Култура и књижевност, и многи послератни писци / Б. Тукадруз

Култура је "племенитог порекла, у њој се наставио

хијерархијски карактер - онај из култа."Култ из којега је

произилазила култура, није занимао савремене књижевнике,

пре свега Децу страве. Јер су они били опседнути од детињства

другим култом - култом вође.31

__________

31 Смисао сваке, па и српске културе. - "Племенитост сваке истинске

културе се одређује чињеницом да је култура култ предака, поштовање

гробова и споменика, веза синова и очева. Култура се темељи на светом

предању, и што је култура старија, тиме је значајнија и лепша.

Култура се увек поноси старином свога порекла, нераскидивом везом с

великом прошлошћу. (...) Култура, као и Црква, највише држи до својега

континуитета, у култури нема грубијанства, нема занемаривања

гробова отаца..." (Берђајев) - Подсећам на ове дубоко истините речи Николаја

Берђајева, да бих упитао: сме ли један савремени књижевник , тобож демократског

духа, да сумњичи своје колеге по перу због њиховог злокобног усамљеништва у

савременој култури? Да их етикетира као оцеубице, у крајњем случају као

човекоубице и богоубице? Да ли Селић, Драгомир Матић, Никола Милошевић или

песник Матија Бећковић, руше везу очева и синова, руше гробове и споменике и

нераскидиве везе са великом прошлошћу и древношћу српске културе? - Којешта.

То је опште место да је прошлост брисана и дотеривана према потребама

Система; да је постојало на стотине хиљада досијеа... Морао би бити мање строжији

према неким писцима?...Јер главно зло није долазило од њих... Умео сам ваљда да

читам током живота између редова и нисам заборавио да су и друге људе

оптуживали за национализам, унитаризам, нихилизам, либеларилзам,

бирократизам, естетизам...

То је био монструозни систем, могло се деловати само кроз партију, из

партије, разарати партију изнутра... И баш зато што је тако било, морао би имати

мало више разумевања: и за Добрицу Ћосића, Исаковића, па и Милисава

Савића... И многе друге. Видели су они наказност тога система; зар мислим да сам ја

то први видео; зашто не допустим могућност да су по неки писци, интелектуалци и

људи разарали партију и титоизам изнутра, мангупски, као чланови њихових

редова, и да су при том морали да буду...лукави, перфидни, двосмилени?...Морали

су да праве себи неку одступницу? Зар ме нису навеле на сумњу и оне речи

критичарке Љ. Шоп, које сам цитирао; она осуђује кукавичлук, а можда је тај

кукавичлук био привид, жбун и заклон, једини иза кога су могли деловати?...

Савић не причешћује своју мисао божанским Свесмислом, божанском

Логосношћу: и оно што пише не преображава се у богомисао. Савићева људска

мисао, гоњена нагоном сазнања, одлази у бесмисао, баш зато што се не

причешћује Свесмислом. Тако и Савићева људска осећања. - Исто тако, и С.

Игњатовић је као писац био близу пута којим би се могло кренути у расветљавању

мракова титоизма, али његова главна брига је негде другде. Игњатовић расветљава

на свој пионирски начин "цивилизацију титоизма". И зато ни С. Игњатовић није

написао велику књигу, незаборавну о трагизму титоизма. А био је тако близу

тога, можда понајближе међу свом Децом страве...Писца можеш пронаћи у човеку

тек када разумеш шта он сматра за добро а шта за зло. И све то измериш мером

Богочовека. Мером Христовом.Писац је обично сав у својој главној бризи. Пронађеш

ли је, пронашао си оно чиме живи и ради чега живи... (Многи послератни писци

купљени су преко хлеба и крова.) ....................................