Душан Стојковић: О Капларском колу Александра Лукића

УДАРАЦ ЗА УДАРЦЕМ: ПЕСМА¹

Прва збирка песама Александра Лукића У вагону Розанова (1986) улетела је у српску поезију као право лирско топовско ђуле. Песник је одмах показао, и доказао, како се разликује од свих других који су били присутни на нашој песничкој сцени по оном што би, иако се често заборавља да је тако – требало да буде права, и основна, вредност сваке праве поезије: животношћу, снагом, занатском перфекцијом. Нимало случајно, књига је добила Бранкову награду. Песник на велика врата улази и у антологије српског песништва, било савременог било двадесетовековног. Михајло Пантић и Васа Павковић уносе песму „Сањајући о фарми поскока“ у Шум Вавилона (1988), Миљурко Вукадиновић се у Звуцима и комешањима (1989) опредељује за три: „Сањајући о фарми поскока“, „Неприлике“ и „На обалама подземне реке“, а Стеван Тонтић у Модерном српском пјесништву, Великој књизи српског песништва од Костића и Илића до данас (1991) за „Сањајући о фарми поскока“, такође. Потом следи велика клацкалица: неки антологичари га, попут Мирослава Лукића, могуће (бројем песама и дужином датог простора) прецењују, али га већи број, потпуно незаслужено, игнорише (наведимо само Владимира Јагличића, Милутина Луја Данојлића, Миодрага Перишића или Ненада Грујичића). Место Александра Лукића, упркос томе, у савременој српској поезији је стамено. Пред нама је песник који се није угледао ни на кога, онај на кога се ниједан наш песник, чак и да то пожели, угледати не може. Једном речју: сасвим особен и непоновљив.

Последња Лукићева збирка, ова о којој пишемо, Капларско коло, појавила се у библиотеци „Сига“ нишке издавачке куће „Ревнитељ“ која нас је до сада обрадовала неколиким песничким књигама попут следећих: Трн у оку Милоја Дончића, Прошлост будућности Зорана Вучића, Туцаник Милоша Јанковића, Замак у облацима Звонимира Костића Паланског, ПонАД рукОписа Мирослава Тодоровића, Међутим Радосава Стојановића или Здравица паразита Милоја Дончића. У време када су многим нашим критичарима песничких остварења пуна уста приче о ревизији устаљених (незаслужених) вредности, ево те ревизије на делу! „Ревнитељ“ се све више афирмише као мали издавач великих збирки.

Александар Лукић је мајстор дужих песничких форми, модерних мини епова. Читава серија његових књига, посебно, Европа (1995), Брод лудака (2001) и Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа (1999), спадају у ту категорију и он у савременој српској поезији, у којој се велики број истакнутих и тобоже истакнутих песника истима позабавио, нема премца. У каснијим својим збиркама (нпр. Јаспис, Не спомињи ђавола, Савремени ушкопљеници, Кукавичлук и Псовка) песник се определио за појединачне песме, али оне чврсте тематске целине, издалека налик на фрагментизовани еп, граде. Исто важи и за Капларско коло. Збирка нема циклусе. Песме нас „бомбардују“ максималном критичношћу према опеваном, особеном лирском „ангажованошћу“. Читав низ теоријских примедби може се упутити ангажованој лирици, али када се песник који се њој упути оствари као песник, не плаћајући притом никакву цену јефтином политичком ангажману и не задовољавајући се општим местима када је о процени шта је добро и морално а шта то није реч, а то се са Лукићевом поезијом дешава – онда се такав ризик исплати. Нимало случајно, на корицама ове Лукићеве збирке налази се слика великог Миће Поповића који је свему постојећем, и владајућем, усправно ходајући и смело сликајући, ишао уз нос.

На лексичкој равни збирка се креће од деминутива: дупенце, душица, курчић, магарчић, до жаргонизама, народских речи и вулгаризама: баба сера, брале, буџа, даса, дрмуснути, Јово наново, кркање, љоснути, нај, стајњак, стрнџање, чова, џаба, џада, шошка. Укључене су и скраћеница типа итд., итсл. Веома су чести узвици и ономатопеје: С, с, с, с, с…; Тра, ла, ла!; ојха; бла, бла, бла!; кљуц, кљуц; туп – туп; бум; Биг! Биг!; фуј; Опа, чико!; Ура, на сец!

Синтагме Лукићевих песама имају у свом језгру оксиморон: мртвачки сандук = вечни креветац („Селфи удвоје“), или („критичку“) метафору: друштвена кила („Татуаж“), игумана стихова („Апокриф“), покондирене сенке („Епифанија са Коринта“).

