Присећање.Трећа Србија, даље

Погледао сам наравно споменути разговор; преписао понешто у бележницу. Што је, најважније, схватио сам добронамерни приговор сарадника нашег часописа. Скратио свој дуги чланак. В. Пешић је у споменутој емисији изнела доста занимљивих ствари. На пример: “Јер ми немамо више газду, ви не можете да сматрате да је Коштуница газда. Можда он и јесте, али није важно, просто није важно, чак и ако кажу, ето, он одлучује и за кафе куварице, али нама се чини да он не одлучује. Можда ни Милошевић није баш о свему одлучивао како смо ми мислили, али није било важно, јер ми смо мислили да он о свему одлучује. Једном сам Коштуницу који није тај, описала преко слике оне мафиозо банде, где имате келнера као јединог који се види у сали. Е онда доће неки полицијски инспектор, па са келнером нешто поприча, тражи да га овај споји са оним тамо у

трећој соби. А има и некаква друга соба, где стоје неки грозни ћелавци, орангутански онако изгледају, а у трећој соби, у некој великој фотељи седи тај главни и око њега сви онако наоружани. И сад тај успева да стигне до тог главног газде. Е, ја имам утисак да наша држава на тако нешто личи, мени Коштуница личи на тог што је келнер у првој соби. Он значи прима наруџбине, а ми не знамо ко седи у оној фотељи у трећој соби.Ја овако као мали Ђокица замишљам да у тој фотељи седи можда Јовица Станишић или шта ја знам, Аца Томић, није важно да ређам некаква имена. Значи, тај главни седи ту, а око њега су Брана Црнчевић и та сива групација, која од почетка вуче конце .Е сад, због тих у тој трећој соби нама се чини да ови у ресторану нису главни и одговорни за све. И онда зашто би нам се Коштуница обратио лично, ако је тачно да је он само у тој келнерској соби. Не,него онај тамо саопштава шта има преко Коштунице, а Коштуница чита написани текст.Ја препознајем да је ово о чему говоримо доста веродостојно и због тога што видите да постоји једна конструкција политике.

То можете врло добро да видите ако читате НИН и ако читате главне дневне новине, а то је Политика. Та конструкција политике се види у томе што кажу - ко је то измислио ту прву и другу Србију, нема прве, нема друге. Прва, то је та милошевићко-радикалска, и друга Србија тежи ка стварању неке цивилизацијске државе, то је ова грађанска. И то су те две Србије, али не, они кажу не, не постоје две Србије, има трећа Србија! (подвлачења су наша - М. Л. Б) Ако читате Политику и ако читате НИН и онај скаредни чланак о Латинки Перовић, како кажу мајци друге Србије, ви просто останете потпуно згранути - о чему тај прича. То је један полицијски начин, то су неки гласови који њему говоре. Ја бих могла да схватим да неко неће да каже своје име, ако жели да вам каже неке важне чињенице, али ово што нас две фантазирамо о томе шта се овде дешава – зашто би то неко радио анонимно.

У једном делу тог текста требало је да се препознамо ми из те друге Србије и видимо ко је тај шпијун. За аутора текста сам помислила да уопште не постоји, ја сам мислила да је он једно измишљено име. Па су ми онда рекли - не, не, тај постоји стварно,радио је на Б92. И онда је он то сложио тако да покаже да ето имамо то грађанско, то је нешто екстремно, пазите, либерална идеја је нешто екстремно, а исто тако и неки радикали, и то је нешто екстремно. А онда, у том истом НИН-у видите интервју са Мајом Гојковић која говори да је она отворила изложбу о Енди Ворхолу, да је она урбана националисткиња, да ће Запад прихватити радикале. И ви видите да ту постоји некаква, не прва и друга, него некаква трећа Србија, као да су они у ствари направилиједну концентрациону владу, а да ми то не знамо. Ма, готово да слушаоце Пешчаника не треба да подсећам да је одмах после убиства Зорана Ђинђића била предложена концентрациона влада и да је то нека врста готово опсесије Коштунице. Без обзира што се неком чини да социјалисти нису у влади, видите да су они једнако као било који други коалициони партнер позвани на ону партијску славу, када нам је објашњено да се на слави прича само о слави, а не о хапшењу Ратка Младића.Значи, приведени су у ту концентрациону владу социјалисти, радикали су стално ту негде. Коштуничина идеолошка прича је таква да он јесте нека варијанта те исте приче, онога што су радикали, а радикали су само практичнија варијанта те узвишене црквене идеологије. Значи, ту су они, ту је приведена и Демократска странка, тако да ако погледате, јесте, они су некако направили договор. Нема никог од њих који каже - па да ли смо ми у стању да направимо некакву српску државу, не мислим сад наравно српску у неком етничком смислу. Ниједан од тих политичара нема уопште такву визију нас самих, ни Борис Тадић,он ће вероватно да се појави у Сава центру 13-ог, где ће да се бори

против црногорске државе. Али да вам кажем, то ми нешто и не би било тако страшно, али ми је страшно што нема артикулације било какве државе. Значи, ја се борим против хрватске државе,против црногорске државе, против босанске државе, али ја кад бихимала и у минимуму ту артикулацију неке своје државе, чини ми се да би се одмах цела та наша загонетка претворила у прах и пепео. Ми смо набедили коначно и Милошевића, и ја спадам у те, да је план био велика Србија. Али они кажу - боже нас сачувај, ми никада нисмо правили никакву велику Србију. И силно су доказивали на том Хашком трибуналу, позивали сведоке, да они никад нису имали идеју велике Србије. Па добро, реци нам бар да си хтео велику Србију да направиш! Изгледа да они никад ништа од свега тога не праве...”

И тако, претражујући на интернету прилоге о другој или трећој Србији, евентуални радозналац, може да прочита врло занимљиве ствари.*