Embedded Files
Датум постављања: 08.03.2019. 22.21.15
Недавно ми до руку дошла сјајна књига Биљане Живковић „Величанствена уметникова усамљеност“ (Београд 2009). У књизи је описан живот и страдање Радивоја Бербакова (1925–2003), академског сликара из Кикинде. Тај творац поетских, равничарских пејсажа, ухапшен је 28. марта 1980. и осуђен 20. јуна 1980. на две и по године затвора, зато што је, како је стајало у пресуди Вишег суда у Зрењанину, „говором, злонамерно и неистинито, приказивао друштвено-политичке прилике у земљи, чиме је извршио кривично дело непријатељске пропаганде из члана 133. ст. 1. КЗ СФРЈ” (стр. 30).
У пресуди коју је потписао судија Имре Фешиш каже се да је Радивој Бербаков крив „што је у периоду од 1975. до 1980, у Кикинди, у разговорима са својим познаницима говорио: да наш поредак није добар, (...)да ће наша привреда доспети у тежак положај, (...)да нема реда, да наше политичко руководство не води добру политику, да је разједињено и доноси одлуке на брзину, што све доприноси хаотичном стању привреде земље, (...)да млади не могу да добију посао, да је поступак око решавања пензија дуг и да се оне добијају на основу лажних сведочанства, (...)да млади људи, који су без посла, одлазе у иностранство, (...)да садашњи систем награђивања није добар, јер више стимулише нераднике него раднике” (28–29). Такође је, стајало је у пресуди, „окривљени омаловажавао и наше политичко руководство“, „тврдио да је у нашој земљи превише јавашлука, и да би требало увести мало више реда“ и „злонамерно и неистинито говорио и о другим областима нашег система, школства и пензијског система“ (33; 36–7).
Да је Бербаков „злонамерно и неистинито, приказивао друштвено-политичке прилике у земљи“, утврђено је на основу сведочења неколицине његових суграђана. „Тако је Милош Паовић изјавио“, стоји у пресуди, „да је у многобројним разговорима са окривљеним стекао утисак да окривљени воли све да негира и да у његовом казивању има ироније и сарказма, а када је реч о самоуправним односима у школи (иначе, Бербаков је предавао ликовно у Кикиндској гимназији – С.А.), окривљени је био скептичан” (37). Сведок Сретен Чичулић је изјавио да се „више не може сетити свега онога што је окривљени говорио”, али да се јасно сећа „да се из казивања окривљеног могло закључити да такви његови ставови нису пожељни да се чују у једној просветној установи” (37). Сведок Радоња Божовић је казао да је „приликом његове посете код Бербакова био укључен ТВ пријемник и пратили су емисију ТВ Дневник. Том приликом окривљени је рекао да наша средства јавног информисања не износе грађанима праву истину“ (35). Сведок Милош Паовић је рекао да је „окривљени био необјективан у погледу руске уметности и књижевности, у том смислу што је предимензионирао вредности уметности и књижевности у СССР“ (37), „У све наведено“, каже се у пресуди, „уклапа се и изјава дата пред сведоком Гојком Кривокапићем, да окривљени воли Русе и да му нико не може забранити да их воли” (37). И сведок Радоња Божовић је потврдио да му је „окривљени рекао да са Запада попримамо што ваља и не ваља, од културе, па надаље, док са Истока не примамо ништа“ (36). Исти сведок је суду изјавио „да му је окривљени рекао да је код нас нека мутљевина, утопија, што се односило на наш друштвено политички систем, као и то да је код нас све скупо у односу на социјалистичке земље” (36).
Ето, због таквих изјава Бербаков је одробијао две године у Сремској Митровици. Адвокат је, иначе, рекао породици да је Бербаков ипак добро прошао, будући да је тужилац Миливој Изгарјан за ова страшна дела „непријатељске пропаганде и повреде угледа СФРЈ“ тражио казну од шест до седам година затвора (64). Ипак, судија Фешиш је био милостив и узео као олакшавајућу околност то да „Бербаков није осуђиван“, „да је отац двоје деце које мора да издржава“, „да је учесник НОБ-а“ и „да је одликован медаљом заслуге за народ“. Биљана Живковић се с правом пита: „Ако је Бербаков за своје мишљење добио две и по године робије, колико би тек добио без крварења у рату и без медаље заслуге за народ?“ (41).
Одлазак Бербакова на робију значио је својеврсну голготу не само за њега, већ и за целу његову породицу. На Бербакова су у затвору нахушкани окорели криминалци како би га што више тукли и понижавали (41). Општинске власти у Кикинди наредиле су да се сакупе све његове слике – из градских и из приватних колекција (преко 70 њих), да се однесу на градски отпад и да се тамо ритуално спале (23)....