Песничке слике присутне у њима запремају најразличитије скале што илуструјемо одабраним примерима: Разуми то: божја армија спаса. / Три црне тачке на крају реченице („Позоришни комад“), Црна плућна крила данашњице (Исто), Дном наших чамаца праћака улов риба: / цепанице дрва гурнуте низ стрмину. / Развучене шкрге музицирају у ропцу (Исто), загорела палачинка – склупчан јежић („Покладе“), колачићи: чисте риме („Концерт на шумској тестери“), слио се ругобан век, брекће од врења, / шаренила, развалина страсти („Концерт на шумској тестери“), Са стреха висе леденице. Опера бајонета („Усирене фаце“). Парламент: очерупана шасија / аутомобила („Грб републике“), камо је нестао живот? Пођох ли путем за њим? („Капларско коло“), Позив на вечерњу: сонет („Епифанија са Коринта“). У песми „Усирене фаце“ метафоре се, готово рафално, граде системом асоцијација.

Једна од најнеобичнијих поетичких песама читаве српске поезије несумњиво је Лукићева која је насловљена „Цеђ“. У њој имамо прикривени атак на чувену поетичку „причу“ Андрићеву из Разговора са Гојом у којој се о густом ткању када се везе (али и када се литерарни текст тка) говори:

Српски језик – пракљача:

по прљавом вешу – ударац за ударцем.

Ритам, ритам дајте, ритам бели рубље:

готовим ту музику од давнине.

[…]

Поезију мимо познатог верса тражи

путниче кроз време. Алхемија цеђи је поучна.

[…]

Откриј хронични екцем друштва:

пржене главице гирица на тањиру.

Ритмичка пракљача коју налазимо у овој песми далеки је одазов на отров поскока као песнички еликсир са којим смо се срели у чувеној песниковој песми „Сањајући о фарми поскока“ која се налазила у његовом песничком првенцу У вагону Розанова. Алхемија цеђи као ознака поезије мимо постојеће, познате и уобичајене, „производи“ другу, другојачију поезију, ону коју песник ствара тако што тешком муком пише(м) стихове („Апокриф“). Постоји права „клацкалица“ граматичких лица Ја и Ти. Поред римованих песама, има и оних са унутрашњом римом и великим присуством звучних фигура попут алитерација и асонанци, за шта наводимо само један пример: справу стравног доба („Позоришни комад“).

У доба када се у нашој поезији непрестано, у таласима, пишу сонети толико да је права сонетоманија њоме овладала, Александар Лукић се сонета клони. Сонети вуку уназад, окрећу поезију ка оном што је некада било, дочим је песник о којем пишемо до грла загњурен у тренутак у којем јесмо, борећи се да наше јествовање превазиђе свако нијење које нас ништи, и као људе и као песнике, посебно оне мислима обузете, погледа уперених ка времену које ће тек приспети. Из прошлости се као попутнина чува само оно што је своју, сада прошлу, садашњост надживело. Стога, наш песник, било директно било индиректно, као песника који нам светионик може бити, издваја, између осталих, и више од свих њих, управо Томаса Стернс Елиота који је у Четири квартета певао о амалгамисању тро-времена, прошлости, садашњости и будућности, у једно једино време, али тако што се прошлост у будућност загњурује једнако као што и будућност у прошлости борави. Садашњи тренутак је само блесак истовремено полетео у оба правца: ка минулом и ка оном чега ће бити како би минути могло.

Песме из, за сада, последње фазе свога певања, Лукић претвара у ударце у лице стварности и моралним изопаченостима које су почеле кроз живот да нас воде као да је то сасвим нормално и морално. Као што је својевремено Предраг Палавестра писао о критичком реализму унутар српске савремене књижевности, Мирко Магарашевић последњих година то чини када је о српској критичкој поезији реч. У својој књизи управо Српска критичка поезија² насловљеној, он набраја следећа имена: Јован Христић, Миодраг Павловић, Десанка Максимовић, Љубомир Симовић, Мирко Магарашевић, Раша Ливада, Миодраг Станисављевић, Милован Данојлић, Ибрахим Хаџић, Гојко Ђого, Предраг Чудић, Александар Ристовић, Срба Митровић, Милан Ђорђевић, Братислав Милановић, Небојша Васовић, Милош Комадина, Немања Митровић, Миленко Д. Јовановић, Младен Срђан Воларевић, Марија Кнежевић, Ненад Милошевић и Драган Стојановић. Њима би требало придодати и песника о којем пишем јер је он песник таквог усмерења много више од неких који су се на Магарашевићевом списку обрели. И не само због тога. Магарашевић пише како „песничка критичка свест не жели да понавља грешке ангажоване поезије, јер већ знамо где се завршава свака врста једностраности“.³ Песници критичке поезије стварности прилазе „са оспоравањем и указивањем, са иронијом и хумором, демаскирањем и расвешћивањем“.⁴ За разлику од већине савремених српских песника, њихова глава није пободена у песак. Они гледају стварности у очи и хватају се са њом у коштац.

