Embedded Files
Датум постављања: 28.02.2010. 14.27.53
Судбина, живот, политика, идеје, раздвојили су Црњанског и Петровића: Петровић је по повратку из Америке, радио као суплент пожаревачке гимназије, па су га отпустили, јер је нагињао комунистима . Црњански је 1941. године отишао у емиграцију са избегличком владом и краљем Петром, а Петровић у партизане. Заробљен је, као партизански командант Кучева 1941. године и следеће стрељан у Београду... Четрнаест година после трагичне Петровићеве смрти, Црњански је у Коментарима уз поновљено издање ЛИРИКЕ ИТАКЕ написао нешто дивно. Пријатељства из младости су непролазна...
Аничић ми је у своје време поклонио неколико својих слика, између осталог и Доручак у носталгичном пејсажу1.
Присуствовао сам настајању те слике, али се никада нисам удубљивао у њу.
Она је стрпљиво висила на зиду, чекајући час када ћу се у њу загледати дугим погледом, до краја.
Нема у тој слици ничег баналног, биографског, сентименталног.
У позадини слике је предиван, ренесансни пејсаж, предео пресликан из живописне природе Звижда.
Можда је у њему згуснута успомена на једно пешачење преко Црног Врха, крај влашких љешничких појата и салаша? У позадини слике је дрвеће зелено на које као да су налегли облаци бели. У средишту слике је девојка бујна, која седи испред неког старог зида обраслог маховином . Она седи за синијом на којој је дрвени застург из кога вире главе гуштера зелењака. ( У застурзима, у Звижду, пастири обично држе чварке, пржену сланину, и сира. )
Изнад синије лебди глава једног мушкарца, налик на главе ликова који су сусрећу на сликама ренесансних мајстора, и девојка тој глави, без гађења, приноси крупног гуштера зелењака.
Остаци оног старог зида нису обрасли само маховином већ и раскошним пузавицама с цветићима... Неколико оваца лежи под дрвећем, пландује; оне су беле, али не као облаци иза њих који су се стопили са крошњама дрвећа и хоризонтом...
То је, дакле, тај Доручак.
Носталгични пејсаж је оно што је у позадини... А то је исликано, онако како су то радили ренесансни мајстори, скоро савршено...
____
1 То је рани рад студента треће године Ликовне академије у Београду, Микана Аничића "Гушана", родом из мачванског села Бадовинца (1950). Уље на дасци, 15 х 22 цм, која већ годинама виси у нашој породичној кући ( у дневној соби) у Мишљеновцу. Били смо пријатељи, некада.Један део лета Аничић је проводио у мом родном Мишљеновцу (неколико недеља), и једног од тих лета он је насликао ту слику у мојој библиотеци. Други део лета проводили смо у Бадовинцу на Дрини у кући његовог оца Ђорђа. Доручак у носталгичном пејсажу Микан је започео на једном вису изнад Мишљеновца, званом Нерезине, са кога пуца величанствен поглед на све четири стране света. Микан, одрастао у равници, много је волео планине, па смо многе дане лета проводили пешачећи планинама. Пели смо се на Црни Врх, одлазили у манастир Тумани, итд.
Године студија су биле године наших уметничких формирања. Нису нас случајно привлачили планински врхови. Уопште, привлачили су нах многи врхови у уметности. Сањали смо о одласку на Свету Гору у манастир Хиландар - Микан је успео да оде онда са земљаком Милићем Станковићем и проведе скоро десетак дана у Хиландару.
Одушљевљавали смо се нашом средњевековном уметношћу, али и сликарима ренесансе, али и стиховима класичних песника Проперција, Петрарке, сонетима Микеланђела, песмама Леопардија и Рилкеа. Напајали смо се на врелима живе традиције, водили редовно белешке о стварима које су се другима чиниле безначајне и архаичне. Улазили смо у свет уметности и новог миц по миц, не знајући шта ће нам донети будућност.
Аничић је отишао да живи у Париз, као сликар (са породицом). Последњи пут сам га видео пре више од десетак година, када је излагао неколико огромних слика - распећа у Београду. Аничић је, као сликар, схватио много боље време у коме живи, насликао је један Титов портрет,2 за који је на конкурсу у Тузли, чини
ми се, добио неку од награда... Аничића је, седамдесетих година, на вашару у Кучеву, приводила месна полиција (као мог госта - не само због браде, коју је
носио, верујем). После тога, Аничић никада више није дошао у наш дом у
госте...Некако после тога смо, чини ми се, престали и да се виђамо ...
_________
2 ... Људи који су искористили уметност, који су писали или сликали удворичке ствари, да би добили стан, атеље, стипендију, корисни уметници каквих је било на хиљаде током владавине Вође, снашли су се (како се код нас каже), они ће бити просејани на ситним ситима времена...
Нећу ни данас да верујем, да ми се Аничић не јавља, само зато што, друкчије мислимо о многим стварима из историје... Природно је да друкчије мислимо... (Слично се нешто догодило и са мојим рођаком из младости П., сликарем, оним што је скоро две деценије провео као шеф рачуноводства, у једном провинцијалном ССРН, - знао је понекада да се не јави пет и више година...)
Ја о бесмртном Вођи ништа нисам написао! До своје тридесет и неке... Мога оца су, као војника, 1946. године стрпали у истражни војни затвор зато што је, припит, вређао највише руководиоце НОБ- а, одакле га је мој покојни деда једва ишчупао уз помоћ свога покојног таста, који је био теча С. С. "Ћећи". Но, моме су оцу уписали у војну буквицу "карактеристику" која му је предодредила каријеру и живот... Уметност и култура су терен где се могу сусрести и где се сусрећу људи који
различито мисли, и које су судбина и живот одвукли на различите стране...
Подсетио бих на пријатељство Црњанског и Илије Петровића, Пожаревљанина, мог земљака. Црњански се вратио 1965. године у Југославију, из емиграције
и написао Коментаре уз ЛИРИКУ ИТАКЕ: " На Универзитету, један од мојих другова нашао је, у Новом саду, издавача за један литерарни часопис, који је назвао ДАН. То је био наш први литерарни часопис који је после рата, после првог светског рата, покренут у Београду. Тај мој друг био је Илија Петровић,преводилац Бајрона. Он је, већ после другог броја, отишао у Америку, а мени предао редакцију ДАНА, и свој мали стан, у улици Браће Недића (бр. 29). У тој малој кући, са јоргованом под својим прозором, преживео сам најсретнију годину у свом животу. Већ тог пролећа ја сам предао књижару С. Б. Цвијановићу рукопис моје прве збирке песама, коју сам назвао ЛИРИКА ИТАКЕ. .." ( Милош Црњански ЛИРИКА, Београд, Просвета, 1968, стр. 178)
ЛеЗ 0004834
Page updated
Google Sites
Report abuse