Пренос Сунчаног поклона у завичај предака

– Не ми­чи­те се са ме­ста! – ре­ко­ше до зу­ба на­о­ру­жа­ни сол­да­ти. – При­пре­ми­те лич­не ис­пра­ве!

Нео­бри­ја­ни и нео­те­са­ни, не ма­ре­ћи за по­на­ша­ње, ин­спек­ци­ју по­че­ше од Ма­е­стра.

– Но­сиш вој­нич­ки сан­дук, а?!

– Да!

– Кре­нуо си на вој­ну?!

– Не!

– Шта но­сиш у сан­ду­ку?

– Ко­сти!

Дру­ги вој­ник за­рад ауто­ри­те­та упе­ри цев ауто­ма­та у че­ло Про­па­лог пи­сца.

– Шта но­сиш у том сан­ду­ку, по­на­вљам?

– Ко­сти но­сим, вој­ни­че!

– А шта ако ла­жеш, ма­то­ри?!

– Мо­же­те се уве­ри­ти у то што ка­жем!

– Отва­рај!

Ма­е­стро отво­ри сан­дук. Вој­ном по­ли­цај­цу дре­си­ра­ном за слу­жбу ко­ју оба­вља, не пред­ста­вља про­блем да пре­гле­да са­др­жи­ну сан­ду­ка. Све­тли сре­бр­ни крст и кру­ни се струк ми­ри­шља­вог бо­си­о­ка под силеџијиним пр­сти­ма. На Би­бли­ји и еван­ге­ли­ји­ма стра­ни­це се отва­ра­ју са­ме, зе­ва­ју као глад­на врап­чи­ја уста. Вре­ће са ко­сти­ма ни­су од­ве­за­ли. Опи­па­ва­ју их ру­ка­ма као да хва­та­ју злат­не ша­ра­не у ре­ци.

Је­дан ка­зу­је: „Ово је ло­ба­ња!“

Дру­ги све­до­чи: „И ов­де јед­на има!”

Пр­ви ка­же: „Ре­бра, це­ва­ни­це, бут­не ко­сти!“

Дру­ги по­твр­ђу­је: „Упа­ре­не су!“

– Бог да им ду­шу про­сти! – по окон­ча­њу кон­тро­ле, про­му­мла­ше вој­не си­ле­џи­је.

– За­тва­рај! Где су за отаџ­би­ну по­ги­ну­ли ју­на­ци?

– У за­тво­ру! – ре­че Про­па­ли пи­сац ша­па­том.

– Мај­сто­ре, мо­жеш да во­зиш да­ље!

Оста­ће тај­на шта се зби­ло са пе­тлом цр­ве­не кре­сте оштри­је од че­шља. Да ли су га вла­сни­ца и пти­цо­ли­ки пут­ни­ци сти­гли и ухва­ти­ли и при­го­то­ви­ли су­пу, Бог зна. Са пу­ним пра­вом у та­кав не­сла­ван крај сме да се сум­ња. Ако је­су, не­ка се ја­ве и не­ка на­пи­шу ма­кар се­дам ре­че­ни­ца. Је ли им је при­ја­ла ма­сна су­па? Или бар са­мо две, да ли су пе­тлу по­но­во из­ра­сла кри­ла, да пра­ва бал­кан­ска сор­та жи­ла­ва и ле­па за­слу­жно на­ра­шћу­је ја­то кра­сних ко­ко­ша­ка, оста­вља­ју­ћи за со­бом до­стој­но по­том­ство.

Се­лом пре­да­ка Ма­е­стро пер Пје­тро иде са вој­нич­ким сан­ду­ком на­то­ва­ре­ним на ле­ђи­ма.

– Је ли то стра­ши­ло, или вој­ни бе­гу­нац?

– Не – Бе­ла вра­на! – ка­жу упу­ће­ни­ји.

– Чи­ја је?

– Пер Пје­тро­ва!

– Пер Пје­тро­ви су мр­тви, ку­ћа им је пу­ста!

Про­па­ли пи­сац уђе у дом пре­да­ка као да ула­зи у труп на­су­ка­ног бро­да. До­бро­до­шли­цу му не­мо по­же­ле­ше мре­же па­у­чи­не, пу­но­лет­не и оста­ре­ле ства­ри, пра­ши­на.