Лукић, који у песми „Молитвени доручак“ говори о америчким бомбардерима који су у оквиру бомбардовања наше земље током ратне, дивљачке операције иронично назване „Милосрдни анђео“ нашу земљу „крмачама“ засипали и даси америчком председнику који је умислио како је Матера над матерама, има сјајну песму „Подводачи“ коју наводимо из цела како бисмо показали како очигледан критички тон задобија песничко рухо:

Војни конвој – ружна пантљичара

испружена ка западној територији

Југославије. А на челу подводачи

гологлави у панциру.

Потом следе камиони са навученим

маскирним церадама преко арњева:

приколице, лаки и тешки топови, борна кола,

тенкови, амфибије – љути нилски коњи,

сила измилела са скривених полигона;

војници порције од шлемова натукли на главу

вире из купола тенкова – покисли калуђерци;

на крају камиони са пољском кухињом у покрету,

и камиони са арњевима без цераде са марвом

везаном о странице приколица: рика животиња

употпуњава страву – упарени без реда краве и волови…

Публика поздравља војну машкараду –

испружене лопате шака дуж пута – три прста

парају ваздух у знак победе: сви, сви, сви.

Комунистичко – православни поход – беда ратовања.

И после Тита – Тито. Епидемија беснила.

Обријана брада преко ноћи, ко од шале.

Југославија растурена ко „бугарска скупштина“.

У Београду ничег новог, деценијама гузеља тако.

Бункер Титове гробнице чува будно око српске војске.

Све у песми „померено“ је / сасвим искошено њеним насловом којим се они који колону предводе управо подводачима називају. Оно што у песми следи директна је последица тога што су се такви (само)прогласили нашим челницима. Подводачи продају оно чиме мисле да располажу, оно што су ланцима и уценама (при)везали уз себе.

Издвајамо и песме „Тартуф“ и „Првобитно“. Другом, убедљиво најкраћом у збирци, ова се окончава. Она привремено спушта завесу на Лукићево песниковање. Наводимо и њу из цела е да бисмо показали како песник, поред гороломних лирских трескова, зна и тишину лирског да ослушне:

Мала лампа вере светли у мраку: невидљива.

Речи бризгају ко водопад са стене у шуми.

Преко деведесет и девет каменова стих се слива.

Размисли: коме служе стихови? Мањина остаје

проклета мањина. Нико у тами. Тишина.

До тишине се приспева тако што се од бризгања воде / стихова преко стена креће. Нико у тами скривен је Одисеј, вечити путник, који је тако сам себе окрстио у Полифемовој пећини. Тишина, последња реч песме из таме израња. Но, само је питање тренутка када ће поново песник да загрми.

Иако на први поглед изгледа како Мирослав Лукић претерује када песништво Александра Лукића (1957) сврстава у сам врх српске прошловековне поезије, потребно је послужити се другим погледом, а овај нас приближава сасвим ономе на шта нас је претходећи поглед упутио. Александар Лукић је самосвојан песник који, синтетички, својим песмама покушава, и успева притом, да изврши поетску рекапитулацију минулог, и доживљајног, и историјског, и симболичког, и песничког. Пева тако што, истовремено, суверено надлеће читаву песничку традицију у коју се и његово песништво ужлебљује, свестан нових видика који се пред њим и пред њом отварају, способан да у постојеће унесе не само нови дрхтај већ да га разглоби и стваралачки споји поразмештане делове у нову композицију пуну сатиричног и критичког набоја, непомирену са оним што се затекло, незадовољну оним што се одсањати може. Јер, нешто треба и учинити. И голим песничким рукама. И духом. И душом.

Капларско коло ретко је добра песничка збирка. Она која несумњиво обележава тренутак у којем се појављује пред нама.

Душан Стојковић

1 Александар Лукић, Капларско коло, Ревнитељ, Ниш, 2020.

2 Академска књига, Нови Сад, 2013.

3 Наведена књига, стр. 320.

4 Исто, 321.