и другиг позива. Оне су затвориле простор аустријским трупама у продору према Ваљеву и Ужицу, што је омогућило преоријентацију српских јединица за одлучујућу битку у долини Јадра и планине Цера. Из правца Љубовије наступила је 12. брдска бригада под командом генерала Келзера. Супротставила се тој бригади само једна чета трећепозиваца Треће армије. Суочени са надмоћнијим непријатељем, повукли су се према Дебелом брду ради затварања правца Рогачица – Ваљево. У Бачевце су стигли 18. августа. У свом наступању кроз рачански крај 19. августа, починили су нечувена зверста и искалили бес и мржњу убијањем недужних људи, углавном стараца, жена и деце.

На самом улазу у село убили су Радосава Јевтовића, Јеротију Перишића, дечака Милоја Илића, свештеника Антонија Обрадовића, председника општине Стрновске Митра Вучићевића, Борисава Ђукановића, Дргомира Милутиновића, Маринка Вучићевића, Маринка Лазића, Војислава Митровића и Омера Карадаревића. У дану су заклали супружнике Игњата и Неранџу Панић, а затим 30 стараца, жена и деце из Стрмова и Доњих Кошаља затворили су у шталу и запалили. У свом даљем наступању, према Рогачици и Дебелом брду у Јаковцу, заклали су Божидара Игњатовића, а у Скакавцима – Владислава Митровића. Наступајући даље, агресори ухватише, истераше на Прокоп и заклаше старце: Ракић Косту, Спасојевић Мијаила, Тодоровић Игњата, Тодоровић Радича, Тодоровић Симеуна и Ђурић Стевана, док су Сава Арсенијевића из Жегиња, Зарију Милићевића из Доне, живе спалили.

Џон Рид, амерички репортер, који је пратећи српску војску присуствовао свим већим операцијама, забележио је нешто од страхота којим је било изложено недужно становништво: „На једној слици снимљено у Лешници, видело се више од 100 жена и деце, ланцима заједно повезаних, с главама одсеченим и набацаним на гомилу. У Кравици су старци. Жене и деца били мучени, а онда искасапљени.У Јерменовцу је педесет особа било сатерано у један подрум и живо спаљено... Сто грађана Прњавора везаних утерали су у једну кућу. Онда су кућу запалили, а убили оне који су покушали да беже.“

На падинама Цера, српска војска је дочекала главнину аустроугарске војске. У страховитој бици између 15. и 16. августа на Церу, српска војска је извојевала прву савезничку победу у Првом светском рату. Наредних дана гонила је на Дрини и Сави аустроугарску војску, да би коначно 24. августа 1914. са своје територије протерала и последњег непријатељског војника.

Аустроугарска војска се повукла преко Дрине у нереду, не пружајући отпор. Непријатељ је за собом оставио пустош и разорене објекте. Приликом проласка српске војске, гонећи непријатеља преко Злодола и Дуба, „указиваше се на сваком кораку непријатељски варваризам...“ Код општинске суднице у Злодолу беше велики неред, све ствари растурене и поломљене, цела архива поцепана и разбацана око суднице, прозори разлупани, а исто тако и на школи у Злодолу. Нешто даље у Пилици: „И овде, у школи пиличкој и око ње страшна пустош и нечистоћа.Уопште на све стране ужасна слика непријатељског вандализма. Свуда разбуцане и поломљене школске ствари, прозори и врата.“

Није дуго потрајало, друга аустроугарска офанзива на Србију почела је 8. септембра 1914. године на средњој Дрини, а затим и из Срема. Почеле су огорчене борбе на дугачком фронту Шабац – Вишеград. Трећа српска армија била је потиснута с полазних положаја, развиле су се крваве борбе на Гучеву, Борањи, Јагодњи и Мачковом камену. Прве веће борбе Ужичани су водили у саставу Дунавске дивизије на Малом Ражњу 15. септембра, 16. и 17. септембра на одсеку Подгорје – Милетина, 21. и 22. септембра на Мачковом камену, тешке борбе имају трагичан завршетак. Велику победу над непријатељем извојевала је Ужичка бригада на Крстацу 22. новембра 1914.

