Iza svakog uspravnog tela topole i jablana predosećam skrivenog pesnika koji luta

Sve što sam volela umrlo je vičući moje ime, a ja mu nemogah pomoći. Moja želja da živim bila je jača od umiranja. Moja čežnja za ubijanjem tuge bila je ispred njenog prihvatanja. To je strahom bilo naliveno predosećanje. Mirisi onih primljenih ruža su me odvukli u nepoznato, vukući ka visinama u kojima muka ne počiva, ali kojima se jedino s mukom možemo približiti i u kojima zasađena zla ne rastu. Ali, tek prepoznavanjem svojih zala, i pretvaranjem u nemogući pokušaj božanske kreacije, spava gajena želja da se približimo dalekim predelima u kojima se skriva radost čekajući otkrivanje. Sećanje probuđeno šumom ovog jesenjeg lišća belegiškog topoljaka još uvek me vezuje za svele stabljike, rasute bele latice koje se nisu nikad razvile u davno izmaštanom mramornom vrtu. Vrtu koji je zaleđenim snovima od straha potiskivao moje slutnje. I sećanje pretvoreno u trenutak, ništa više; trenutak nečega što možda više ne postoji kao stvarno, iako davno naslućeno. Samo su se mirisi belog razlili po mojim mislima. I tuga umiranja bledi, pod mišlju da se i ovog trenutka bar neki najsitniji delić moga tela osušio, kao svela latica nevine ruže, otpao od žive mase moga bića, umro pod naletom vremena i trenutka koji upravo sada prolazi. Umiru sve naše ljubavi pod neminovnošću novih rađanja, duhom terana u izgon neizvesnosti; izgon novog, nove radosti koju Vaseljena priželjkuje tek u našem prostoru duše. I radosti bola novog saznanja da nema vremena, da nema trajanja koje ostaje večno, a nepromenjeno. Da li je nešto od svega toga ostalo, osim pokušaja želje da se oživi sećanje na trenutak mučne lepote? A da li je i to uopšte moguće? Ako i jeste, zašto vraćati vodu ka izvorištu? Gde se to čvor divljih kupinjaka upletenih oko naše kičmene moždine skrio? Više ništa nije isto, više ništa neće biti isto. I ne treba uznemiravati mirne dunavske vode razlivene po kupinastim kubicima.

Ni ja više nisam ista kao tada, na kalemegdanskoj stazi, obavijena belim maglama. I ove tvoje stihove, pesniče, ja osećam drugačije, drugačije ih izgovaram nego one novembarske večeri. Na Kalemegdanu, bregu razasutih misli koje su ostavile epohe, ostao je da počiva i moj davnašnji san. Drugačiji si, pesniče, u meni; i ti si mojom promenom novo ruho na svojim rečima dobio. Ušao si u mene, ali to već nisi bio ti, kao što ni danas nisi, jer danas to osećam da znam. Već samo duhom ovenčan moj sopstveni san, slatka obmana želje za zaustavljenjem vremena. .

I nekada beše jedna mladost koja nad bolom i stidom u telu golom mišljaše da je pronašla spas i lepotu uviranja; lažno utočište skrivenih nada, umesto lepota koje zaboravismo pod naletom nasleđenih nam i tuđih misli i želja. A, da li su to bile naše želje ili je tek želja bila nešto nedokučivo, tajnom obavijeno, veliko i prostrano svetilište Vaseljene u duši našoj smešteno? Kako je misao moja drska i tanka ko suva trska, a duh ne poznaje niti mu se obraća. Samo luta predelima srebrnih lukova koji lebde izmaglicom. I blude moje misli, u nemoći da dobiju svoje noge i širokim stopalima zemlju dohvate, i osećaj da čvrsti koren osete i tek onda da se u nebo uzdignu. .