Не­ви­дљи­ве и не­по­сто­је­ће ства­ри у ку­ћи за­све­тле­ше као пе­сак на реч­ном дну би­строг по­то­ка. Успо­ме­не се у Ма­е­стру ус­пра­ви­ше и по­ди­го­ше ја­че од мор­ског та­ла­са, за­пљу­ску­ју­ћи му ду­шу као ди­ре­ке со­је­ни­ца. Што је би­ло мр­тво, ожи­ве ода­брав­ши тре­ну­так да се по­ка­же у свој сна­зи. Вој­нич­ки сан­дук Про­па­ли пи­сац од­не­се у со­бу где од де­тињ­ства ца­ру­ју сен­ке – ро­ди­те­ља, где су но­ћи­ва­ли у кре­ве­ту са ре­зба­ри­ја­ма у др­ве­ту из­над бе­лих ја­сту­ка ис­пу­ње­них пер­јем сто­ти­ну гу­са­ка. Спу­стио је сан­дук на ноћ­ни сто­чић и су­зе му овла­жи­ше обра­зе – жа­лост је при­прав­ни­ја од ов­на, на­ла­зи­ла на­чин да се огла­си.

– Сти­гли сте ку­ћи! – ша­пу­ће Ма­е­стро пер Пје­тро ко­сти­ма у сан­ду­ку. – Има­ње и ства­ри сти­ца­не с љу­ба­вљу у мла­до­сти, че­ка­ју на вас!

Бри­жног на­след­ни­ка са­вла­да сан у со­би где је у мла­до­сти спа­вао. Она још увек ми­ри­ше на ду­ње и оту­жан ли­кер она­ни­је. Ту, где га за­те­ко­ше от­кро­ве­ња му­шко­сти, са­њао је као за­клан до зо­ре; и по­што је спа­вао об­у­чен као жан­дар на стра­жи, уста, про­те­же се и по мра­ку по­ђе на друм да са­че­ка раз­дрн­дан ауто­бус за по­вра­так у Дра­му. Друм­ска ла­ђа са за­ка­шње­њем при­сти­же ис­пу­ње­на пти­цо­ли­ким пут­ни­ци­ма, са­би­је­ни­јим од се­мен­ки у ши­пур­ку. Про­па­ли пи­сац успе да се угу­ра у труп над­ре­ал­не ла­ђе, уви­дев­ши пред­ност ова­квих пу­то­ва­ња. Те­ла пут­ни­ка су при­пи­је­на уз ње­га, гре­ју га ни­шта ма­ње од те­ла Управ­ни­це на­род­не би­бли­о­те­ке. Ни кон­дук­тер не мо­же да се про­би­је да му на­пла­ти кар­ту, јер га на ус­пут­ним ста­ни­ца­ма при­до­шли пут­ни­ци по­ти­сну­ше ду­бље. Али он не гу­би дах, иако се ме­ђу њи­ма осе­ћа ис­пре­со­ван као цвет у хер­ба­ри­ју­му, сти­снуо је зу­бе и из­ви­јао врат да кроз про­зор ауто­бу­са у сви­та­ње осма­тра по­е­ти­ку пре­де­ла, а мо­жда се на­дао да угле­да ко­чо­пер­ног пе­тла, за ко­јим ве­ро­ват­но још увек ју­ре нај­ср­ча­ни­ји и нај­у­пор­ни­ји бал­кан­ци.

– Са­хра­нио си Сун­чев по­клон, је ли? – опру­же­на као Ма­до­на у кре­ве­ту Про­па­лог пи­сца, пи­та страх и тре­пет од же­не, Пред­сед­ник Пар­ти­је Пи­то­на.

– За са­хра­ну увек има вре­ме­на. Пре­се­лио сам их у за­ви­чај!........................

_________________________________

Александар Лукић

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША

У спомен маестру пер Пјетру

Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ

Коло I, Књига 2

Издавач ЗАВЕТИНЕ, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

Редактор и главни уредник

Мирослав Лукић

Одговорни уредник

Димитрије Лукић

Прво штампано издање, септембар 2011.