Почетком новембра у српској војсци осетио се замор и малаксалост. Није било резерви за попуну јединица. Посебан проблем био је недостатак артиљеријске муниције. Ту ситуацију искористио је непријатељ и предузео офанзиву широких размера. Друмови широм Западне Србије су били закрчени избеглицама. Паника се ширила свуда, чак су и официри, због великих губитака у људству, почели да губе веру да је спас могућ. Дефетизам, дезертерство и недисциплина захватили су српску војску. Долазак велике пошиљке артиљеријске муниције из Француске поправио је пољуљан морал српске војске.

У наступању за српском армијом у другој офанзиви на Србију, аустроугарска војска је вршила злочине над цивилним становништвом, над заробљеницима и рањеницима. Арчибалд Рајс, швајцарсаки криминолог и професор Универзитета у Лозани, који је за време рата истраживао злочоне против српског народа, бележи: „Приближавамо се Шапцу и већ се види да су овуда прошле трупе Франца Јосифа по запаљеним кућама и пластовима сена. Ту у Јовановцу искасапили су четрдесет српских заробљеника и рањеника. Најзад улаз у Шабац обележен је потпуно изгорелим касарнама. Из цркве, разбојници су искасапили велики број сељака и варошких становника и потрпали њихове лешеве у заједничку рупу. Идући из Крупња у Пецку, свуда на свим висовима и свим долинама, чује се болни лелек мајки које плачу на гробовима своје поклане деце.“

Српска врховна команда, због болести генерала Петра Бојовића, поставља за команданта I армије генерала Живојина Мишића.

Путем према Мионици, генерал Мишић се уверио да је све много горе и безнадежније него што су показивали извештаји који су пристизали у Врховну команду. Групе војника безвољно су се вукле друмом, препуним натоварених сељачких кола, жена, деце и старијих. Народ је испред агресора понео са собом све што је могао. Стада оваца и крупнија стока правили су још већу гужву.

У Мионици је по кратком поступку завршио примопредају дужности генерал Петар Бојовић. У наредна два–три дана генерал Живојин Мишић је без предаха радио на консолидацији I армије.

Заузимањем Маљена, Аустроугари су угрозили делове одбране I армије на тзв. Сувоборској стратегијској греди. Губитком Врач брда и Човке, на фронту II армије, цела I армија се нашла у критичној ситуацији. Свативши да је крајње опасно задржати I армију и даље у том положају, командант I армије, генерал Живојин Мишић, наредио је командантима дивизије да припреме своје јединице за повлачење на положаје испред Г. Милановца. Настало је тродневно затишје на фронту. У том периоду војници су се одморили, најели, а из Крагујевца је пристигло двадесет хиљада артиљеријских граната које су биле на доради.

Осећајући да је борбени дух аустроугарских јединица веома слаб, и да су, и поред сталних напредовања, изгубиле убојитост коју су имале, уз сагласност Врховне команде, генерал Мишић наредио је 3. децембра 1914. I армији почетак противофанзиве, што је подстицајно деловало на остале армије, посебно на Ужичку војску. Изненађена, збуњена, деморалисана војска агресора почела је да одступа у нереду јер је била потучена у Колубарској бици. Аустроугари су покушали да зауставе српску офанзиву без успеха.

До средине децембра 1914. године ослобођена је Србија. Аустроугарске армије протеране су преко Дрине у Босну и преко Саве у Срем и тако је завршена прва ратна година. Иако је Србија из ратних операција 1914. године изашла као победник, људске и материјалне жртве које је поднела нису се могле надокнадити. Сем тога, најпре војску, а затим и цивилно становништво захватила је епидемија пегавог тифуса кога су пренели аустроугарски болесни војници у болницама где су били смештени српски рањеници и болесници, која је однела више жртава од губитака на бојном пољу. Епидемија се појавила у октобру 1914, а достигла врхунац у фебруару и марту 1915. године. Смртност се кретала од 20% на почетку, да би на врхунцу кризе достигла 60% оболелих. За шест месеци колико је болест харала, умрло је 135.000 војника и цивила.

