Ако ћемо искрено, морам признати да сам био пријатно обрадован када сам, пре извесног времена, добио позив, путем справе/апарата мобилне телефоније, да напишем некакав текст (тзв. ауторски) за „Наше Ужице“. Значи, та моја писанија ипак неко чита, не само да чита него се некима и свиђа. Олако обећах да ћу нешто оправити и тако... прође три месеца како се каним. “Обећ'о си, ко ти је крив, што си тако насађен да држиш до своје речи”, рекох себи те коначно зашиљих тастатуру да нешто напискарам. Дооообро... ал' шта и о чему да пискараш кад ти нису задали домаћи, него веле: “Тему можете сами да одаберете. Можете писати о било чему, али да има везе са Ужицем.” Хм, хм…шта год 'оћеш у вези с Ужицем? Да се не понављаш, да не копираш нека сматрања и разматрања којим се баве већ неки други хм, хм... Користећи ово мало „сиве масе“ што је пре(к)остала а налази се испод косе, паде ми на ум тема којом се бавио, Милутин Ускоковић у “Дошљацима”, пре стотињак и више година за који се иначе каже да је први српски грађански роман…. и тако, дајем цењеном читатељству на увид моја сматрања о феномену “Ера – Ужичанин” који су из различитих побуда напустили чаршију на Ђетињи тј. “ерске престонице”.

Прва сећања на феномен „Ужичанин“ досежу до краја шездесетих и почетка седамдесетих година. Неколико пута ми се догодило, сличне приче сам чуо и од других поносних “Ерцова”, обично на мору током летњег распуста, да упознам особе, обично мушког пола, које да би подигле сопствени швалерски рејтинг, приликом упознавања девојкама наглашавају: “Ја сам из Ужица!” Поносан на своје „калдрмашко“ порекло (Росуље), обавезно сам инистирао да ми се појасни из ког дела наше мале вароши је наречени делија. У принципу се дешавало да је у питању Пожега, Чајетина, Ивањица, Прибој... или неко село удаљено бар три дана јахања, на добром коњу. Олакшавајућа околност за наречене ђувегије, уколико су били моторизовани, што је био чест случај, је била у томе што су регистарске таблице на целом златиборском региону почињале са ТУ, тако да, они који не знају, нису могли да утврде порекло дотичног возила. Додуше ми који смо одрастали на ужичком асфалту смо знали да ако регистарски број уколико није четвороцифрен или не почиње са јединицом, тај ауто није из вароши већ из околних општина. Касније када се број аутомобила драстично повећао онда је уведена и четворка. Значи бити Ужичанин - Ера је и тада подизало рејтинг на територији целог СФРЈ-ота, прича се да смо били на поприлично добром, швалерском, гласу мада мислим ни данас нисмо за бацање у том погледу.

Временом ми је запао за око однос Ужичана према свом завичају када се одселе из „малог Цариграда“ јер, већ преко две деценије, живим ван родног ми града. Увек ми, везано за тај понос местом рођења, на памет падне моја тетка Оливера – Кека. Онима који дуже памте, била је позната као једна од близнакиња Кека, обе, су због тепања, у раној младости, добиле тај надимак. Моја мајка је била ужичка а тетка београдска Кека. Моја тетка, београдска Кека, се из Титовог Ужица одселила 1956.године, имала је двадесет година, живела је наредних неколико година у три различита града, идући за службом свог супруга који је био војно лице. Након тога, преко четрдесет година, је живела у Београду и никада, ал' никада, није била ништа друго до Ужичанка. Пошто је имала специфично занимање, свакодневно је била у контакту с људима из разних крајева, сви су знали да је она Кека из Ужица. Данас, када размишљам о свему томе, пошто када се све сабере, више од трећине свог не баш кратког живота, живим ван постојбине покушаћу да сублимирам карактер Ужичана у односу на друге са којима сам се сусретао.

Нигде, али баш нигде, нисам видео, ни чуо више људи који, док су у том граду, док живе у месту рођења, тако ружно причају о њему као што Ужичани “пљују” и ружно говоре о Ужицу док су у тој: “рупи, касаби, селендри, слепом цреву, вукојебини ...”. Међутим, онога момента када оду тј. када се одселе за те, који су до јуче причали, исте “рупе, касабе...”, та варош постаје: центар света, планете, комсоса, васељене… то је најлепше и најбоље место у свим познатим и не познатим свемирима, друго не постоји!!! (три знака узвика, тачка зарез и сви остали знакови интерпукције)

Изузетно ретко сам имао прилику да у самом Ужицу, од мојих земљака, другова, пријатеља, познаника и осталих његових житеља, то је случај и данас када дођем, чујем неку лепу реч о свом граду. Пошто и у граду којем живим постоји мала колонија досељених Ужичана са којима се повремено виђам и дружим, исто се дешава када се сретнем са људима који су се одселили из Ужица, на било који крај планете, са њима причам само и једино о Ужицу, са носталгијом препричавамо митове, легенде и остале ситне или веће зајебанције тако карактеристичне за Ерски дух. Неколико пута сам до сада, мојим актуелним суграђанима, објашњавао у чему је по мени, суштинска разлика између новосађана и ужичана. Новосађани о Новом Саду причају лепо, бране га и хвале само у Новом Саду, они су Новосађани само у својој вароши, чим дођу на Златибор постају Лале. За разлику од њих Ужичани, док су у Ужицу, на њега се “бацају дрвљем и камењем”, да не кажем шта црње, када оду или се одселе из “малог Цариграда”, не дај Боже да неко помисли или каже нешто ружно о њему, браниће га и величати његову лепоту до последње капи крви!

Колико је то добро или лоше хм, хм… не би’ се сад упуштао у диван, ал' ме’ш чини да је то оно што нас битно разликује од осталих “локал-патриота”, такви смо какви смо, ето због те разлике наслових ово писаније: Бити Ера – Ужичанин, то не може бити свак’… (намерно великим словом)!