Тираж: 500 примерака

______________

У ду­ху пра­вог по­бо­жног ис­по­сни­ка, док се са за­па­да ва­ља­ју ба­рут­ни обла­ци огром­ни и те­шки, Про­па­ли пи­сац у ка­пе­ли на­ста­ви да пи­ше стра­ни­це Књи­ге без бу­дућ­но­сти. Из по­мр­чи­не гу­шће од цр­ног ви­на вар­ни­че му­ње, тре­сак гро­мо­ва и да­ле­ких де­то­на­ци­ја не пре­ста­ју. Ма­е­стро ин­вен­та­ри­ше исто­ри­ју ју­че­ра­шњег да­на и ве­ро­ват­но би за­спао об­у­зет пи­са­њем ре­до­ва све­о­бу­хват­не хро­ни­ке, да га не тр­же из по­мр­чи­не гро­бља глас Сер­ван­те­са пен­зи­о­не­ра из Ма­у­зо­ле­ја Co­sa No­stra:

– Кри­јеш се у ка­пе­ли, као мр­твац ко­га ће су­тра за­ко­па­ти, пи­здо! Је­си ли за ду­пли ко­њак, или ме­так, про­па­ли­цо?

Пу­цањ из пи­што­ља над­ја­чао је удар гро­ма и обо­рио упа­ље­ну све­ћу по­бо­де­ну у чи­рак на Ма­е­стро­вом сто­лу. Про­зор­ско ста­кло се ума­ло не сру­чи Чу­ва­ру гро­бља на гла­ву, по но­га­ма му пр­шти ср­ча, до­вољ­но да по­ми­сли да је све­му ко­нач­но до­шао крај! Бле­сак му­ње је осве­тлио као бе­ла­са­ње ри­ба у пли­ћа­ку ре­ке, Сер­ван­те­со­во стра­ши­ло са рас­кре­че­ним но­га­ма ис­пред ка­пе­ле:

– На­пу­нио си пан­та­ло­не, пи­шче!

По ко­ра­ци­ма Про­па­ли Хро­ни­чар осе­ћа да се Сер­ван­тес спре­ма да уђе у за­мра­че­ну ка­пе­лу. Не ви­ди га, али чу­је ње­го­ве ре­чи:

– Ала ов­де смр­ди на гов­на и там­њан! На све­ће и пер­га­мент ушта­вље­ни! Уне­си у Књи­гу без бу­дућ­но­сти – за­чин утро­бе сво­је, умет­ни их за чи­та­о­це сла­до­ку­сце, мај­ку вам је­бем! Тре­ба­ло вас је по­би­ти на вре­ме по крат­ком по­ступ­ку! Ко­ји ће враг овој зе­мљи ку­ка­ви­це, ка­кви сте сви ви пи­сци?! Ли­жи­са­ха­не и удво­ри­це, оп­се­на­ри и про­сја­ци, ка­кав вам је и Пре­те­ча био?! Ви­де­ће­те ви ко је Сер­ван­тес! Рат тек по­чи­ње!

Ма­е­стро при­ђе про­зо­ру и му­ња оба­сја ње­го­во те­ло као ико­ну на зи­ду ка­пе­ле. Без стра­ха по­сма­трао је сен­ке ко­је на тре­ну­так тво­ри му­ња. Ви­дев­ши да се оне по­и­гра­ва­ју као ба­ца­ње кр­сто­ва по гро­бљу.

– Је­дан по­кој­ник ма­ње или ви­ше на овом све­ту ни­шта не зна­чи а на тво­јој са­ве­сти по­го­то­ву – про­во­ци­рао је бив­шег Аген­та Ма­е­стро – хај­де, пу­цај!

– Не ге­не­ра­ле, мар­ша­ле, вр­хов­ни ко­ман­дан­те про­па­лих пи­са­ца на Бал­ка­ну: ису­ви­ше је то лак по­сао, оста­вљам те у жи­во­ту! Жи­ви љу­ди нај­леп­ше са­ња­ју смрт. Не­ка те му­че Књи­ге без бу­дућ­но­сти, и тај смрад у тво­јим га­ћа­ма! Сер­ван­тес иде да ство­ри и мо­би­ли­ше отаџбинску вој­ску, ка­ква при­ли­чи вре­ме­ну и при­ли­ка­ма.