Колико је читалаца прочитало текст професора Антонића, о једном сликару из Србије, који је робијао неколико година у комунистичком затвору, оном истом, сремскомитровачком, у коме су робијали и најпознатији комунистички илегалци? Вероватно да их је минуле деценије било много више, него оних који су се потписали, надимком, псеудонимом, или пуним именом, коментаришући споменути осврт?
Колико је по Србији, али и по бившим републикама СФРЈ, било оваквих случајева попут Бербакова, и још можда и горих?
Зашто у Србији није дошло до лустрације?
Некажњено зло може да се понови у још горем облику...
____________
среда, 10 фебруар 2010 10:00
Teofilo Stivenson
Porodica mi je poklonila sliku g. Berbakova, pre desetak godina. Nisam, i zao mi je zbog toga, znao ovu pricu koju ste nam preneli. Hvala.
*
среда, 10 фебруар 2010 10:58
Зоран
Браво, суштина суштине данашње ткз. елите:
Примитивизам и провинцијализам није географски појам већ карактерна особина човјека, или што паметни народ каже: во у Беч, волина из Беча!
Ех, каквог ли све материјала имао овдје Нушић.
*
среда, 10 фебруар 2010 11:11
Mилан к
Уважени господине Антонићу осећам потребу да вам одам признање за напоре и борбу коју са још неколицином интелектуалних "апостата" водите против агресивног једноумља које се надвило над овом напаћеном земљом и прети да уништи саму срж нашег националног бића.Желим да вам честитам на смиреном и аргументованом начину побијаља самог фундамента нових ,наметнутих ,"реформских" идеја које намеће велики брат а тако жустро заступају квази интелектуалци,америчке курсаџије,"социолози религије" и остали велики мозгови из редова gay-nato-eu-czkd лобија.Количина живаца којом располажете у јавним наступима против увек бројно јачих демократора просто је невероватна и сваки гледалац који користи барем мали део својих можданих потенцијала и критичке мисли лако може да оцени ко је дилетант а ко озбиљан аналитичар друштвено-политичке ситуације у земљи.Због тога вам желим да и даље редовно и активно износите своје ставове и анализе јер је једном огромном делу критички расположене Србије то једини начин да се у овом ужасном периоду идентификује и окупи око једнне идеје.
*
среда, 10 фебруар 2010 11:17
pozdrav iz sombora
danasnja vladajuca garnitura "zutih" su deca nekadasnjih "crvenih". nauceni da mrze srbiju i da nista lepo ne osecaju prema svojoj zemlji i narodu.
nista se nije promenilo u sustini, samo su zamenili komunizam sa evropeizmom, utopiju sa utopijom, ideologiju sa ideologijom....
*
среда, 10 фебруар 2010 11:25
Пречанин
Хвала и г-ђи Живковић и г. Антонићу.
Ово о чему пишете спада у суштину наше стварности. Отпадија се пресвлачи, камуфлира, претвара...јуче Пол Пот, данас Обама. Од некадашњих бољшевика постају "либерали", "натовци", "еуропејци", "демократе"...Стид, образ, чојство, кајање...којешта.
Основни циљ трутина, паразитина и других битанги је: лагодан живот. На све су спремни изузев рада кога презиру. На ништа нису гадљиви. Има таквих и код других народа (Момо Капор је описао исте људе како дочекују хитлеровце цвијећем, испраћају их сузама али одмах цртају петокраке на капијама, вежу црвене траке око руку и ...опет остају власт). Али нигдје се нису толико умножили и осилили као код нас.
Зато их треба свуда идентификовати а њихов штеточински утицај сузбијати.
*
среда, 10 фебруар 2010 11:59
Горан Јевтовић
Одлично господине Антонићу.
Постоји једна значајна разлика између комуниста и њихових данашњих наследника оденутих у европске боје.
Комунисти су, слуђени сатанизмом, радили бар јавно и остављали трагове за собом у виду докумената.
Ови данашњи "стручњаци" раде врло подмукло и са много више мржње и острвљености.
