ЈЕДНО БЕОГРАДСКО КУЛТУРНО ВЕЧЕ ОБАВИЈЕНО ТУГОМ

Зашто је петком тако мршава културна трпеза у скоро двомилионском граду, некима, који су се у граду нашли у пролазу, није сасвим јасно, а другима, који у њему силом прилика живе, јасно је као дан. Просто, завладала је осека, не због месечеве гравитације, већ због друге невоље која се надвила над народ, а то је одсуство духа.

Али, погледајмо две књижевне манифестације, једине ове вечери што се одржавају у граду: прва у 19ч. у Француској 7, друга у КЦБ (Културни центар Београда) у атријуму, Коларчева 6.

Ако УКС, нема шта да понуди, нека и ове вечери доња велика сала буде празна, а не као овај пут пуна неког некњижевног остарелог света на промоцији романа једне старе госпође која живи у Паризу, а зове се Злата Живадиновић. Ајде, остави-

мо по страни списатељицу којој не може да се забрани да пише, али откуд УКС-у право да безвреднествари промовише тек да има какву такву активност пред друштвом? Немам ништа против аматеризма сваке врсте, али нека се то одвија у аматерским књижевним клубовима којих има небројено у земљи.

Овако, УКС се претворило у један провинцијски аматерски клуб кога недопустиво дуго воде три-четири чиновника, чија књижевна аура не улива поверење својим чинодејствовањем.

А то, како су роман поменуте ауторке (чији издавач се није појавио на промоцији, јер му није плаћендолазак како рече сама ауторка, иако је најављен на плакату), дакле, роман поменуте драге госпође,како су књигу представили за говорничким столом водитељ вечери Миљурко и песникиња у пензији Милетић и ини, ствар је за смех и неко одважно сатирично перо.

А зујала је нека камера и шкљоцали блицеви около као да је покојни Андрић устао из гроба.

Задовољан што сам видео и чуо добар део ове тужне атмосфере, отишао сам не сачекавши крај, који би се вероватно издужио као шија дивље гуске уз ћевапчиће и чашицу, отишао сам у КЦБ, Коларчева 6.

Тамо представа већ беше почела.

Троје младих, (двоје мушких и једно женско) читали су своје текстове у организацији СКД-а, што је постала традиција читања текстова чланова СКД

сваког 13-ог у месецу.

Прозаиста Бодирога је шапутао своју причу тако гласно да га у малобројној публици нико није чуо. (А и да га је чуо, ништа од тога не би разумео,

јер тако пише он и његова генерација).

Надобудни песник, мислим да се презива Живановић, док је говорио стихове из своје збирке коју му објави ПОВЕЉА, час гласно час мукло, као кад грамофонска игла прескаче делове музике, све време се љуљао на столици и млатарао ногама

ис-

под стола, да је то крњило озбиљност чина представе. Кад је млада списатељица села на ивицу дрвеног степеника и почела да чита своју прозу, тек на упозорење неког из публике да устане, себи ипублици да колико-толико важност, она је то учинила и тако брзала при говору - читању да је ухубило тешко то све похватати. А кроз простор између подијума где су седели аутори и публике,пролазиле су неке особе из неког другог света, неким другим послом и кидале књижевну представу на фронцле, тако да је све изгледало комично, јер је КЦБ дозволио буквално неки

пролазни ходник списатељима да одрже своје вече.

Искуство нам говори да, кад је Српко књижевно друштво у питању, њихове манифестације одржаване и на спратном простору тог здања, нису ништа

боље од ове коју поменух. Тек толико да се нешто ради, да се нека активност догоди и за њу потраже од државе средства, што никако поменутом Друштву не чини част, поготово што оно себе сматра елитним. Зашто елитним, није нам баш најјасније.

Ниске су то гране на којима се гнезди београдска књижевна култура и њене манифестације.Чак и птице ширег замаха крила свијају своја гнезда високо горе по дрвећу. Ова два примера не дају наду, али о томе нека се брине Љиљана Шоп, тренутна председница и секретар СКД-а Душко Новаковић са својим Управним и Надзорним одборима.

А од УКС- е Бог је одавно дигао руке. За то Удружење писаца - већином аматера - још није пронађенлек.

(13.11.2009.)