И ПОСЛЕ ТИТА:БРИТАНИКА. Увод

22 И после Тита : Британика

Мерећи сантиметром колоне густог текста подједнаке ширине, у

тридесетдвотомном издању Енциклопедије Британике, дошао сам до следећих

резултата.

Дужина текста посвећена

Јосипу Брозу Титу 95, 5 цм.

Николи Тесли 54, 5 цм.

Исусу Христу 13 цм.

Ф. Достојевском 10 цм.

Дакле, простор који је посвећен Николи Тесли, Исусу Христу, и

Фјодору Достојевском заједно, мањи је за читавих 18 цм. (или нешто више од

једне петине) од простора посвећеном Јосипу Брозу Титу. За дивно чудо, ова

свезнајућа енциклопедија није штампана у комунистичкој Југославији, како би се

то по њеним вредносним критеријумима дало помислити, - већ у демократским

метрополама шароликих континената. Све оне који би евентуално желели да

провере резултате мојих скромних мерења, упућујем на извор:

Тхе Нењ Енцуцлопаедиа Британница, Инц.

Фоундед 1768, 15тх едитион, 1987.

Цхицаго, Ауцкланд, Генева, Лондон, Манила, Парис, Роме, Сеоул, Суднеу, Токуо,

Торонто.

На крају, још један занимљив податак : тридесет два тома поменуте

енциклопедије, који би требало да представљају суму знања и информација о

васколиким људским цивилизацијама, посвећени су, са њиховим личним

допуштењем :

Роналду Регану,

председнику

Сједињених Америчких Држава

и

Њеном Величанству

Краљици Елизабети II .

Мото енциклопедије гласи:

"Лет кноњледге гроњ фром то море

анд тхус хуман лифе енрицхед."

(Нек знање веће бива нам још веће,

животе наше то обогатиће.)

Небојша Васовић

("Књижевне новине", Београд, 984 / 15. 9. 1998, стр. 5)

Титоизам се бавио безбројним фалсификовањима, прилагођавањима

прошлости. Све што се чинило деценијама чињено је да се докаже "да је овакво

стање било одувек, из чега се извлачи закључак да другачије никад не може

бити, то јест да овакво какво је сад треба да остане заувек. Све, и прошлост и будућност, треба да се окамени у стању у коме је данас".

Ове речи преузете су из есеја, Потоп у капима, песника Љ. Симовића.Као и следећа два примера. Вреди их се подсетити23.

_________

23 Први.

"Фебруар 1980.- Скоро два месеца у радио - програм, због погрешно

схваћеног пијетета и деликатности, не могу да уђу стихови у којима се употребљавају

речи : смрт, умирање, гробље, погреб, мртви, крв, болест, болница, нож, нога, врана и

сличне. Из емисије су ми избацили песму "На дан њеног венчања" Велимира Рајића,

због стиха : Бол, јад и патња смрт једино лечи. Хелдерлинова песма "Паркама"

изостављена је због стиха : "Добро дошао тад, покоју доњег света!" Тражење и

брисање таквих речи у свим текстовима претворило се у праву епидемију. ( У основи

те "деликатности" слутио сам и један прадавни сујеверни страх : као што су древни

људи, због веровања да је изговарање змијиног имена призивање змије, њено име

прећуткивали или га лукаво замењивали неким другим, тако су и сад људи стрепели да

изговарање речи СМРТ и ГРОБ не значи призивање смрти и гроба. Или да им неко

то не припише као призивање.) Због те неочекиване предострожности и будности

догађале су се чак и смешне ствари. Једног дана, у редакцију ми успаничено улеће један

од изузетно будних шефова, који је иначе био стручњак за аутомобилизам. Што је

поезију мање разумевао, то му је више импоновало да је контролише. Узбуђено, али и

с нескривеним тријумфом, он ми саопштава да моја рубрика поезије не може да буде

емитована, да хитно нађем замену, итд. Питам зашто, он ми пружа папир на коме је

откуцан програм за тај дан, и каже ми као да ми даје шустер - мат:

- Погледај зашто!

Прочитам наслов моје рубрике: "Две песме о мртвима!" Знам да рубрику

под таквим насловом нисам направио. Коначно се испостави да је наслов рубрике био

"Две песме о мравима", а да је дактилографкиња уместо а откуцала т, тако да је, уместо

мравима, писало мртвима : једно погрешно откуцано слово, али довољно на звоњење

на узбуну! Наравно, то диверзантско т је сместа замењено исправним и прихватљивим

а, мртви су постали оно што су и били, мрави, и рубрика је могла у програм. Шеф је,

међутим, таквим исходом био веома погођен: оно што је требало да буде ловина за коју

ће добити трофеје, макар у виду наградних поена, показало се као најбаналнија

дактилографска грешка. Његов капиталац је био теле..."

Други пример. - "У своје време, у једној од некад врло узбудљивих београдских

антикварница, купио сам две књиге Драгише Васића, штампане у колу Српске књижевне задруге

: ЦРВЕНЕ МАГЛЕ, из 1922, и ПРИПОВЕТКЕ, из 1929. године. Дакле из времена када је

Драгиша Васић био веома близак са комунистима, и кад их је бранио на судским процесима. На

обема књигама стоји печат на коме пише : / Отуђује се из Библиотеке града Београда сходно

решењу Савета Библиотеке 01 бр. 1002 / 1 од 23. септембра 1964. године.

Шесдесет четврте?/ Да, шесдесет четврте.

Међутим, то није немогуће ни данас, 1987. Осећам да тај печат и данас

може, сваког тренутка, да груне из облака..."