*
среда, 10 фебруар 2010 17:39
Lobos
Hvala vam na ovom tekstu, gospodine Antonicu. Slazem se potpuno s vama. Dobro zakljucujete. Danasnje politikanstvo "demokrata" i "proevropejaca" je isto tako iskljucivo i provincijski nadmeno kao sto je ne tako davno komunisticka neman bila. Iako sam bio mali u periodu nase nemani od komunizma, mozda i srecom jer bih verovatno zaglavio zatvora, slusajuci danasnje "demokrate" i "proevropejce" - jasno je da se radi o istom stilu samo drugom "sinjelu". Tolika je slicnost u ophodjenju s neistomisljenicima da bi uopste ne bi iznenadilo da ponovo uvedu petokraku, marame i kapice. Naravno, samo drugih boja i oblika, da bi sakrilo simboliku. Tu je vec ime, NVO, odbore tj. odeljenja sirom Srbije vec postoje. Samo nedostaje Vrhovni Komandant, Marsal (ili Marsalka)i to je to. Zivi bili pa videli...
*
среда, 10 фебруар 2010 19:16
Gedza
"Општинске власти у Кикинди наредиле су да се сакупе све његове слике – из градских и из приватних колекција (преко 70 њих), да се однесу на градски отпад и да се тамо ритуално спале"
Toliko o 'evropskim vrednostima' ovog regiona? Koliko mi je poznato Kikinda je u Vojvodini
*
среда, 10 фебруар 2010 21:19
Милена Матић
Ја сам из круга двојке, проскрибована породица за време комунизма, осиромашена породица за време "демократа". Нема шансе да нам врате отету имовину, а ни отет дигнитет тзв. народних непријатеља. Деда ми је као краљевски високи генералштабни официр провео 4,5 године у лагеру у Немачкој, после чега редовно био хапшен у СФРЈ, кад год је неком требало.
Нисам за ту дефиницију "круга двојке" коју је овде описао Г. Антонић, из саме чињенице, да сви из садашње власти живе или на Врачару (то им је ДС мантра), или на Дедињу. У кругу 2ке се слабо одлучује, мало их је тих моћних, осим ако не мислите на кафане...али и кафана је код нас све мање. Има Страхињића Бана, али тамо се раде друге радње...
*
четвртак, 11 фебруар 2010 11:17
milena ankic
Uvek je bivalo da ljudi koji ne pristaju da budu poltroni vlasti dozivljavaju satanizaciju..Nazalost nasa i svetska istorija puna je takvih primera.
Ako si drugaciji bodes oci,crna si ovca,nesto nije u redu sa tobom(a u stvari "Ko na brdu ak i malo stoji vise vidi no onaj pod brdom)".
Svida mi se izreka :"Vrane lete u jatu,a orlovi sami".
Vrhunac te patologije je ipak bio u komunizmu gde
se islo toliko daleko da su intelektualci lisavani zivota(masovno u SSSR-u ,a i dr.kom.zemljama).
Sokirana sam da mladi rusi rade na "rehabilitaciji" Staljina i da ga svojataju kao "oca nacije".
Na kraju krilatica koja je namenjena svim ljudima
koji su kao g-din Berbakov:" NE TREBA BACATI BISERE PRED SVINJE!"
*
среда, 10 фебруар 2010 19:54
Ћирилица се пише срцем!
"Тада, у титоизму имали смо несврстаност, самоуправљање и братство-јединство са другом Титом на челу. Данас имамо евроатлантске интеграције, демократију и људска права."
И тада, и данас, имамо исти однос према писму српског језика - ћирилици. Треба увек споменути и ту чињеницу. У пакету мржње према слободи говора, независном мишљењу, конструктивној критици и другом, била јеи ћирилица. Да се не заборави.
среда, 10 фебруар 2010 12:14
Мирко К.
Господина Бербакова сам сасвим случајно упознао на једној од ретких изложби у Зрењанину, биће пре те поражавајуће и по тадашњи режим, понижавајуће пресуде. У разговору су учествовали и моји рођаци (жена ми је из Зрењанина), тако да верујем да нисам једини који се сећа жучне критике титоизма од стране господина Бербакова. Не бих ово ни износио да поента није у томе што он није био иницијатор тог разговора, да није био једини критичар система и да је било много жучнијих и оштријих мишљења од његовог, а мислим да није потребно нагласити, сва изговорена јавно. Просто, питам се ко је баш њега изабрао да му суди и упропасти живот и зашто? Како су нашли те јаднике за сведоке?
Нисам био члан партије, увек сам отворено и беспоштедно критиковао режим, јавно и без задршке и једине "консеквенце" сам осетио приликом служења војног рока у Загребу, када ме је капетан сменио са места председника омладине, чим је лично од мене сазнао да ја нисам партијац (мислио је, јадник, да у мојим годинам, већ ожењен и запослен, напросто није могуће да нисам члан). Утолико пре схватам злочин над Бербаковом!
