У друштву "покондирених тикви без корена"

ИЛИ ИЗБОР ИЗ КОМЕНТАРА НА ЧЛАНАК (професора српског језика и књижевности, Боричића)

Бранко Срб Козаковић пре 2 сата

О томе пишем, ево, двадесет година.. Али у друштву "покондирених тикви без корена", тј. у култури фемизма, такве поуке и позиви се с презиром одбацују. Феме се највише боје "огледала", тј. свега што их подсећа на оно што јесу а не желе, тј. на оно што нису али никада и неће постати. Олако се зарежи како је "језик жив (...)". Живи су и коров и канцер па су непожељни. Потребно је неговати језик као лепо уређен сад/градину/(турц.) башту па ће се гране лепо развијати около средишњег стабла. Овако, коров иде на све стране, а градинари су којекакви полукњижевници, естрадне личности,.. али и сви они лењивци којима је драже да пуно-много-веома сведу на пунo, па да се затим позову на омиљену полисемију и хиперакадемисање о томе да то ипак није грешка.. Богатство језика се не састоји у томе да се постојеће замени туђим, већ да се туђе усвоји и прилагоди. Ми не само што усвајамо туђе тамо где своје већ имамо, него туђе и присвајамо. Тако је и са хрватском гајевицом коју називају "српска латиица".

Саша Микић пре око један сат

Бранко мало претерујете, мада се слажем са вама да смо ми помало самодеструктивни што се тиче језика. У српском језику поред турцизама, против којих сте очигледно, постоји море германизама, хунгаризама, романизама и других изама све везано за то под којом влашћу се наш народ налазио, у одређеном историјском тренутку, или са којим народом је био у блиском контакту. Французи нас никада нису освајали, ако изузмемо оне делове које је освојио Наполеон, а који су припадали Аустрији или Млецима, али имамо гомилу француских речи, које су донели наши врли ратници и француски ђаци. Коришћењем страних речи они су само показивали да су нешто ''културнији'' или ''паметнији'' од осталих. Што се опет на крају крајева своди на синдром Феме, који је професор тако добро описао.

Zoran пре 4 сата

Kao sto rekoh, ne moze sve da se prevede. Recimo englezi nemaju rec za posteno. To nije fer, nije ni onest,...oni to NEMAJU.

EvGenije пре око један сат

Ma, znamo mi da Englezi ne znaju šta je pošteno. Uverili smo se u to više puta.

(...)

Бранко Срб Козаковић пре 2 сата

... Гајевица је за Србе Жута трака, симбол расрбљавања и поништавања још од терезијанског доба. Аустријска окупација је у том погледу била брутална, а затим и Павелићеви закони. Но, после је дошло "ослобођење" и ново еманцИПовање па је Новосадским договором вуковица и коначно затрта, и сада уживамо у плодовима павелићевско-брозовског културоцида, али и србавачког аутокултуроцида. Нисмо ми достојни славе о којој често гусламо, гласно и лицемерно. Ни Турци нису имали језичку полицијију, али услед неке предевијације стокхолмског синдрома Срби прихватише језик окупатора и злочинитеља. Тако је лажицу/ложицу заменила кашика, лестве мердевине, двориште авлија, димњак оџак, вратницу капија, ступ кула, ручник пешкир, заставу и стег барјак,(...). Све ове речи живе у предотомаском добу, посведочене, али их Срби одбацише јер је "језик жив" и није добро вршити "насиље над језиком", па сикћу на сваку опомену о томе. Орејнтализам је постао део ашег фолклора. Нисмо постали ини, али смо изгубили себе.

Драгољуб Збиљић пре 3 сата

Свака част овом професору српског језика. Лепо је предочио велике проблем српског језика. А неко рече на то "не може све да се преведе". Море, кад би се хтело и стварно бринуло о језику, све би могло да се преведе, ретки су случајеви кад нешто треба преузети у оригиналу и тајко унети у српски језик. А што се српског писма тиче, оно се може сачувати само кад се у српски шпр4авопис врати једноазбучје које је владало, као у свим другим језицима Европе, све до оснивања Југославије која је била погубна и по српски језик и, нарочито, по српску азбуку. Тек када српска деца буду у школи поново учила да српски језик и српски народ имају своје писмо (ћириличко), тек тада ће почети враћање српске ћирилице у пуни живот међу Србима.

Саша Микић пре око један сат

Није нама нико крив осим нас самих. По успостављању нове државе, Југославије, стављени су српски, хрватски и словеначки језик у исту раван. За српски језик се подразумевало да је његово писмо ћирилица. Нико у тој држави није потенцирао употребу овог или оног писма тако да имамо случајева да су и хрватске фирме користиле ћирилицу у својим огласима, уговорима и сл. После Другог светског рата је у школама у Србији прво учена ћирилица, па тек у трећем разреду је учена латиница. После тога је био обавезан један писмени задатак на ћирилици, а један на латиници. Тако је било све до увођења усмереног образовања када је све кренуло наопако. Деца су почела да уче од првог разреда и ћирилицу и латиницу, а свакоме је остављано да задатке ради по свом личном одабиру писма. Наравно ту је дошло до оног нашег да је лакше писати латиницом, да се дете не збуњује када треба да пише на страном језику, а одрасли ''да би било лакше странцима'', као да странац одмах зна српски када је написано латиницом.