Изабране и нове песме Владимира Јагличића

Иако има иза себе цијелу библиотеку написаних, преведених и приређених књига, Владимир Јагличић нема онај статус у нашој књижевности – ни међу пјесницима ни међу преводиоцима – који би му по правди припадао. Уреднику престижне и у данашње вријеме већ елитне библиотеке „Нова дела“ београдског Завода за уџбенике, пјеснику и критичару Драгану Хамовићу, и Калиновачком петровданском вијенцу, припадају не мале заслуге што су се Владимир Јагличић и његова пјесничка књига Јутра нашли, бар на тренутак, у средишту пажње и под рефлекторима критике.

А Јутра су – како већ наслов сугерише – чаробна и раскошна књига, разноврсна и горка, мудра и продорна, мисаона и чулна, с горким осјећањем савремености – времена пораза – али и с реминисценцијама на маглине и јутра дјетињства. Тај доживљај савремености и пораза најснажнији је у првом од три дијела књиге који носи завјетни наслов „Укор“. То је, дакле, укорни циклус који нас асоцира на укорну, другу по реду пјесму у византијским и српским канонима; пјесму која се у богослужењима ријетко изводила, али се подразумијевала, односно њен текст и мелодија били су познати, а која је указивала на божју казну као посљедицу почињених грехова.

Укор долази са неба и са земље, из историје и савремености, из природе и од Бога. Укор је лексема која се јавља у првом стиху прве пјесме ове збирке, пјесме која као да је за ову прилику пригодно насловљена – „Херцеговини“:

Бива, стари ме укор прене.

Тај стари укор је дио „слике непотпуне“ у којој су паралелно постављени „херцеговски бор са стене“ и „Карађорђе над Добруном“. Симбол историје, односно фигура великих устаничких домета, с једне (Карађорђе), и симбол постојаности, усправности, чврстине и ницања из посног тла, из самога камена – херцеговачки бор из стијене – актуелни су укор с краја 20. почетка 21. вијека. Природни симбол – бор из стене – двострук је. Стијена је кост света која води лирски субјекат до самосвијести и чистоте недоступног, а дрвеће је „војска стогодишња“ коју ништа не може поколебати на путу ка небу и која је „подршка братска у поразу“. Паралелизам успостављен с Карађорђем над Добруном даје сродно значење и овој историјској личности: и Карађорђе је „подршка братска у поразу“ и симбол непоколебљивог пута у небо, макар и са одсјеченом главом на путу за Цариград. Јер Карађорђе је израстао из своје најзападније војничке стопе у импозантан споменик над Добруном....

https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/vladimir-jaglicic

Објављено у књ. Владимир Јагличић: ПОСЕДИ :Изабране и нове песме, Лакташи: Графомарк, 2011, 299 стр.; 20 цм. - Блок: О поезији Владимира Јагличића, стр.267-297. (ЈованДелић, стр. 271-276)

Песнику Јагличићу, песнику уравнотеженога стваралачкога развоја, нису потребни - наметачи. Ни хвалидбени клишеи. Делић је у праву када тврди да "Јагличић нема онај статус у нашој књижевности – ни међу пјесницима ни међу преводиоцима – који би му по правди припадао". Све остало, или остало, не уклапа се у професорову тврдњу - барем за мене, који, надам се познајем и Јагличићев случај и поезију (изнутра). У сваком случају, леп је одзив, макар и пригодан, земљачки, котеријашки, критичара који су поводом награде која је додељена Јагличићу, нашли за сходно, да о овом песникку напишу по две три странице, које, дакако, понеким реченицама, превазилазе критичарски чапраз-диван.

Јагличић, који је јуче напунио педесет година живота, рецимо, поживео је, хвала Богу, дуже од Фернанда Песое, чија је главнина рукописа остала у једном куферу 1935, када је преминуо. Јагличић је успео да објави доста тога, зато што је Јагличић сасвим друга, друга српска и словенска прича. Вредан човек, врстан песник, још врснији и поштенији критичар, изузетан и неуморан преводилац, урадио је до сада, колико није ни десетак његових вршњака!

Да не говорим о онима десет година млађим или старијим песницима! Зато је овај песник ушао у најстроже издање антологије српске поезије 20. века Себични музеј. И у свих осам издања Несебичног музеја.

Могао је да постане дописни члан САН одељења за језик и књижевност и пре - али да им не наводим имена да се још више не покондире!

Наравно, није ми намера да Јагличића усвојим, посвојим, посвађам са његовим данашњим пријатељима; таман посла. Ја сам увек знао да у књижевности много више подстицајног дође од друкчијих и различитих.

Заветине су отвориле странице за овог писца, преводиоца и критичара ихахај када, али - глас о Заветинама тешко се пробија истина у једном свету огрезлом у блату неокомунизма, и официјелних критичара, оних што не крију да су са радошћу носили пшионирске мараме.

У овом песникуи није придављена савест, не, он није и надам се да неће бити купљен. Доказ:

Врело

Живеће једном једна душа,

волеће звук ми стихова.

Можда их са мном већ сад слуша,

ал глух нас ум ту прикова.

И не осећам то што треба,

и стојим, слеп, сред чистине,

док, невидљиво, слази с неба

прозрачност лепе истине.

Је ли то млада жена? Дечак?

Ил старчић ком свет досади?

Да л реч поставши, брбљив стећак

бићу космичкој посади?

Свуд где мајчинске има бриге,

биља и шумских зверова,

биће крај њих и моје књиге,

и оног што им верова.

А не успе ли то што писах,

ипак сам дуг одужио:

бићу ветрова топли њисак,

док снег тлом буде јужио,

ил звиждук птице над стаблима,

ил гутљај вруће ракије,

рђа на шарки, ил маглина,

ил шкрипа гробне капије,

и све што ће за вама доћи:

каранфил јутром орошен,

мук воденице глухом ноћи,

ил струк у подне покошен...

Ал не верујем да црн крај

има на мој стих тапију:

заити с врела мог, и дај

и други да се напију.

Слика из самог центра Београда: Зелени венац

(фотодокументација ЗАВЕТИНА)