ВОДИЧ ЗА (НЕПО)КОЛЕБЉИВЕ И РАДОЗНАЛЕ ДУХОМ

Предвече, у доколици, у кочијама се извозио до равнице, коју

назива прастаром, један кинески песник. Залазак Сунца чинио му се

прелеп, али му је сумрак преблизу!

Пре равно хиљаду година...

Нешто слично осећам скоро сваког предвечерја, одлазећи

изван села у шетњу, до Стражаре, пружног прелаза, понекад до

Главичице. Идемо пешке, полако, мој млађи син и ја. Треба нам

десетак минута до обала Пека. Не идемо више до мостова на Пеку,

бојећи се да могу бити мете невидљивих бомбардера НАТО алијансе,

већ до чаира наших прадедова с ову страну реке, где још стоји под

ћерамидом салаш са обором, крај кога су дивље трешње, чије су се

гране скоро спустиле до земље, па се могу брати лежећи у трави. Поља

су пуста, баште, ливаде, брегови; не пролазе више возови печком

долином. Врло ретко пролазе и аутомобили...Све много подсећа на

дане мог раног детињства, иако ништа више није исто... Телевизија

Београд је бомбардована; срушени су многи телевизијски предајници.

Нема ни електричне струје. Из Београда сам се евакуисао са децом и

нисам понео транзистор, ни батерије. Уместо радио и телевизијских

информативних емисија, гледам уживо све...Понекад, предвече, седим

за својим радним столом у соби у којој сам се родио пре равно

четрдесет и девет година, и гледам кроз отворена врата, испод веранде,

како се Сунце спушта све ниже према Мустапићским бреговима...

Залазак Сунца је прелеп, али му је и појава сателита на небу и

продорног звука сирена што означавају почетак ваздушних напада

преблизу!

Дошли смо овамо пре него што су процветале кајсије и

тулипани, а већ има и зрелих трешања. Понекад, суботом и недељом,

кад допутује мој млађи брат, идемо на пецање. Пецамо на старим

местима, на којима смо некада давно пецали, она су сада део

непрегледне прашуме; често ми се чини да змија шишти иза мојих

леђа, у густој трави и још гушћем жбуњу, а пажњу ми одвлачи и снег

који непрестано веје са грана багремова нагнутих над реку, или гукање

голубова гриваша на високим тополама преко Пека. Некад се гукање

голубова гриваша могло чути најближе тек на десетак километара изнад

села у брдима, тамо где су некада биле бачије, у Дубоком Потоку, где

има старих xиновских шупљих врба. Гледајући прашуме око Пека

помислим: мора да су ови крајеви изгледали овако пре хиљаду година...

Општина Кучево (1987) има 28. 266 становника, или 2,8%

мање становништва него 1971. године. Негативна миграциона кретања

и опадање природног прираштаја разлог су смањивања становништва.

Код сеоског живља породице са једним дететом честа су појава.

Просечна густина насељености је врло мала - 39 становника по

квадратном километру.У етничком погледу данашње становништво

Општине чине Власи и Срби, и Цигани. Векови заједничког живота

учинили су да, и поред елемената карактеристичних за једне, међу

њима постоји много тога заједничког у обичајима, веровањима,

занимањима - традиционалној култури.

Мирослав Лукић: Перпињанска станица, одломак