Осврт

ПОГОВОР књизи

Белa Тукадруз

НЕЧИСТА СРБИЈА I

КОМЕНТАР УЗ ДВЕ БЕЛЕШКЕ

на крају

Негде при крају часописне верзије романа Доктор Смрт¹ постоје две сликовите реченице² тачне у много чему.Из тих округа прашине и паучине Србију неће извући потомци доминатора титоизма, нити некакав хуманизам и демократизам српских писаца, већ, хоћу да

верујем, неке друге личности, које тек стасавају, као независне и светске. Да таквих личности има у најмлађој генерацији, да ће их бити све више, можда показују и две белешке на крају споменутог романа.Прву3 је написао јунак романа, другу његов млађи колега, рецензент4.

Та књига је - то ће временом бити признато - својом жестином отворила дуго очекивани пут превредновања у српској књижевности

и култури. Та књига је показала шта је све опоганило и унередило Србију 20. века.Напади на ову књигу су отпочели окаснело и подмукло.

Ти напади су дошли из очекиваног правца, од промашених амбициозних људи, и очајника.5 Из маловарошког света.6

Превредновање се не може зауставити.Не могу га зауставити непозвани.Јер нови живот и ново време траже нову савест за истине до

сада прећуткиване. Нека тако буде!

______

* Повремено бацим поглед на Фејсбук: тако је било и јутрос (уторак, 5. фебруар 2019), и видим, као и обично... свашта.

Али, то је и очекивано на тој ријалити-мрежи. На том вашару свега и свачега, пробију се, понекад, и неочекиване вести, које нигде другде не бисте могли наћи. Да не бих, на крају крајева, почео да повраћам, напуштам тај својеврсни отпад, јер немам снаге да присуствујем агонији и срозавању појединих "пријатеља", - оних које сам "прихватио" минулих година (али то је све условно и нема никакве везе са пријатељствима у уобичајеном смислу речи), циркусантским триковима, огољавањима, сметовима црних посрнућа - радије идем и гледам праве сметове у Шведској, завејане брезове шуме, покушавајући да не мислим на Антихриста, и његове следбенике...

И онда се, неочекивано присетим колеге писца Р.Г., који ми је још деведесетих година минулог века, док смо шпартали београдском Кнез Михајловом као патетичари, понављао: "Још ти не знаш, Лукићу, какви ће све нови издавачи појавити!Да ти памет стане..."

Како је све то он могао знати - само две године старији од мене?

Какав се анахрон, издавачки накот појавио последњих деценија, помислих читајући огласе нових издања, баш на фејсбуку, баш тих и таквих издавача који не само да најављују смак света, него га и оличавају... Сачувај, Боже!

==========

*

Milivoj Andjelković

Видео си обавештење о брисању. (Личних профила на Г+ - напомена М.Л.)То је срамота, могу да обуставе рад, предложе алтернативне сајтове и да ово сачувају као архиву, али да бришу? То је као спаљивање књига, недозвољиво, вероватно и супротно неким међународним прописима. Твој и мој садржај и многи други спадају под културу и то треба спречити.

__

1 ч. УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, 7-9 / 2002 - 10 - 11 / 2003, стр. 175 - 178)

2 ...Живи а мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода, од Наполеона до Хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности илузионизма, - пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи, ето шта је Србију, скренуло са њеног древног, сељачког друма. Крв. (...) - стр.156

... Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине, док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим. Право име тога четвртог је -

Непостојећи. Никада нисам написао да ми имамо великих песника. - стр.157

3 Аутобиографска белешка аутора ове сторије. - Писац ове књиге рођен је 1959. године, кад НИН-ова награда за роман године није додељена, подно Јухора. Прве четири године провео је уз бабу и деду (сељаке, због развода родитеља). Са балкона дедине куће, као мали, видео је одблеске сунца у реци у даљини. То је она мутна и велика река, највећа у Србији, на којој су етаблирарни српски писци доказивали свој патриотско - књижевни салто мортале. Мајка ми је шесдесетих година отишла трбухом за крухом у Шкотску, тамо је и мене повела у шестој. Од очуха сам научио енглески пред полазак у основну школу, а касније и немачки и француски. Док сам ишао у средњу школу, учио сам португалски, руски и грчки. Мој очух је сматрао да треба да студирам славистику, али ја сам, на инсистирање моје мајке, уписао стоматологију. И завршио сам је. Школске распусте сам проводио код бабе и деде у Србији, подно Јухора, све док нису помрли. Некако у то време умро ми је и очух. Узео сам његово презиме, ради успомене на њега, јер је много више за мене учинио, него мој отац рођени. Радио сам мало као стоматолог у Енглеској. Никад нисам мислио да ћу бити писац. Ни преводилац, упркос томе што поред српског говорим и пишем на још седам језика. Путовао сам као средњешколац у завичај мога покојног поочима, у Ирску, на Исланд; пропутовао сам Средоземље; видео сам Француску и Мароко, као студент, Египат и Мадагаскар; Русију и Јапан., САД. Бразил и Канаду. Црњански је певао о Суматри, а ја сам по њој корачао. Живот и судбина су ме упућивали на здраве зубе, а не на литературу.

