Александар Б. ЛАКОВИЋ КРИТИЧКИ ПРЕМА НЕДОСТОЈНОМ

Александар Лукић, Капларско коло, Ревнитељ, Ниш, 2020.

Наслов књиге – Капларско коло је неочекиван, ироничан, па и неуобичајен за песничку заједницу, изузев када је реч о доследном и оштром критичарском перу песника Александра Лукића, што обилато сведоче и имена његових ранијих збирки стихова: Вампировићи, Брод лудака, Савремени ушкопљеници, Кукавичлук, Псовка...

Наиме, сам наслов најновије Лукићеве књиге песама наговештава могуће контуре њеног садржајног утемељења у виду познатих нам, не само наших, „каплара“ (и све оно што „каплари“ доносе кроз историју), као и њену оправдану иронијско-сатиричну интонацију због бескрупулозних промена у друштву на које песничко биће није свикло, што илуструје и песникова и наша запитаност („Око моје, шта видиш? Докле видиш? / У свету мимо Бога, да се постидиш“ – песма „Трун“).

Ипак, бројне су читалачке неодумице пред најновијом Лукићевом песничком књигом, петнаестом по реду објављивања – од прецизне упућености ко је, овог пута, тачно затечен под песниковом лупом, па до начина на који ће песник испевати и исмејати све оне личности, појаве и предмете који то, сигуран сам, заслужују.

Треба рећи да песник Александар Лукић наставља онај плодотворан и вредан низ песника тзв. критичке српске поезије (синтагма проф Палавестре) друге половине двадесетог века (на пример, Милован Данојлић, Брана Петровић, Матија Бећковић, Гојко Ђого, Рајко Петров Ного, Миодраг Станисављевић, Новица Тадић, Предраг Чудић...), почев од шездесетих и седамдесетих година прошлог века, када се критичарски поглед усмеравао ка одликама колективитета и нових накарадних система вредности, који су, без икакавог покрића у домену реалности, изневерили све, нарочито уметнике, али су им, за узврат, понудили инспирације за филмове, позоришне представе, слике, романе, приче и стихове. Треба подсетити, да се аналоган процес збивао и у српској прози (Драгослав Михаиловић, Живојин Павловић, Видосав Стевановић, Милисав Савић...), али се њихова остварења, и прозна и песничка, из ко зна којег разлога, нису назвали онако како су требали и морали – црним таласом српске књижевности, као што је био случај са пре свега филмским и позоришним остварењима.

Зато је, поводом „капларског кола“, можда оправданије и сврсисходније прво проанализирати сам песнички поступак, који ће посредно, али и убедљиво и веристички указивати и на бројне и уједињене мете песникових критичких опаски, па и ругања, а што се, иначе, подразумевало у досадашњем Лукићевом песништву. Наиме и Буфо је тврдио да је човек (читај – песник) исто што и његов стил (читај – песнички поступак).

Затим, важно је рећи како су ретки примери, као што је то код књига стихова Александра Лукића, да се књига може представити сама, својим вредним стиховима и промишљеном иронијом, без претераног критичког појашњавања оног што је већ препознатљиво и заједничко и писцу и читаоцима.

Наиме, дискурс песника Лукића јесте необично згуснут. Реченице су збијене, компримоване. Напрегнуте. Сликовито-значењске. Некад и краће, али не увек. Њихов след је муњевит и вртоглав, што прво читање може, на тренутке, учинити и нејасним. Међутим, поновним читањем, а нарочито са читањем на прескок, тек се препознаје дубока песникова накана, његов циљ и прави песнички образац, који нису упитни. Напротив.

На пример, два тростиха зачетне песме ироничног имена „Позоришни комад“ су ефектна: „У напуштеном звонику / чами клатно окачено у звону: / срце уплашене птице у честару... То смо ми: схвати. Људи од јуче, / отац и син на послу. Пискав кавал. / Црна плућна крила данашњице“. Исти је и допринос цитата из песме „Јалов спор“: „Узорни амерички радници, тамо далеко, / а у рођеној кући нема ко да навије сат. / Нико и ништа влада пустом кућом“, па стихови „грозна диктатура. Просечних духова“ (песма „Татуаж“), „Вечити револуционари – богови и батина. / Како сте се распали? Говна пуне каце... Пред носем умире социјалистички свет. / Братства жале као слонови“ (песма „Усирене фаце“), као и питање: „Какав је то свет који бомбу / поистовећује са мајком?... Сваке године организује ријалити ропство: молитвени / доручак, за пријатеље америчког стила живота... Развалине! Развалине! Апотеоза смрти“ (песма „Молитвени доручак“), „Тиранија медиокритета“ (песма „Ризик“). Једино „Поезија дешифрује разбојнике и регруте, / искушења, мутно време“ (песма „А, ви?“). Питање је колико то има значаја и снаге због (не)моћи саме поезије и песника („Душе не умиру: ма шта мислили“ – песма „Memento mori“). Неретко, читамо и медитативне поруке: „Смрт долази, без анђела, / сама“ (песма „Зато слави“), „човек је несрећан кад му за то дође време“ (песма „Витраж“) и игриво-значењске стихове: „Спашавам себе, од самога себе“ (песма „Молитвени доручак“).

Како другачије писати о растућем хаосу и метежу, свуда око нас (и „у главама“, чак), о вртоглавим изменама система вредности који то нису и не желе да буду. О лицемерју колонијалистичких, вековима једних те истих представника („Саморекламерство: Уједињена Европа?“ – песма „Ризик“), као и о сопственој немоћи („Смртни. Појми то. / Очас се острвимо / на другачије од себе. // Отуда дођосмо из рата, / погнути, побеђени. / У недоба. У тишини. / пузећи из опсене у опсену“ – песма „Позоришни комад“), и то кроз дужи временски период. Како другачије дочарати оно што се види, чује и осећа, а далеко је од оног очекиваног и достојног појединца. Како другачије пресликати и нашу муњевиту промену на горе, под утицајем бројних страних ветрова и меркантилних и квази-идеолошких захтева, иза којих су увек, новац и туђи интереси.

Ефектан и завидан начин јесте Лукићево пресликавање окружења које то није, већ је његова лаж, као што ни стварност није стварност, већ је само привид живота и његова превара. Као што ни ми нисмо више исти, нарочито смо удаљени од својих предака и из ближе прошлости, не само далеке. Отуда потреба за оштром иронијом и сатиром, као основним средством Лукићевог дискурса, која је као и песнички садржај књиге представљен кроз већ, преузете цитате из књиге Капларско коло.