Чо­век се мо­же вра­ти­ти у за­ви­чај као ве­тар, кад год му се прох­те. Про­па­ли пи­сац без од­ла­га­ња уви у сви­ле­но плат­но: сре­брн крст, Би­бли­ју, струк бо­си­о­ка ми­ри­шља­ви и еван­ге­ли­је ма­лу књи­гу. Отво­рио је вој­нич­ки сан­дук са мо­шти­ма пре­да­ка спа­ко­ва­ним у плат­не­не вре­ће мек­ше од кри­ла бе­лог ан­ђе­ла. Као по­све­ће­не ре­ли­кви­је, уви­је­не пред­ме­те спу­сти у сан­дук и за­тво­ри га, а за­тим обе­си сан­дук на ле­ђа и иза­ђе из ку­ће. Про­би­ја се пре­чи­ца­ма Дра­ме до Ауто­бу­ске ста­ни­це да на ле­ђи­ма и не осе­ти те­рет. Про­да­ва­чи­ца ауто­бу­ских ка­ра­та са ко­сом на­лик на ис­тум­бан сноп ов­се­не сла­ме зе­ва, мо­же јој пре­бро­ја­ти зу­бе у ви­ли­ци. Иако по­спа­на кроз шал­тер при­ма нов­ча­ни­це, као да их уси­са­ва про­ма­ја мрач­ног ту­не­ла. На пе­ро­ну је гу­жва. Као да је сле­те­ло хи­ља­ду и шест сто­ти­на пти­цо­ли­ких пут­ни­ка по ње­му! До­ду­ше, мо­жда их је хи­ља­ду, ћу­тљи­ви су и по­себ­ни, по­пут ве­ли­ког ја­та вра­на са­би­је­ног на хи­ља­ду­го­ди­шњем хра­сту пред ноћ, с кљу­но­ви­ма под ши­ја­ма. Ако сви пу­ту­ју у ова је­бе­на рат­на вре­ме­на истим сме­ром ко­јим се на­ме­рио, пу­то­ва­ње у за­ви­чај ли­чи­ће пу­то­ва­њу у бес­тра­ги­ју! Ка­да се ста­ри раз­дрн­дан ауто­бус по­чео при­бли­жа­ва­ти пе­ро­ну, као да га ко оши­ну кам­џи­јом, Про­па­ли пи­сац по­ле­те са вој­нич­ким сан­ду­ком на пле­ћи­ма и кроз од­ва­ље­на ауто­бу­ска вра­та у по­кре­ту успе да уско­чи у труп друм­ске ла­ђе на оп­ште за­пре­па­шће­ње пти­цо­ли­ких пут­ни­ка ко­ји за­грак­та­ше. За­хва­љу­ју­ћи бал­кан­ском уме­ћу сме­стио се на др­ве­ном се­ди­шту до­тра­ја­ле друм­ске ла­ђе у сре­ди­ни! Ме­ђу пут­ни­ци­ма, срећ­ним да се до­ко­па­ју се­ди­шта, бе­ху ру­да­ри, др­во­се­че, пор­ти­ри фа­бри­ка, на­став­ни­це се­о­ских шко­ла, по­шта­ри, пре­про­дав­ци и на­куп­ци по­љо­при­вред­них про­из­во­да, чак и стар­ци са по­ви­је­ним бра­да­ма ко­је ви­се као сак­со­фон.

Јед­ној го­спо­ђи су ис­пи­са­не ле­ген­де пре­ђа­шњег жи­во­та на ли­цу као цр­те на дла­ну. Она у на­руч­ју др­жи огром­ног пе­тла ве­за­них но­гу, ми­лу­је му кре­сту, сми­ру­је га да не кре­шти го­ре не­го шест сто­ти­на пти­цо­ли­ких пут­ни­ка што по­ку­ша­ва­ју да се угу­ра­ју у ауто­бус, иако у ње­му не­ма ме­ста ни за иглу, а нек­мо­ли да кон­дук­тер про­ђе и про­ве­ри ко од пут­ни­ка има кар­ту! Мо­тор друм­ске ла­ђе за­брек­та и кре­ну упр­кос псов­ка­ма и по­зи­ва­њем на људ­ска пра­ва, упр­кос за­по­ма­га­њу и за­зи­ва­њу Бо­га и Бо­го­ро­ди­це. Не­срет­ни­ци ко­ји ни­су има­ли успе­ха да се до­мог­ну утро­бе друм­ске ла­ђе или до­брог се­да­ла оста­ше на пе­ро­ну, за не­ку на­ред­ну ауто­бу­ску ту­ру. Твр­до­гла­ви и нај­у­пор­ни­ји ви­се при­љу­бље­ни уз ауто­бус, ри­зи­ку­ју­ћи жи­вот; ока­чи­ли се о гво­зде­не шип­ке ула­зних вра­та као сле­пи ми­ше­ви за пе­ћин­ску та­ва­ни­цу!

