ДНЕВНИК. 1 ОКТОБАР, НОВЕМБАР / Б. Тукадруз

...... Ја овде записујем ствари без много филовања.

Па чак и оне ствари о којима људи нерадо

говоре, а некмоли пишу. Под јаслама лежи

кокошка на јајима а нема перја на крилу; краве

су навалиле одмах на сено. Теле ме не познаје -

чак ме се плаши. У кокошињцу јаје на поду.

Кокошке купе семенке испале из снопова детелине,

када сам их бацио са тавана на земљу....

Пилићи црвени трче према новој кући (тако

зовемо кућу коју је отац зидао годинама мимо

својих реалних могућности, копирајући план

куће газда Драге Томиног. Јер газда Драга

Томин је у мишљеновачким оквирима био очева

"мера".Када ће је завршити?). Трче преко песка

из кога се ништа не може ишчепркати. Јурим их.

Вракњица. Осећање блискости и стопљености

са природом. Магла, магла, магла.

Прва јесен коју после читаве једне деценије

проводим овде. Покушавам да оберем смокве,

али нема ни једне довољно меке и сочне. Смокве

ме подсећају на смокве у Додином дворишту у

Српцу (Дода, моја сестра од стрица, шест година

старија од мене, уз коју сам растао)... Док

сам ово бележио ватра се угасила у пећи (и у

мени? - чим сам одустао да описујем нови

Додин дом, влашки дом, дом честитих Влаха,

вредних људи? Одустао сам јер је то дуга и

непријатна прича - о помирењу са новом

Додином породицом. Отац је био против тога да

се Дода уда за Влаха, супроставио се својој

снахи, и умало што га нису устрелили

преломачама младожењини родитељи...) Наш

породични "роман" је депресивна повест...

Стварима не треба придавати ону дубину које

оне немају...

Додини имају велико двориште. Прија баба

Петра, врло љубазна Влајна, увек је настојала да

ми покаже топле леје, штале, ћурке. У кући је

било пет генерација - Додина ћерка, дода и зет,

додина свекрва Лена и њен муж свекар Андра,

његов отац претељ чича Миша и мајка баба

Петра, и још једна баба, најпознатија врачара у

крају, баба Петрина свекрва; није знала српски;

или је знала, али се правила да не зна? У другом

дворишту је било смокава, крушака,

трешања, рибизли, малина. Пролазимо крај

штале пуне белих зечева црвених очију, скривају

се под јаслама. Шупа из које се улази у шталу

поплочана је печеном циглом. Ту су бицикл и

моторбицикл. Друго двориште је пуно гусака,

оних најкрупнијих, ћурака, пловки. Бака Петра

ми весело прича, имала је веселу нарав; распитује

се. Да, у том другом њиховом дворишту је

било и дудова разгранатих. Уз зидове сеоског

дома културе, у којем је у то време била

смештена продавница... Додини представљају

праву једну патријархалну задругу, која је изгледа

после другог светског рата много боље пливала

и сналазила се од многих других у нашем

крају зато што је прика Андра био загрижени

комуниста...

Пробудио се у 11,30 ч. ...

Изишао сам да читам на терасу недовршене,

тзв. Нове куће. Слабо сунце. Помогао сам мајци

да истерамо квочку са пилићима из винограда.

Грицкао семенке бундева, што се суше

распрострте по бетону. Пролазе ђаци, иду у

школу; прође и унука Миланке Зајкине. Мати

ми рече да идем Преко Пека и забраним

Власима из Љешнице да нам не пролазе преко

ливаде. А онда дода: "Не, нека, ја ћу. Ја ћу да

им ставим забрану!"

Јурио сам пребрзо на мотору низ Бењино Брдо

и друмом све до пружног прелаза, стражаре и

пута који се одваја за Дубраве и натраг...

Седим на тераси на сунцу; прођоше Таса хармоникаш

и Ива звани "Уце".Затим је прошла

Цана, у зеленом џемперу. Комшиница Цана,

сестра Слободана Влашкодолца. Ситна, дебељуш

каста, добродушна, носећи неку дрвену

маљицу.

Удахнуо сам мирис тамноцрвних хризантема -

како миришу!

Волим кад писање песме или приповетке личи

на сазреле смокве које се откидају са грана и

опадају...

Колико има сати?Треба да донесем будилник у

собу, да га навијам, и тако контролишем протицање

времена, самог себе; јер имам утисак да

губим много времена на којештарије. Па и на

узгредне белешке у овој свесци.

Мати се вратила са имања на Пеку љутита, сад

припрема ручак. Насекао сам јој дрва на

дрвљанику. Стругао сам меке дудове и врбове

трупце. Гледао сам како крмача грди у обору,

пење се на камару ђубрине, коју избацују из

штале кроз шубер. Некад је тај обор био пун

свиња... Испод те ђубрине је било црвених

сочних глиста, најбољи мамац за кркуше и

мрене. Ту сам их увек налазио и стављао у

лимену кутију, и одлазио да пецам на мутну

реку....Прасићи циче, трче за крмачом гладни,

прогањају је... Више тога знам о свињама него о

богу или метафизици, а тек о марксистичкој

схоластици да не говорим! Али мој прадеда,

марвени доктур, како кажу они који су га

запамтили, знао је о свињама много више, јер то

му је, осим политике и повремених посланичких

избора, био живот и занат - занат прегледача

бобичавих свиња, у ствари... Погинуо је друге

године Првог светског рата, у најгоре време,

глупо, пијан...Свиње су заштитни знак наше

трибалско-српске породице. Уз свиње сам

порастао, уз волове, уз рогове кошаве и вирове

испод јазова, уз златан шљунак који је предодредио

моју судбину...

Свака ствар у нашем дворишту, свака кокошка,

свиња или крмача, голуб или кер, голубарник,

бунар или лемезје, има неку своју предисторију.

Као што и сви наши покојни припадају миту,

који се непрестано обнавља. Прадеда припада

миту, као и његов живот у Текији. Тај мит је

потхрањивао отац, мештани, бабе које су многе

ствари запамтиле на свој начин.

Мати ме је затекла како налакћен на ограду

обора посматрам прасиће; започели смо разговор

тиме што ме је упозорила да пљунем како их

не би урекао, јер моја мајка је врло сујеверна

жена. Њој се свашта привиђа, јер је рођена,

како кажу, онога дана када је одређено да може

видети што други никада неће. Она је умела да

говори природно, да приповеда спонтано, као да

чита из некакве књиге. Она је скупљала суварке

испред дрвљаника, а ја сам посматрао прасиће,

причали смо о свињама и сам сам себе изненадио

о томе колико знам о свим свињама, које

смо куповали, последњих петнаестак година,

рецимо. Сетио сам оне митске крмаче која је

преко ноћи знала да развали својим зубима

храстова врата штале, и побегне своме газди у

суседно село Љешницу, код газда Љубе Рајића.

Неколико пута се то понављало; мом оцу свиње

нису ишле од руке како је говорио и он је

уништавао ту породичну свињску традицију.

Било је нечег баксузног у судбини мога оца,

што је тешко проникнути и изразити, све је

запињало; препреке су ницале тамо где их

обично нема. Он није умео са људима, иако су

га они уважавали, сигурно више него среске

адвокате, поготову сеоска сиротиња...

Боли ме зуб... (.....)

(Зигетова кућа, Мишљеновац, 12. мај 2013, снимак Иван Лукић)