Датум постављања: 23.10.2009. 07.21.17
Многи послератни писци купљени су преко хлеба и крова----
Култура је "племенитог порекла, у њој се наставио
хијерархијски карактер - онај из култа."Култ из којега је
произилазила култура, није занимао савремене књижевнике,
пре свега Децу страве. Јер су они били опседнути од детињства
другим култом - култом вође.31
__________
31 Смисао сваке, па и српске културе. - "Племенитост сваке истинске
културе се одређује чињеницом да је култура култ предака, поштовање
гробова и споменика, веза синова и очева. Култура се темељи на светом
предању, и што је култура старија, тиме је значајнија и лепша.
Култура се увек поноси старином свога порекла, нераскидивом везом с
великом прошлошћу. (...) Култура, као и Црква, највише држи до својега
континуитета, у култури нема грубијанства, нема занемаривања
гробова отаца..." (Берђајев) - Подсећам на ове дубоко истините речи Николаја
Берђајева, да бих упитао: сме ли један савремени књижевник , тобож демократског
духа, да сумњичи своје колеге по перу због њиховог злокобног усамљеништва у
савременој култури? Да их етикетира као оцеубице, у крајњем случају као
човекоубице и богоубице? Да ли Селић, Драгомир Матић, Никола Милошевић или
песник Матија Бећковић, руше везу очева и синова, руше гробове и споменике и
нераскидиве везе са великом прошлошћу и древношћу српске културе? - Којешта.
То је опште место да је прошлост брисана и дотеривана према потребама
Система; да је постојало на стотине хиљада досијеа... Морао би бити мање строжији
према неким писцима?...Јер главно зло није долазило од њих... Умео сам ваљда да
читам током живота између редова и нисам заборавио да су и друге људе
оптуживали за национализам, унитаризам, нихилизам, либеларилзам,
бирократизам, естетизам...
То је био монструозни систем, могло се деловати само кроз партију, из
партије, разарати партију изнутра... И баш зато што је тако било, морао би имати
мало више разумевања: и за Добрицу Ћосића, Исаковића, па и Милисава
Савића... И многе друге. Видели су они наказност тога система; зар мислим да сам ја
то први видео; зашто не допустим могућност да су по неки писци, интелектуалци и
људи разарали партију и титоизам изнутра, мангупски, као чланови њихових
редова, и да су при том морали да буду...лукави, перфидни, двосмилени?...Морали
су да праве себи неку одступницу? Зар ме нису навеле на сумњу и оне речи
критичарке Љ. Шоп, које сам цитирао; она осуђује кукавичлук, а можда је тај
кукавичлук био привид, жбун и заклон, једини иза кога су могли деловати?...
Савић не причешћује своју мисао божанским Свесмислом, божанском
Логосношћу: и оно што пише не преображава се у богомисао. Савићева људска
мисао, гоњена нагоном сазнања, одлази у бесмисао, баш зато што се не
причешћује Свесмислом. Тако и Савићева људска осећања. - Исто тако, и С.
Игњатовић је као писац био близу пута којим би се могло кренути у расветљавању
мракова титоизма, али његова главна брига је негде другде. Игњатовић расветљава
на свој пионирски начин "цивилизацију титоизма". И зато ни С. Игњатовић није
написао велику књигу, незаборавну о трагизму титоизма. А био је тако близу
тога, можда понајближе међу свом Децом страве...Писца можеш пронаћи у човеку
тек када разумеш шта он сматра за добро а шта за зло. И све то измериш мером
Богочовека. Мером Христовом.Писац је обично сав у својој главној бризи. Пронађеш
ли је, пронашао си оно чиме живи и ради чега живи... (Многи послератни писци
купљени су преко хлеба и крова.) ....................................
Разматрање ове теме се тако упорно избегава већ деценијама. Погодите зашто!
ЛеЗ 0004812