У СЛАВУ КЊИГЕ И ЧИТАЊА

У народу усмене културе и гусала, који много више негује митскохеројску историју него вредности живота, не може се ни очекивати више читалаца, односно више поштовања књиге и поезије. У културном наслеђу Срба значајније место имају хајдуци од учитеља и књижевника. Чак се и свештеници чешће истичу са сабљом него с Јеванђељем. До данас, у свим истраживањима, војска је институција која ужива највећи углед у Србији. Војска и полиција су синтагма, целина. Све то нешто говори. Не треба се много ни чудити што смо ту где смо.

Транзиција народа усмене културе доспела је до диско фолка, политичари су постали нови гуслари. Књига им не треба.

Како сада ствари стоје, знатан део динарског света (херојско-патријархалног) прескочиће гутенбергову епоху и укључити се у електронску писменост, а да никад није био стварно писмен. У Србији је бар десетина становника скроз неписмена, а полуписмених (с аналфабетских течајева, вечерњих универзитета, с купљеним дипломама) је далеко више. Ти су најопаснији јер пропагирају уверења да српском јунаку, вођи, домаћину и владару и не требају култура, уметност и наука. Српском генију, чојству и јунаштву, у свету нема равног! Народ у Страдији задовољава се литературом за одмор и разоноду, за чулне сензације и дневну актуелност, а не поезијом која узнемирава или тражи известан духовни напор, интелектуално и емотивно реаговање.

Нажалост, и данас се многи песници стављају у пропагандну службу племену (нацији), држави и власти. Подилазе народу као гласачима, до неба му уздижу славу и врлине и тако одвраћају од књиге, што значи од препорода, хватања корака са светом. Он (народ) све зна и разуме, нема му равног, зато не мора учити и више радити. У том обмањивању, и самозаваравању, неписмених можда лежи главни разлог зашто је Србија изгубила цео век. Иако данас у Србији има свега 6,6% становника с високим образовањем, повремено се у 19. и 20. веку у штампи јавља полемика о томе имамо ли вишка школованих људи! Има то, и те како, везе с књигом и читањем поезије!

Песници и поезија. Некад се говорило да су песници (додајмо и филозофе) законодавци света, данас су то сигурно власници новца, моћи, и медији, у служби оних који плаћају пропаганду (рекламу).

Изгубивши моћ и углед, прави песници су постали једна врста преживелог племства. То племство скоро једино и чита поезију. С мало циничног претеривања може се рећи да је данас више песника него читалаца поезије! Прочитах у новинама да у целој Европи поезију не чита више од тридесет хиљада људи (и жена)! Ето нам бар утехе.

Живот с поезијом и за поезију не доноси материјалну корист, зато већина не разуме или багателише песнике. Поезија је само лична вера, лична „музика душе“, лек од очаја и бесмислености, лични разговор с Богом, смрћу, универзумом, целином постојања човека и живота. Писање и читање поезије је авантура усамљеника. Усамљеност рађа мисао, мисао незадовољство и побуну. Поезија не да мира, стално тера на преиспитивање, а то „замара“ и грађане и власт. Песници су, зато, најосетљивији сеизмограф друштвених збивања, мало старински речено пробуђени делови народа.

Песма није књижевни облик већ место где се састају човек и поезија. (Октавио Пас).

Шта читаш? Ако би један од браће близанаца читао стално Политику, а други Новости, њихови погледи на свет и односе у Србији знатно би се разликовали. Вероватно би се сврстали и у различите партије и удаљавали се до неразумевања и нетрпељивости.

А постоје толике књиге, новине, часописи, телевизијске станице, музички изрази, спортови и интересне групе с много већим разликама! Обојица би се осећали самоуверено, сигурни да су на правој или бољој страни.

Читање је опасно. Читаоци су јеретици и кад не читају гласно. Право да читају и у осами стигло им је преко казни и ломача. Право и слобода да рачун полажу пред Богом, а не пред светим папама и светим краљевима, власницима земаљских истина и реда, нису давно освојени.

Читаоци преносе заразу. Кваре догму и упутства. Опасни су и кад не читају. Писмени се не дају јарму, ископавају сумње. Зато су на ломачи или тамници бивали час побуњене књиге, односно њихови писци, час незасити читаоци. Свака моћ покушава да конролише и ствараоце и „потрошаче“ културе.

Винко Шелога

БИБЛИОТЕКА

Урна чудеса, похрањено

Памћење страха и наде.

Научницима мољцима дарују

с поштовањем собичке пуне духова

За енергију трошену док их хватају.

Еротична сва, смрт ћаска с читаоцима

И дежурном библиотекарком.

Ласка им пучка идеја једнакости,

Повезаности с добитницима награда

И варљивом бесмртношћу.

Винко Шелога*

Језик. Погледајте и послушајте како се у Србији говори. Све је мање речи и духа српског језика у јавном говору и писању. Сваки дан осване нека енглеска реч и рогобатна конструкција. Чак и писци све мање знају матерњи језик. (Добитник НИН-ове награде пише да су коњи у јаслама пасли сено!). Већина водитеља и њихових гостију не разликује четири акцента. Сеоски говор се представља као карикатурално ачење, а урбани као врста реповања у жаргону. Знање и чување свога језика у Србији се не схвата као патриотизам, као што се патриотском обавезом не схвата ни чување природних богатстава и материјалног културног наслеђа.

_______

* Препорука пријатеља: Драги Имењаче, уз Хвала за слање Ветра понад гора у свет срдачно Те поздрављам и желим да Ти се оствари сви науми. Мислим да ће се поезија вратити човеку. Настојим о томе не што и да напишем. Прослеђујем ти на "моју тему" текст Вујице Бојовића којег поменух раније у тексту "Лоша адреса" као писца који пише под псеудонимом Винко Шелога.

( „Објављујемпод псеудонимом Винко Шелога”, каже ми врстан песник В. Б., „ да ми се не би, већ старом, подсмевали...” И тако писцу ни у својој провинцији није нимало лако, док велеград дошљака не прихвата...) Жели да сарађује са Заветинама, тражи да га препоручим, ево то и чиним шаљући његов текст. Приредићеш му велику радост ако му се јавиш.Он то заслужује, као песник и човек. И нека и то буде у знаку данашњег дана Сретења.Подсећам те за Браничево.

Уз најлепше жеље, братски Мирослав Тодоровић