Ah, da li jablanovi viti imaju doista plamena da tebe vole? Da li smo mi ubice ljubavi kao što je vetar umorio lišće vitog jablana u ovom belegiškom topoljaku? Ah, a da li je postojao plamen u tebi da bi bio dovoljan za ljubav da ostane živa? Ili je plamen odista dželat koji sagoreva sve prisutnog trenutka nedostojno? Dželat koga priroda osvećuje novim prolećnim listovima. Ako je tako, čemu patnja, ako ne radost pred novim listanjem? U našim ljubavima skriva se pritajeno zloslutno umorstvo samoće; nemoć opstajanja u društvu topola koje nas ne poznaju i koje nikada nećemo upoznati; kao ni sebe dovoljno, ni sopstvenu dušu koja zatvorena u baršunastoj krletci ostaje sama i neshvaćena; željna razgovora, boja i oblika. Kao da ostaje negde razobličena, i lažnim očima sagledana. Da li ja svoju dušu vidim očima bezdana? Imam li takvih moći? Iznova sebe pitam i gordost svoju skrivam. Koliko nam čežnja da budemo voljeni zatire sopstvenu, duhom nagnatu, potrebu voljenja? Voleti, a ne biti željan voljenja, postojati, a ne tražiti u drugome potvrdu postojanja. Da, to je ipak samo moja lična stvar, i ne tiče se više nikoga, ni tebe pesniče, predosećam u zgrčenim grudima neveselu istinu. To je sve ono što postoji između mene i duha koji se sa mnom poigrava, a čije prste još nisam prebrojala, ni videla. U magličastim trakama su upleteni. Raspon srebrnkastog luka između neba i korenske tmine samo je moj. Sebična sam, i šta ja tu mogu, sebična sam, jer sam oduvek bila sama, i jer smo oduvek uistinu bili sebični u strahu da ne ostanemo sami. Sve spone su bile samo magličaste trake, ponekad jače od paukovih niti koje bi mogle nositi srebrni most prema drugoj obali, i više od toga. I pređeni put i svaka stopa tog puta bila je samo moja. U nju nije moglo zgaziti tvoje stopalo. A ja sam želela gorko da svoja mala stopala u tvoju, u snegu, stopu stanu. Kakva zabluda, jer sneg se uvek novim prolećem otapao. I naši tragovi ostajali su nevidljivi, tuđim i novim koracima prekriveni. .

I gledala sam na putu krv iskapanu iz okovanih srca, i osećala sam bol zarobljenih duša koje je duh uporno razdirućom ljubavlju lečio, i gledala sam i videla, i grč, i osmehe, i one lažne i iskrene, i nemoći koje su lažnim moćima progovarale kroz nečujne krike. Ah, sve što sam volela umrlo je vičući moje ime, a ja mu nemogah pomoći. Sve što je u meni postojalo kao da oduvek postojaše u svima vama koje sam paukovim nitima vezala za sebe i u krletku zatvorila. I strah postojaše, iako ga nisam znala, da kao ženka pauka ne progutam one koji su mi se približavali. I strah da samu sebe ne pretvorim u krvoždernu zver koja guta ljubav za laki obrok, otima deliće duša koje se u grču brane da je dobrovoljno daju. I svoja davanja sam dugačkim crvenim noktima pružala da bih zagrabila nešto što nisam ni znala gde obitava. Strahove nad samoćom sam gajila, kao da nisam čak ni slutnju imala da me onaj što se oduvek sa mnom poigravao nikada neće ostaviti. U magnovenju se u pesnika pretvarao, u magličastim snovima se stapao u muške siluete koje možda i nisam volela. Podsvesna ubijanja najgluvljih delova noći i krojenje njegovog lika sa imenom koji ništa značio nije, pretiše da me progutaju grehom. I iza ovog usamljenog jablana nisam naišla na pesnika, jer se u drvo pretvorio, šapuće mi kroz duh vetra koji veje opalo lišće. I moje čežnje i slutnje, da li su uistinu moje, ili me je šumski Duh iznova okretao kao malu svemirsku čigru, zvrčak u obličju lakonoge devojke sa prevezom svilene marame preko očiju? Ako mu je to radost donosilo, moram mu oprostiti. .

Sve što sam volela ili bar želela da vežem za sebe u nemoći, umrlo je vičući moje ime, a ja mu ne mogah pomoći. Ni golo telo moje više nema moći da bol u radost pretopi. Ostaše mi samo milovanja predela lakih snova. Ni pretvaranja svojih čežnji da u stihove tuđe mogu svoj san da stavim. Gorki ukus nepoznatog što me svojim rečima omami i zavede, jedino ostade negde u dnu stomaka. Loša varenja zadahom svoga i tuđih tela potsećaju me sve više da vreme numitno teče i bolom zbog potisnutog zaborava viče. Ipak se sve ovo samo mene tiče. I sve ono što je moje umrlo u meni, umrlo je vičući moje ime, a ja ni njemu ne mogah pomoći. Možda je to neka svemirska misija, jer je tako oduvek trebalo biti. Možda, jer sve na ovom svetu nova rađanja čeka, gde radost svaku tugu nad umrlim ostavlja, tamo gde je ostavljen trenutak u večnosti. .