Читао сам у оригиналу Шекспира, Бајрона и Шелија; Xојса; Марсела Пруста; Пастернака; Фокнера и Елиота, Виxинију Вулф и друге писце. Повремено сам читао и САБРАНА ДЕЛА Вука Караџића, бесумње највећег српског писца, од почетка до данас. Други српски писци су ми били досадни, нећу да им набрајам имена. Поседовао сам у својој библиотеци скоро све историје српске књижевности и све су били - претенциозне и проблематичне. Све је прегазило време, чак и ону кратку историју професора Петковића...Читајући понеке од књига савремених српских писаца, још тамо у Шкотској, повремено, почео сам и сам да пишем, онако за себе. Написао сам неколико књига, али ни једну нисам покушавао да објавим. Ово је моја прва објављена књига. Када је моја мајка добила пензију, одлучила је да се врати у завичај, у Србију, подно Јухора, у опустели дом покојног деде и бабе.. У најгоре време. Крајем деведесетих. И ја сам одлучио да се вратим, после бомбардовања Србије, 1999. године, али вратио сам се тек почетком 2001. године. Купио сам стан у ширем језгру Београда и отворио у њему зубарску ординацију. Нудио сам београдским часописима одломке из мојих написаних књига, под мојим именом и презименом мога правог оца, али никад ништа нису објавили. То јест, први мој рад је објавио уредник часописа ЗАВЕТИНЕ Плус ултра и то под псеудонимом. Заинтересовао сам се за уредника, тј. нашао у библиотеци неке од његових романа и књига песама; подстакли су ме, не само да пишем, него дапочнем и да их преводим на енглески, немачки и француски. Дакле, почео сам откривати да имам и дара за преводиоца. Имам припремљених и преведених неколико избора песама и романа... Не очекујем никакве награде у овој земљи. Молим Бога да моја мајка што дуже поживи; викенде проводим са њом подно Јухора... Чиме ће се завршити моје писање? Чиме се може завршити ако не Богом и бескрајношћу? Прикован за земљу, сваки човек криком шаље своја болна питања у космичке сфере, поноре и пећине, рупе у облацима, и - ниоткуда еха, одјека. Одасвуд навире и нагрће на човека ћутање, мукло и готово подмукло. Видео сам трагедију српске књижевности 19. и 20. века, а посебно трагедију писаца припадника тзв. демократске линије, овејаних богобораца. У делима и најдаровитијих, таквих, видео сам, стигло се, донде докле је стигао човек прикован за земљу, за једно раздобље. Мало је међу њима Христових људи. Оних који су у Божјем ћутању налазили речите одговоре на своје муке и болове..

Ја од таквих немам шта да учим, нити сам икада и покушавао. Ето, то сматрам најважнијом чињеницом своје биографије. - Крајем фебруара, 2003.

Miroslav Lukić

+Milivoj Andjelković Ценим твоје године, твоје запажање, твоја залагања, уметничка и приређивачка, архивска. Знаш ли за шта је прелиминарно ГООГЛ био направљен? Кажу за војне потребе, али од тога се одустало... Ја не верујем да ишта бришу, да ће ишта избрисати, само ће учинити недоступним. Јер се платформа, коју су понудили, почела окретати, претпостављам, против оног што су, можда, оснивачи очекивали? Почела се отимати!- Што се мене тиче, нека бришу. Неће то бити прво брисање. Брисања свуда има, од Америке до Фрнцуске улице у Бгд. ... Компјутер треба, уз меморије, користити за писање и чување и завршених рукописа, али и оне списатељске плеве, пабирака, фрагмената... И труковати, драги Анђелковићу, кад је реч о књигама, и у симболичном броју примерака... Српску књигу и књижевност је затрпала, на првом месту, туђа књига и књижевност, а на другом разоразни домаћи имитаторски бофл. Комунистички шк(арт). Поздрав из правца Хиперб.