Аустро–немачка офанзива по трћи пут на Србију, са око 800 000 војника, почела је 6. октобра 1915. године, великом артиљеријском ватром, после чега је агресор почео форсирање Саве, Дунава и Дрине. Жестоке борбе су вођене целом линијом напада, али је најжешћа била код Београда. Ноћу између 13. и 14. октобра, Бугарска је без објаве рата напала Србију, чиме се ионако тешка ситуација још више погоршала. Борбе које су вођене у одступници, углавном су имале за циљ добијање у времену како би се остали делови српске војске могли у реду повлачити.

И поред херојске одбране, многе околности наговештавају да ће Србија морати да пристане на сепаратни мир и предају. Међутим, морал војске у неповољним искушењима превазилази таква очекивања. Влада и Врховна команда одлучују да се повлачење војске и избеглица обави преко Црне Горе и Албаније, ка Јадранском мору, на линији Скадар – Драч, где је према обећањима требало да их прихвате савезнички бродови и превезу у Грчку на острво Крф.

Војска и велики број избеглица кренули су у изгнанство какво савремена историја није забележила. Десетковане армије, и уплашен, уморан и гладан народ очекивала су беспућа Проклетија, заседе Албанаца, снежна мећава и смрт. На трновитим стазама, по тегобном времену, по мразу и вејавици, преко кршевитих стрмих превоја, непроходних и стешњених урвина, заувек су остајали погинули рањени, болесни и гладни народ и војници.

Мајор Миливоје Млађеновић, командир 3. чете 1. батаљона, о повлачењу регрута кроз Албанију, између осталог осталог, пише: „Најтрагичније ји било повлачење регрута кроз Албанију. Било их је око две хиљаде и више. Кроз Албанију нису сви могли да иду, многи су били исцрпљени, и нису могли колоне стизати. Албанци су их из заседа убијали и пљачкали. Око пола таквих је остало на путу. Она половина што је дошла на Крф од ње се велики бројх разболео па су на лађама отерани на острво Видо и више се нису вратили. Од наведеног броја једва да је преживела једна четвртина. Од Ужичког војног округа, колико је регрута пошло, само нас двојица преживели смо, ја из Качера и Радован Стојановић из Мачката и нико више.“

После тешког повлачења по беспућу и хладноћи, без хране и станишта, проређене српске армије и избеглице стигли су на Јадранско море, али њиховом мучењу није било краја. У околини Скадра и Љеша настала је критична ситуација. Бродове са храном у Медунском пристаништу тукли су непријатељски авиони. Стога је српска војска, иако јако исцрпљена, морала без хране продужити марш дуж беспутног и подводног Јадранског приморја ка Драчу, где је један део укрцан у бродове и превезен на острво Крф, а други је продужио ка Валони, одакле је бродовима пребачен на Крф, а из њега у Солун. Било их је око 150.000 бораца који су у лето 1916. године запосели положаје центра Солунског фронта.

О повлачењу српске војске кроз Албанију, мајор Миливоје Млађеновић, између осталог, пише: „Крећемо кроз Албанију, успут мртви коњи и војници.На неким местима видимо мртвог коња и војника крај њега, чучи и бритвом чачка од мртвог коња месо и једе. Ово није једини случај, стално смо овај призор гледали успут.“

О страдању младих војника, Ужичанин, капетан Симо Поповић, између осталог, казује: „Бугари на целом фронту јаким снагама нападају. Страшно смо заморени, досади нам неспавање. Идемо, дремамо и спавамо у ходу. Продужисмо даље одступање. Сутрадан десно и лево пролазимо гробове наших регрута. Друго јутро наиђосмо на тројицу крај огњишта без ватре где јече. Неодређено одговарају, малаксали од тифуса леже. Ми једва себе носимо. Прођосмо их. Мало касније гледам с брега како их Бугари убише... Три намучена живота.

У току јануара 1916. године, српска војска која је успела да пређе преко Албаније прикупљена је на Крфу. За време повлачења преко Албаније изгубила је око 143000 војника и цивила. На Крфу умирање изнурених војника од тифуса није престајало. Ради лечења, болесници су пребацивани на острво Видо на коме је умрло око 5400 војника и цивила. Пребацивање српских армија са Крфа у Солун завршено је почетком маја 1916. године. Српске армије запоселе су положаје центра Солунског фронта, где су биле француске и енглеске трупе.