Crnjanski, tebi se u ovom trenutku obraćam sa željom da oprostim sebi tvoje stihove i rime. Ukrala sam ih one davne maglovite zime, na razbarušenoj kalimegdanskoj stazi. Tajne prete da nas zavedu i ponište našu dušu u našim lakovernim stihovima. Tajne progledane u istine zatvaraju vrata starih vrtova. Predosećaj novih ružičnjaka koje čekaju nas, svoga nezamenljivog vrtlara. Zatvaram ovu požutelu knjigu u kojoj sam još davno skrila crteže rumenih i dugonogih lakih devojaka, i požutele listove milimetarskog plavog papira sa rečima zaboravljenih molitvi, osušenih suza koje su skrivale i otapale i malo zla u očima, izgorelog u želji prevelikoj, koja možda i nije bila moja. Ostavljam “nebesne one boje, gorke i beskrajne. I kad razgrnem doline, rukama obema, i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela, na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka, vazduhom kupanih voćaka i tela.” Ostavljam ih da počivaju u svojim prostorima, međ svelim lišćem mramornih vrtova jedne mladosti i prošlosti. Oduvek je čežnja vukla moje noge putevima mojih snova utopljenih u beskraj ovog neba što se iznad magličastih oblika promalja iznad Dunava; snova koji čekaju javu da se obistine; koji skriveni duh ovih topljaka svojim nevidljivim rukama razbacuje po žutom lišću, skoro nehajno, a uvek njemu dobro znano, oduvek se igrajući novim mogućnostima, onim što vreme neumitno nosi u svom čvrstom zagrljaju. Pitam se, a da li je i ovaj trenutak samo san koji je na svom umoru, neblistav; otpašće kao crveni list kad vetar pusti svoje duhove da se razigraju.

Bog se raduje promenama našim, svakim titrajem što dušu oslobađa, raduje se našim otvorenim očima koje iz srca proviruju, koje u bolu od prejake svetlosti pokušavaju videti svet. Raduje se rađanju našeg novog dana u nama. Iako u krvavom oslobađanju, svako rađanje se iza umiranja javlja, kao i svaki dan u krvavom promaljanju sunca iz tmine noći. Kako bi inače stigli do Duše, kako bi je pronašli, ako ne osetimo dah rađanja novog. Otkrivamo je posle svake smrti, novim rađanjem. Svaka naša misao kad zablista nova, nek ostavi ona sećanja iz snova, neka ih "pomiluje kao neka daleka brda i ledene gore, blago, rukom"... "i dušu nam uvije beskrajnim mirom plavih mora"... samo, i bar na trenutak, a onda, ipak, vraćajući se sebi, pustimo ih da mirno počivaju u sopstvenom postojanju. Razgovor s mojom dušom predosećam, a ona me teši i miluje: “A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka; na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost, daleka”. Zatvaram požutelu knjigu i pesnika ostavljam da bludi svojim mislima, u maglama svojih predela daleke Sumatre, tamo gde sam prvi put predosetila strah od ispunjenja. Izlazim iz baršunaste krletke. Vreme je.

Tamo gde jačina slabosti moje ubi i poslednji delić nade čuvanja iluzija nemogućeg trajanja nekih ljubavi, tamo se u izmaglici iznad dunavskih kubika oivičenim telima vitkih zagrljenih topola i jablanova još uvek naziru obrisi izvirućih sećanja. Izviru iz stajaće vode nekih, čoveku nedostupnih, predela duše, kao iz dunavskih razlivenih voda koje čekaju novu kišu, olujom donešenu, koja će ih pokrenuti, uznemiriti. Neka nepoznata želja ima potrebu da ih uznemiri, a opet i strah da ih pokrene, jer isteraće divlje zveri i ušuškane zimovke, skrivene u šibljaku prepletenih kupinjaka. Bojim se uznemiriti nevine ptičje duše, bojim se opterećenja koja im šaljem. Zar priroda nije već upletena u našem korenu i obavija se duž kičme kao trnovito telo divlje kupine; i polako se penje i uvija uz kičmenu moždinu, ostavljajući ukus plodova tek na dubokoj strmini nepca koju ne mogu jezikom dohvatiti i osetiti ukus raspadnutog u vrenju ploda koji se vraća u moju utrobu. Nešto se pokreće u mom stomaku, u pokušaju da pokrene nedostupnom želju čežnjom obojenu. Ah, zašto uznemiravati mirne dunavske vode razlivene po kupinastim kubicima? Da li je to moj odveć prisutan greh ili razlivanje osećanja kojim se Duh poigrava, srećan što može osloboditi svoje obličje. Ah, da li je Bog srećan ili se tugom svojom privija uz moje srce? Da ga ja, možda, svojim skrivenim slutnjama ne uznemiravam isuviše, i nepoznatom ga tugom nalivam i opterećujem prošlim vremenima?