Раз­да­њу­је се, пе­тао ку­ку­ри­че; и пут­ни­ци ор­ни да га опо­на­ша­ју про­ку­ку­ри­ка­ше, ни­ко и не обра­ћа па­жњу да ауспух друм­ске ла­ђе ми­тра­љи­ра око­ли­ну, бу­де­ћи усну­ле пре­де­ле и се­ла на­лик на мр­ци­не црк­ну­тих зе­че­ва у по­љу. Пу­то­ва­ње про­па­лим асвал­том, по ру­па­ма и џомбама, ис­кљу­чи дре­муц­ка­ње и ужи­ва­ње по­сма­тра­ња на­ко­стре­ше­них при­зо­ра при­ро­де ус­пут. Про­па­ли пи­сац, из­ва­ди бе­ле­жни­цу и олов­ку и на вој­нич­ком сан­ду­ку као на сто­чи­ћу бо­гом­да­ном за ова­кву при­ли­ку бе­ле­жи сти­хо­ве о бес­тра­ги­ји и по­зо­ри­шту ап­сур­да, пи­шу­ћи као да за­се­ца у ко­ру мла­де бу­кве сло­ва сво­га име­на. Ко­чо­пер­ни пе­тао при­те­шњен у го­спо­ђи­ним ша­ка­ма из­над ње­го­ве гла­ве, ср­ча­но и ор­но за­кре­шта чи­не­ћи очај­нич­ки и по­след­њи на­пор да се от­ме из ру­ку сна­жне вла­сни­це. Ка­ко му на­пор не успе он клић­ну од зор­та и млаз смра­да пљу­сну по гро­зду сти­хо­ва у бе­ле­жни­ци Про­па­лог пи­сца. Да ли ишта на све­ту има од­врат­ни­је од жит­ког ко­ко­ши­јег из­ме­та, на де­ви­чан­ски бе­лим стра­ни­ца­ма бе­ле­жни­це? Вла­сни­ца пе­тла ни да се из­ви­ни; јед­ном ру­ком сте­же пе­тла а дру­гом по­ку­ша­ва да до­хва­ти по­сра­ну бе­ле­жни­цу, што пут­ни­ке са­би­је­не у друм­ској ла­ђи као сар­ди­не у кон­зер­ви за­сме­ја од свег ср­ца! И ка­да успе да до­хва­ти бе­ле­жни­цу, ву­кућ је пре­ма се­би, она пљу­сну ве­се­ле пут­ни­ке жит­ким ко­ко­ши­јим из­ме­том, за­ма­за им ли­ца да их ни ро­ђе­на мај­ка не би пре­по­зна­ла, што иза­зва још гро­зо­мор­ни­ју бу­ру сме­ха, екс­пло­зи­ју, гру­ну­ло је бу­ре ба­ру­та на ко­ме од ко­лев­ке па до гро­ба ле­жи ова зе­мља и Бал­кан! Не схва­та­ју­ћи шта се де­ша­ва у ауто­бу­су, шо­фер са ће­лом на­лик на огу­ље­ну ди­њу, при­ти­сну коч­ни­цу, као да во­зи кром­пир а не љу­де, да ле­са пут­ни­ка по­ле­те убр­за­ни­је но рас­по­лу­ће­не бу­ко­ве це­па­ни­це низ стр­ми­ну, уда­ра­ју­ћи ру­ка­ма и главуџама о ме­тал. Не­жни­ји­ма цу­ри крв из но­са!