Окупација Србије и Ужичког краја почела је првих дана новцембра 1915. године и трајала до новембра 1918. године. Због отпора који је пружен анексијом Босне и Херцеговине, Сарајевског атентата и пораза аустроугарске војске у офанзивама 1914. године, окупатор је у Србији проводио политику застрашивања и геноцида над становништвом, услед чега је упрошћен ратни судски поступак, затим су провођене присилне евакуације и створени концентрациони логори.

Аустроугарске власти су најпре конфинирале и интернирале са окупиране територије знатан део српског цивилног становништва и држале га највећим делом, до завршетка рата. Нови талас масовног интернирања био је изведен почетком 1916. године, по запоседању Србије. Практично без изузетка, скоро целокупно мушко становништо, старости преко 17 година, одведено је у логоре под изговором да су војни обвезници. Из ужичког краја у логоре и радне бригаде отерано је 1.157 из готово свих општина. „Добротом“ истих власти вршена је репатријација оних раније интернираних. Враћено је кућама 287 лица из ужичког округа. Део је потпуно ослобођен, а други су упућени у радне батаљоне.

Страдање цивилног становништва у Србији илуструју и подаци о бежанији, нарочито у 1915. години када је из ужичког округа кренуло око 75.000 цивила. Особито је био огроман помор у заробљеништву и интернацији, „не само од заразе које су готово трајно беснеле и које Аустроугарска није хтела угушивати, јер о заробљеницима и интерниранима није водила рачуна ни колико о псима“ (Драгиша Лапчевић).

У заробљеништву је страдао велики број српских војника, 81.214 лица. Један број је убијен, један је умро услед слабе хране, разних болести и хладноће, а један је оставио своје кости на радилиштима. Врхунац окрутности било је једно вешење у Ужицу и Бајиној Башти. У Ужицу на Доварју обешен је Вељко Танкосић, свештеник из Дивљаке, због наводног оружаног отпора војним властима и убијања аустроугарских војника; убијени војници, комите, дотерани су у колима и изложени да би се грађани застрашили. У једној потери аустроугарски војници успели су да убију из заседе комиту Радоја Ћосовића, а ухваћен је комита Здравко Милекић, калуђер Манастира Раче. На пијаци у Б. Башти, спремљена су вешала и народ дотеран да присуствује вешању. Међутим, Милекић је успео да побегне, а обешена је на пијаци само Драгиња Китић из Луга.

Отпор становништва ужичког краја јављао се као реакција на терор, насиље и пљачку окупационих власти. Уз пљачку за рачун државе, аустроугарске власти су пљачкале и за свој рачун. Вршена је масовна економска експлоатација, безобзирно се експлоатишу природна богатства, безобзирно се секу шуме на Тари, пљачкана су домаћинства путем реквизиције, одузимају се племенити метали, пљачкани су манастири и цркве са којих су скидана звона итд. Окупациона власт је допуштала и све чинила да домаће становништво страда од власти. Према подацима Црвеног крста у Србији је од глади страдало око 5000 лица. Убрзо се вест о глади у Србији проширила по свету, па су америчке, швајцарске и холандске добротворне организације понудиле своју помоћ. Међутим, то није зауставило бахатост окупатора. Они су редовно пописивали засејане површине и културе на њима и процене могућих приноса. Жито и други пољопривредни производи и стока и сточни производи су обавезном откупу, по нижој цени од тржишне.

Током окупације провођена је интензивна денационализација и асимилација у јавној комуникацији, школама, администрацији, просвети и култури. Када су у другој половини 1916. године школе биле поново отворене, уместо дотадашњих наставника доведени су учитељи из Монархије. Сви национални садржаји избачени су из уџбеника, учено је о Монархији и њеним достигнућима цивилизације и културе.

Током Првог светског рата Србија је изгубила војнике и цивиле, 1. 247 435 лица, односно 28% од целокупног броја становника на почетку рата.

Предратна Србија, у старим границама које је имала 1910. године, имала је 2. 911 701 становника, и по попису 1921. године 2.595 430, мање за 316 271 лице, односно процентуално 11%. У ужичком округу губитак становништва 1916. године, у односу на пописе из 1910. године, износио је 32 702 лица.