Leno vučem noge po lišću svelom. Leno, još uvek nesvesno, tražim poglede skrivenih trava pod žutim tepihom svelih nada. Leno se vučem po magličastim predelima svojih čežnji. Šum žutog lišća pod mojim lakim korakom odzvanja ehom odbeglih misli, lebdeći iznad srebrnkaste niti koja povezuje vrhove šuma u daljini, kao oreol nekog bezvremenog doživljaja. Topoljak koji se spušta ispod lesnih strmina rubova, usnulog u magli Belegiša, mami zrake sunca ovog novembarskog dana da se probudi. Sve sjaji nekim čudnim sjajem, prelivajući se po mojoj skrivenoj duši bojama koje razbijaju repove magli između zagrljaja već ogolelih grana vitkih topola. I šušanj sjaja opalog lišća odzvanja topoljakom koji se gubi u tišini Dunava. Reka tiho valja vode sećanja svojih pritoka, poštujući njihove tajne nemire. Šum nečujne reke mami šumove moje duše, čemerničke razigrane kantate brzaka pretvorene u elegije skrivenih virova i tišaka. .

Iza svakog uspravnog tela topole i jablana predosećam skrivenog pesnika koji luta, još vitak, i šapatom strašnim sluti tišine koje će i mene stići; koje, slutim, već stižu opalim lišćem, svelim sa jesenom umorenih grana. Pevuše magličasti repovi koji se provlače kroz granje: „pevaće ti da sam ja ljubio jesen, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole, no stisak granja rumenog, uvenulog“. Ah, eno ga, mislim, nadam se; uhvatila sam odblesak sjaja srebrnastog luka kojim se izvija njegovo vitko telo, skriveno iza jablana. Trčim polako, oprezno izbegavajući da zgazim svaku opalu grančicu, da krtim zvukom ne odam svoje prisustvo. Još krijem tajne u maglama. Nema ga, nema pesnika, samo vitko stablo usamljenog jablana između topola koje se smeše mojim uzaludnim razotkrivanjem težine i gorkog ukusa divlje kupine. „Ah, niko nema časti ni slasti, ni plamena dosta da mene voli, no samo jablanovi viti“... Osećam sopstvene dlanove na hrapavoj kori hladnim znojem uzavrelog unutarja. Osećam samo dodir kojim milujem kožu usamljenog stabla, po kome se lagano slivaju kapljice mojih čežnjivih sokova. Jedan usamljeni magličasti veo me obavija. Miluje moje crvene obraze, spušta se dahom niz dušnik, pravo u dno stomaka i pokreće čudne emocije; one davne koje bih da povratim. Nema pesnika, u jablan se pretvorio, i šapuće mi: „Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put. Umreću, pa kada se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog”... Osluškujem, u osluškivanje sam celo biće prenela. Šušti, samo šušti leni vetar kroz granje topoljaka ispod lesne belegiške strmine koja se preprečila između mene i visoke obale. Ni magla se ne može uzdići tako visoko, ni pustiti zrak sunca do topoljaka. Dugonoge devojačke noge, sada već otežale od tereta prošlih vremena, ne mogu poskočiti toliko visoko da bi plavet dostigla. Kao da sam zarobljena između široke i tihe reke i visoke obale lesne strmine koja se obrušava među topoljake. Zaleđene i od “mladosti svoje uvijene mirom, snegova i leda”moje oči u nemoći blude. “I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta”, peva pesnik u meni, isterujući nepoznate slutnje uznemirenih nevinih zimovki. Tek snovima bludnim, po srebrnkastom luku razapetim između granja usnulih šuma dunavskih kubika, još uvek lutam i pesnika tražim, što ga od negdašnjeg pohoda kalemegdanskih staza još uvek potiskujem. “Želim da posle snova ne ostane trag moj na tvome telu, da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova”, govorio je pesnik mojim sećanjem. Jeca moje sećanje, jeca od bojazni zaborava, od jačine slabosti moje i neminovne smrti iluzija nemogućeg trajanja. .

