Сада у неколико потеза мишем можете да нађете скоро све што је мој отац некада исписивао на полеђинама расходованих рукописа радио и ТВ драма, које је доносио са свог радног места на Телевизији Београд. Писао је увек ноћу, у кревету, наслоњен на лакат, под светлошћу неке од својих импровизованих лампи. Дању ни случајно. Дан је код њега био време за тестерисање, турпијање, бургијање, резбарење, линорез, ситоштампу, предење тетива за лукове и самостреле, брање печурака, крађу кукуруза, тражење коски за Кучку и Чеду, веслање и гажење по блату на рукавцу Саве у Скели код Обреновца, расклапање и поновно склапање распаднутих бицикала, телефона и компјутера. Али пре свега за тестерисање.

Пријатељи су га звали Миша. Никад Мика, никад Миле, никад Мића. Ако је име судбина, надимак је још већа судбина. Иста имена генеришу различите надимке, али који ће се надимак залепити за овог или оног човека, зависи од човека. Код неких људи, надимак више није само надимак, већ постаје нека врста средњег имена. Томас Алва Едисон. Роберт Боби Фишер. Властимир Ђуза Стојиљковић. Понекад не знамо да ли је средње име надимак, име, или девојачко презиме. Ја бих и рекао да је Миша на неки начин било његово девојачко презиме.

Браћа су га звала Читаковић, вероватно од глагола “читати”. Свакако мислим да би био много популарнији да се потписивао као Миодраг Миша Станисављевић, а можда и као Миша Читаковић.

Не сећам се како смо га звали ми у кући. Мама га је понекад звала Морж. Углавном он је нас звао свакако, види Речник.

Име Миодраг потекло је од речи “мио” и “драг”.

Годину дана после Мишине смрти, колеге и пријатељи су заједно саставили његова Сабрана дела, које је објавио лист “Република”. Састоје се од пет књига, које су приредили Добривоје Станојевић, Мирјана Миочиновић, Драган Мишковић, Небојша Попов и Ибрахим Хаџић. И ја сам учествовао у прикупљању материјала, колико сам могао. Међу приређивачима је дошло до методолошких несугласица, пре свега по питању тога да ли Мишини текстови објављивани у “Републици” треба да буду засебна књига у оквиру Сабраних дела или да буду објављени у трећој књизи, заједно са осталим чланцима. Ни данас нисам сигуран ко је био у праву и нећу никад бити сигуран.

У сваком случају, Миша Станисављевић треба да буде доступан свима, и то бесплатно. Зато сад користим десетогодишњицу његове смрти да његова Сабрана дела објавим на Интернету. Тако је једино поштено. Ко хоће да их има и на папиру, нека наравно купи штампано издање, књига је ипак књига.

Сабрана дела објављујем у целости, у виду ПДФ фајлова, онако како су изгледала у прелому. Срдачно се захваљујем Нини Попов што их је у одсудном тренутку веома брзо пронашла и послала ми. Песме и драме објављујем и у ХТМЛ верзији, уз извињење читаоцима што нисам успео да их “испеглам” како треба. Маргине су овамо онамо, негде су се појавиле и словне грешке и друге свињарије услед конверзије из ПДФ у ХТМЛ и из кодног распореда YUSCII у UTF-8. Нешто сам успео да средим, нешто ћу други пут, вероватно ће то чекати следећих десет година. Конкретно, моја омиљена “Зачарана принцеза” се понашала као да је стварно зачарана, а вероватно је и даље зачарана. Ко је читао Харија Потера, разумеће. Уосталом, управо Хари је знао немушти језик, и то знање је, као и бедни Гашо, добио од змијског цара, званог You-Know-Who.

Зато, ако вас буде нервирало како је испао мој прелом, тешите се да то ионако доста личи на првобитни изглед Мишиних гештетнерских самиздата, као што су били “Вођа” и прва књига “Ритмова“. Шта више, у жељи да додам на “шарму”, убацио сам и мали Јавасцрипт који слово “с” у тексту измрдава мало на горе, што би требало да опонаша дефект код Мишине већ чувене писаће машине.

Приређиваче књига и ауторе текстова у књизи “Сећања” нисам ни питао за одобрење, контакте сам углавном погубио, али некако мислим да се њихова сагласност сама по себи подразумева, и да се са мојом идејом да Мишина дела буду бесплатно доступна сви слажу. У сваком случају, хвала им још једном. Уствари, хвала им по први пут, јер прошли пут им се нисам ни захваљивао.

Додао сам и неколико страна намењених прикупљању аудио, видео и писаних материјала. Ако ико, знан или незнан, има још неке материјале, нека ми их свакако пошаље.

Љубитељи мојих текстова за песме групе “Чинч” имаће прилике и да виде шта сам све парафразирао, да не кажем подрписао од њега. Има бар пет до десет примера. Уосталом, је ли Монтењ реко да човек обезбеђује себи бесмртност кроз дела и кроз потомство?

Зашто ми је све жао

Жао ми је што није рођен као Чех, Пољак, Данац или Финац. Боље би прошао, а и ми с њиме. Рецимо, ја бих био Лукáш.

Кад је већ рођен као Србин, жао ми је што нисам умео да га спречим да својим начином живота помогне Србији да однегује његову смрт.

Жао ми је што га на крају нисам натерао да негде отпутујемо, кад је већ било јасно колико је сати.

Жао ми је што му нисам на крају бар прибавио траву, да му бар мало улепша тај крај.

Жао ми је што ни он ни мама нису дочекали да упознају моју жену Ану и нашег сина Саву.

Жао ми је што ово објављујем тек сада.

У међувремену

У међувремену се десило пар ствари које треба споменути.

Драма “Немушти језик“, у конгенијалном преводу Зорана Пауновића на енглески, постављена је на сцени Тута Тхеатре из Чикага. Иначе, Тута је био један од Мишиних надимака за мог брата Марка.

Надам се да ће Пауновић превести још нешто од Мише, мислио сам да су његове књиге непреводиве.

Такође, у парку испред зграде Општине Ужице, једна од клупа је обележена као клупа Мише Станисављевића, захваљујући фестивалу “На пола пута”.

Песма “Зец са говорном маном” ушла је у школску читанку у Босни и Херцеговини. Кад његове песме уђу у српске читанке, знаћемо да има наде за нас.

Такође, неко ће рећи да овде није место да то кажем, али драме “Царев заточник” и “Василиса прекрасна” (која је својевремено добила Стеријину награду) недавно су, први пут после двадесетак година, скинуте с репертоара позоришта “Бошко Буха”, или се нека од њих одигра једном у пар месеци. За то имамо да захвалимо новом управнику, кога нећу ни именовати, јер нисам га ни именовао (разумете игру речи).

Одакле почети

Први пут сте налетели на Мишу Станисављевића и питате шта прво да прочитате? Па, све. Нећете изгубити време. Али наравно, однекуд треба почети. Ако мене питате, почните од “Левих краљева“, нарочито ако имате децу.