На­став­ни­це ма­тер­њег је­зи­ка псу­ју, мо­ра им би­ти опро­ште­но, као ко­чи­ја­ши, шо­фе­ра и Бо­га и овај про­кле­ти свет. Нео­зле­ђен, пре све­га за­то што се бо­рио са вла­сни­цом пе­тла да за­др­жи бе­ле­жни­цу у ру­ци, оста Ма­е­стро, али од бе­ле­жни­це ни тра­га, те он отво­ри ши­ром про­зор од му­ке, не уста­ју­ћи са се­ди­шта. На­сто­јао је крај­њим на­по­ром да се при­диг­не са се­ди­шта и по­тра­жи бе­ле­жни­цу са сти­хо­ви­ма о ап­сур­ду, да ви­ди вла­сни­цу пе­тла, али са­мо уочи раз­ро­га­чен и пре­пла­шен по­глед шо­фе­ра, ко­ји као да му се кост у гр­лу за­гла­ви­ла, га­ла­ми:

– Ти­ши­на! бре! Ти­ши­на!!

Упо­зо­ре­ње на трен за­у­ста­ви гун­ђа­ње, рва­ње, ша­ке­та­ње, га­же­ње, и ме­ђу­соб­но псо­ва­ње пут­ни­ка. Мо­жда је гун­гу­лу пре­ки­нуо и пе­тао, ус­пео да умак­не га­зда­ри­ци већ од­ве­за­них но­гу. Ис­ко­чио је иза се­ди­шта, ле­ти слу­ђен ауто­бу­сом, док га се остр­вље­ни пут­ни­ци по­ку­ша­ва­ју да до­че­па­ју. Ко ми­сли да је ухва­тио ду­го­ре­пог зма­ја, у ру­ка­ма му оста­ју пе­ра. Не­сва­ки­да­шње чу­до из­ми­че. Кре­шти и гре­бе ор­лов­ским канџама лов­це рас­по­ло­же­не у бал­кан­ском лу­ди­лу и ина­ту да му се осве­те, док не до­па­де ша­ка пут­ни­ку иза Ма­е­стро­вих ле­ђа. Хра­бар ло­вац га је до­хва­тио за аждај­ске кан­џе, при­ти­ска­ју­ћи га по Ма­е­стро­вој гла­ви, да му што бр­же и лак­ше от­ки­не ши­ју. Али и пе­тао као Го­спод­ње бла­го има пред­о­дре­ђе­ну суд­би­ну: као во­де­ни бик из мо­чва­ре, крек­ну, оте се из мен­ге­ла лов­че­вих ру­ку, и пр­ну кроз про­зор. Тр­чи по­љем, без­гла­во да се спа­си. Да им не по­бег­не из лон­ца, за њим по­тр­ча­ше пут­ни­ци што ви­се ока­че­ни о ауто­бу­ским вра­ти­ма. Ју­ре пе­тла, ни­ка­ко да га стиг­ну. По­тр­ча­ше и пре­о­ста­ли пут­ни­ци друм­ске ла­ђе, вла­сни­ца пе­тла за­по­ма­же и уда­ра се ру­ка­ма о гла­ву; ја­то пти­цо­ли­ких пут­ни­ка го­ни пер­на­ту ло­ви­ну за до­бру су­пу. Од­ми­чу лов­ци пре­ма зе­ле­ном шу­мар­ку на хо­ри­зон­ту, по­ска­ку­ју­ћи као ска­кав­ци. Ауто­бус ни­су на­пу­сти­ли пут­ни­ци ко­ји зна­ју за ја­дац, пу­то­ва­ња. Та­да је на­и­шла вој­на па­тро­ла, па ду­ги вој­ни кон­вој. Про­ла­зак ар­ма­де мо­ра да се че­ка. Али ни лов­це, ни­је ред оста­ви­ти без пре­во­за. Да су се и по­бу­ни­ли да на­ста­ве пу­то­ва­ње не би мо­гли јер у ауто­бус уђо­ше два вој­на по­ли­цај­ца.

Цена ове књиге у књижарама је 1.200,00 динара. Може се набавити у књижарама у Београду и Пожаревцу. Поруџбина директно од издавача телефоном +381653006950 или мејлом belatukadruz@gmail.com подразумева попуст 50%. Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Иван Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“. При том и најјефтинији. Ово упутство важи првенствено за физичка лица. Правна лица (предузећа, библиотеке, школе) могу од „Заветина“ да купе било које издање, али пре свега преко посредника. На првом месту, преко интернет књижаре www.knjigainfo.com, или према договору.