Антонић извлачи веома добра и корисна упоређења. Слажем се да тај механизам сурових и, истовремено, бесмислених оптужби, треба раскринкавати увек и на сваком кораку, беспоштедно и упорно до тврдоглавости, неби ли коначно слобода закуцала и на српска врата.
Управо читам фантастичну књигу "Политичко гробље" Славољуба Ђукића, која је пуна сличних случајева и која ми је, тек данас, отворила очи колико је било несрећника који су, као Бербаков, изгубили слободу, посао, породицу, па чак и државу, а да не говоримо о достојанству и самопоштовању, само зато јер су критички посматрали свет око себе. Са друге стране, питам се где сам ја то провео добар део живота, јер сам се кретао у друштву које је јавно и без зазора критиковало све што нам се није свиђало и никада се никоме од нас ништа ни приближно није десило. И, што је још важније, живели смо без страха да нам се то уопште може десити.
*
среда, 10 фебруар 2010 14:36
Мари
Текст сам прочитала у "Печату".
Језив - због судбине јунака, инквизиторског паљења слика при крају 20. века, али и сазнања да су подрепаши само преобукли шињел и данас дају индулгенције убицама наше отаџбине...
*
среда, 10 фебруар 2010 15:03
Тата-мата
Хвала господину Антонићу и госпођи Живковић. Хвала и господину Бербакову за храбро, пажљиво и промишљено сагледавање наше тадашње стварности. Намеће се питање рехабилитације господина Бербакова и свих Бербакова оног времена. Поставља се и питање Бербакова садашњег времена и будућих Бербакова нових генерација. Јер, није ваљда наше судство залуд реформисано, већ да се прекали и припреми за производњу нових Бербакова. Тада, у титоизму имали смо несврстаност, самоуправљање и братство-јединство са другом Титом на челу. Данас имамо евроатлантске интеграције, демократију и људска права. Имамо и друга на челу, и чело на другу.
*
среда, 10 фебруар 2010 16:51
ББ један
Од 1945. године судбину Бербакова су доживели многи недужни грађани ове земље јер нису били присталице „носеће идеологије“ важеће у том тренутку. Наиме, треба рећи да су се „носеће идеологије“ мењале и да су се у складу са тим мењале и категорије жртава, али да су „носећи идеолози“ често били једни те исти. Најбољи пример за то су Загорка Голубовић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић па и покојни Михаило Марковић. Почели су као званични идеолози „диктатуре пролетаријата“ и у том својству равнодушно гледали патње недужних грађана, „непролетера“ – књижара, апотекара, лекара, ситних и крупних трговаца, сељака „житара“ - чији једини грех је био што нису били присталице „носеће идеологије“. Сада су неки од њих главни промотери последње у низу „носећих идеологија“ – „прогресивног и модерног друштва“ и „евроатлантских интеграција“. Истина, Михаило Марковић се залагао за небулозу звану „мешовито друштво“ а Љубомир Тадић се повукао из јавног живота. Чињеница је, међутим, да се нико од њих није извинио десетинама хиљада бербакова – недужних грађана, прогањаних, доведених до просјачког штапа у послератним годинама, само зато што нису били присталице „диктатуре пролетаријата“ - „носеће идеологије“ чији су у то време они били свемоћни идеолози. Та равнодушност према туђим трагедијама чији су они виновници, у драстичној је несразмери са величањем сопствених „патњи“ које су се састојала у томе што једно време нису могли да држе предавања на факултетима (!!) мада су за тај нерад ипак примали плате.
Питање је, међутим, да ли је догматизам „носећих идеолога“ у нашој земљи феномен паланке и провинцијализма, или је у питању борба за освајање и одржавање власти МАЊИНСКИХ ГРУПА. Баш зато што су биле (и остале) мањинске, оне су примењивале (и примењују) сурове методе према неистомишљеницима. Можда би адекватнији наслов овог текста био „Монтањари и неопрезни поета“.
*
среда, 10 фебруар 2010 20:27
Sekelj - žrtva antisemitizma!
Drugosrbijanci su predstavljali Sekelja kao emanaciju zla, eksponenta udbaško-judeo-boljševičko-titoističko-deeseesovskih struktura koje tobože tajno iz senke podrivaju ervopski kurs?!?!
Na kraju, Sekelj umalo nije završio u zatvoru mada je režim dobro znao koliko je bilo krhko zdravlje njegovo zdravlje i da u takvom stanju Sekelj sigurno ne bi preživeo u zatvorskim uslovima. (Spor je, ako se ne varam, razrešen tako što je Sekelj isplatio neku novčanu svotu onima čije je duševno zdravlje navodno oštetio svojim kritičkim analizama).