I tamo, na Kalemegdanu, jednog davno odbeglog dana, baš kao i ovde, osećaj mirisa belog u jezi novembarskog sna luta mojim mislima. I reči odzvanjaju opnom moje unutrašnje ušne školjke: Ne gledaj, poželi nešto, nešto veliko i belo, i ne boj se, nije to želja, samo je strah od ispunjenja. I ćuti, sad samo ćuti, jer da te nemu osećam hoću, maglo bela jednog novembarskog sna. Razliveni putevi staze opalog lišća gube se u vremenu koje verovatno više i ne postoji. “I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta”. Osećaj sećanja zalud se širi razgranato na moje golo biće. Neki novi mlečni pupoljci u meni prete rascvetavanjem; nove bele boje razlivaju se po tek uhvatljivom obrisu topoljaka; osećaj čežnje lude strasti i bola kapljica davno izgubljenih i nestalih, što kaplju po jeseni ovog maglovitog novembarskog dana. Strah od ispunjenja ne da da se rascveta probuđena misao. Kao da predosećam senku današnjeg dana kako me je pritisla, senka u punom cvatu. Ne treba tražiti ono što je davno izgubljeno u beloj magli; ne treba, čujem nemi glas pesnika u meni, “slučano se setih nevesela, jer volim da sklopim oči i ćutim...jer dogodine... ko zna gde ću biti, u tišini slutim....”

Mladost uvijena u pomisao lakih boja koje nestaju u raspadajućim repovima magle tek je prisećanje na pokušaj zaborava pesnika, njegovog testamenta koji kao usud nosim u dubini korenske tmine odakle moja priroda počiva i biva; i tek prisećanje na skoro izbrisan trag, drugog nemogućeg pesnika, ostavljen na žutoj kalemegdanskoj stazi koja se gubi u ovom belegiškom topoljaku. Ostalo je tek jedno telo jablana koji se izvija svojom vitkom siluetom kroz sećanje. Jačina slabosti moje polako umire u ovoj jeseni. Osećam, novo rađanje, nekog duha koji se prišunjava, i nežno i drsko u isto vreme, ne hajući za moje skrivene ožiljke koje kao da želim da oživim sećanjem na lepotu koja je omamljivala mladost. One davnašnje boje nemoćnih titraja odzvanjaju šapatima koji se gube sa maglom kroz granje šuma dunavskih mirnih voda: ”Vetar studeni puše, ne stidi se mene nema duše,

ni zakona, ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo. Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje a ja mu ne mogah pomoći. Zbaci odelo svoje, U celoj zvezdanoj noći jedina radost nad bolom u telu tvom je golom. Sve nam dopušta tuga” .

Crnjanski, oprosti mi, što sam zatvorila u tvoje stihove i one nevešte, ispevane u srcu čoveka koga sam poznavala ili bar mislila da umem i mogu da prepoznam. Ni ove stihove više ne prepoznajem u sebi; odbegli su, nestali. Tragovi su odavno izbledeli. Pokušavam da se setim čoveka koji je želeo ili bar mislio da može biti pesnik time što je čeznuo za umiranjem. Čoveka koga sam ja želela da pretvorim u pesnika i možda ga ubila time što sam mislila da sam ga imala, a izgubila. Kako bih i mogla kad ni svoj lik u ogledalu nisam mogla naslutiti, samo repove magli koje su se provlačile i nestajale u njegovim dubinama iza mirne površine. Nemoć odvajanja snova od tajni skrivenih među požutelim stranicama nevelike zbirke stihova. “I ovde, bez boje tajne, ni jedne voćke nema, nebesne one boje, gorke i beskrajne.” Nemoć odvajanja varke moći od vremena koje više i ne postoji, a koje možda nije ni postojalo, osim u mojim snovima. Mislila sam da poznajem čoveka. Pisao je pesme i slao ih zaljubljenima i pomalo zanesenim i u njima ih savetovao da svoje vreme posvete malo više uzgajanju belih ruža. Mislila sam da poznajem sebe. Poverovala sam mu, i u skoro nemogućem pokušaju ipak zasadila nove sadnice trnovitih stabljika već ispupelih belih cvetova. Neke su se primile, a one raspupele uvele su još na početku, gde mišljah u njegovim snovima "da će u lišću svelom udi tvoji zasijati, mrtvi, mramorni, večni". Poverovala sam mu i pružila svoj laki dugi korak kroz aleju mramornog vrta, ostavljajući ga daleko iza sebe. Čovek mora ponekad da izgubi i sebe, da bi se pronašao; da poveruje u nemoguće da bi otkrio moguće; da umre u svojim nemogućim snovima da bi otkrio san mogućeg. .