Laslo Sekelj pao je kao prva žrtva monstruozne antisemitske kampanje Druge Srbije!
Ne smemo da dozvolimo da uspomena na ovog izuzetnog intelektualca i hrabrog borca za demokratiju izbledi!
Slava Laslu Sekelju!
*
четвртак, 11 фебруар 2010 00:00
Nebojша Матић
Мешамо бабе и жабе. Није свака пријава денунцијација. Разликовати једно од другог је посебна уметност. Не тврдим да је Наташа Кандић безгрешна – уосталом изгубила је на суду – али пријавити неког из уверења да је дотични починио ратни злочин је нешто друго него пријавити неког јер олајава државу. Под одрећеним околностима је пријава и дизање гласа против некога морална обавеза.
Уосталом овде се не ради о именованима. Антонић на жалост квари добру прилику да проговори о природи денунцирања, лојалности режиму, државној и идеолошкој сили, итд, тако што паушално осуђује носиоце одређених уверења, користећи при том и магловите појмове. Један пример, који он износи, није довољан а да би се паушално цела „друга Србија“ осудила. Уосталом – није ли и таква једна осуда нека врста денунцирањеа?
Интересантан је коментар који подсећа на шизофренију СФРЈ по питању деликта мишљења. То је и моје искуство, из Београда. Раних осамдесетих, када сам био младец, лајали смо свашта, свуда. А сећам се да је било је и новина и књига – Старт на пример – где се могло чути оштријих ставова од ових због којих је страдао сликар. Само та чињеница је лудило.
Не верујем у рецепт по којем су ЕУ-фили или ДСовци гори људи од рецимо некомуниста или шта ја већ знам, и не видим да је Антонић своју тезу доказао.
*
четвртак, 11 фебруар 2010 18:44
Srdjan Novakovic,Trst
Za gospodina Janicara:
1. Moderni nacin odvodjenja u belo roblje je upravo - Evrounija! Sta je Evrounija nego-slobodna cirkulacija "radne snage"(robova i janicara)i hiljadugodisnjeg "kapitala" lihvara i vlastele! Robovi dobrovoljno postaju i NOMADI(apolidi),koji idu gde ih vise placaju.Sada vise nema "domacih" robova i robova koje odvode u Tursku,sada sami robovi hitaju "evroatlantskim" monetarnim odredistima(uz malo papirologije i viza). NATO bojovnici imaju prednost,za moderne janicare ne traze se avganistanske i iracke vize! Pa,izvolte!
2. Vi verovatno ironisete na racun nase emigracije.
Sta da vam odgovorim osim da vam iskreno pozelim da odete i vi u to prokleto "inozemstvo",da i vi upoznate cemer i jad naseg zivotarenja u zapadnom duznickom ropstvu i "slobodi" sopinga. Uverili biste se da i na Zapadu ima i previse onih koji nasem slikaru iz Kikinde nisu ni do kolena!
Ali,sto se Kikinde tice,sada tamo drzava Srbija nema vise ingerencija.
3. I sami antisrbi-trockisti su ljudi sa koferom u ruci,oni obozavaju da putuju,oni su prosto zarazeni ksenomanijom i ksenofilijom,oni su tako ushiceni siptarskom gostoljubivoscu i hrvatskom kulturom! Nazalost,posto nemaju duse ni duha u sebi,oni teze samo intelektualnoj i materijalnoj izdaji bliznjih,jedina njihova ljubav jeste ona prema daljnjemu(a ne bliznjemu),kako nas lepo poducava Semjon Frank. Oni su nesto sasvim uobicajeno u danasnjoj kulturi sveopste apostazije i ludila,potpuno prirodne za one koji zele da zive kao "sav ostali normalni svet". Oni su sektasi duboko antihriscanskog tipa,koje je lepo jos pokojni Vodja i Idol predivno indoktrinirao:"ljudi,samo jedan zivot imamo!","kome je do morala,neka ide u crkvu"(pravoslavnu,koju drugu),itd,itd...
Od Njega do danasnjeg Poglavara samo je mali iskorak nacinjen,dovoljan za sledece i sledece stanice...Kosovo,Srpska,Vojvodina,Sandzak,privatizacija elektroprivrede,vodovoda,zdravstva,ukidanje penzija....
Malo je grobalja u Srbiji za njihove "izvodljive studije"!
Извор:- среда, 10. фебруар 2010.Културна политика | Паланка и поета / Слободан Антонић.
Page updated
Google Sites
Report abuse