Pogled iskosa

Дискурси владају светом: дискурси моћи. На једноставно питање које у овом раду желимо да обрадимо и које гласи: постоји ли српска књижевнички мафија - нешто, дакле, што би било пандан бројним мафијама откривеним у последњем десетлећу на тлу Србије, попут друмске, градјевинске, професорске или нарко-мафије - могло би да се одговори: да, како да не. На следеће питање: можете ли то да докажете?, Одговор би био: тешко, јер мафија је у темељу увек нешто што је цоса ностра (наша ствар) закамуфлирана тајним радњама. Замишљени саговорник би нас потом посаветовала да одустанемо од писања на поменуту тему. Но, писање ових неколико реченица не бисмо ни започињали да нисмо уверени да се о поводом постављеног питања може говорити са посве разумног становишта, те да своје ставове можемо аргументовати искоса, Шта никако не значи ад хоц и ниоткуда. За то, постоје и инструменти: свуда присутан новоговору владајућих дискурс унутар промоције књижевног канона који пред нашим очима настаје посве брутално, опслуживан средствима предата попут дилерских лихвара на тржишним берзама. Једна дарвиновска естетика са једнодимензионалном светом нагона увлачи се у "економију" књижевности, чија је бит превасходно духовне провенијенције. Удјите у било коју бољу београдску књижару и већ на улазу ћете се срести са фирмирана бофл робом неких домаћих књижевника. Кажемо домаћих књижевника, јер овде је реч о њима. На пултовима се налазе, углавном, књиге новонаградјених аутора сложене поред књига извиканих ауторских имена, неком другом приликом наградјених, и чија је "извиканост" настала у будоар јединог нам мегаполиса. Понекад, дакако, иу дубокој, тамној провинцији, суморној, али гротескно и цинично амбициозној, склоној заверама, нискости и брзоплетим "коришћењем прилику". - Ко или шта покреће ту огромну билошки машину књижевног инжињеринга у стварању једне договорне естетике, сатанске по својој природи? Ко је или шта је извор тих утварних склопова сазданих од подвала, ратничке агресивности и иконокластичке грознице спрам књижевности коју пише неки Други, другачије? Ко води тај подмукли рат који настаје у једном посве чудном миљеу, где тек само на први поглед не бисте могли да очекујете огроман агресивни динамизам по врсти сличан негдањем човеку? - Позадина тога рата налази се најпре у тамности људске душе. Просто речено - у мржњи. "Ко се обре на нашем пољу и заокупи се истим питањем као и ми", вели Емил Сиоран, "угрожава нашу изворност, наше привилегије, целокупно наше постојање, лишава нас наших снова и прилика. (...) Простачки, дакле делотворни покретач инспирације, мржња тријумфује у уметности којој је потребна, као иу философији, уосталом ". Но, интелектуалац," будући да је животиња која мисли ", неће тек тако дозволити да му мржња као извор његових поступака постане видљивом, прозирном и одмах препознатљивом .. угрожавати Другог на интелектуалном пољу иу уметности значи бити способним да се сваки траг мржње сакрије, значи прикривати нискости, неморалне нагоне, притајити најниже, консупстанцијалне осећаје. Како? - Будући колико-толико образован, интелектуалац, у овом случају књижевни критичар, поготово ако је члан какве неформалне групе, а то је, почесто, његов природни миље деловања, способан је да ствара оно што Фуко назива дискурс, покушавајући најпре да изгради спољашње процедуре које су одговорне за стварање дискурса. Тако ће најпре изабрати човека (свог писца, свога аутора), Фукоовим речником казано изабраће "диспозитив", а потом спрам њега промовисати владајућу "Естетику", макар исти аутор и немао нешто што се зове "естетика" или "поетика" и макар та естетика или поетика биле посве непримерене времену у коме писац делује.

Уколико то о истом аутору понове неколико критичара медјусобно спријатељених, добићемо обрисе естетике која ће ускоро завладати колико у мегаполис, толико иу провинцији. Када једна друга група утицајних критичара изабере неког другог "свог аутора" (свој "диспозитив" или чак неколико својих "диспозитива"), истичући у први план тобожњу естетику истога, на "сцени" ће се створити подлога за такозвану "плуралност поетика". Довољно да се каже да на књижевној позорници државе никако не влада унисоност цветова једна башта, но да имамо више башта у једном књижевном парку. Тако ћемо на тој позорници током последњих двадесет година имати, поједностављено речено, на једној страни национално оријентисане писце и њихове промотере, а на другој писце тзв. постмодерне оријентације. Свака од ових група имаће своје еминентне величине које ће бити емитоване из угла господара дискурса, То јест оних критичара који долазе из средине утицајних медија, друштвених, државних и идеолошких институција моћи те издаваштва које, не мање од поменутих фактора, изградјује усмерену књижевну културу, нешто слично, само са другачијим предзнаком, ономе што се неговала у добу социјализма.

У оба случаја, жртве су неконформистичко аутори, писци особених поетика, они који, из ових или оних разлога, стоје изван групе, племена или клана, односно, лепше речено, али значење је исто, они којима је, због њихове однегованости, страна свака дарвиновска естетика крда. Управо, дакле, она естетика, која се супротставља индивидуализму у уметности и књижевности, солипсистичкој имагинацији и иницијативи. Тим силе и културе, њихово медјусобно повезивање, данас није мање присутна него у најцрњим ауторитарним временима Стаљина или Хитлера, Пиночеа или Маоче Дунга. Додуше, речена спрега је далеко мање видљива но што је тада била, но то је стога што су методе постале далеко отменије и, на први поглед, "цивилизованији". На пример, у ситуацијама када је Црњански својим критичарима одговарао тако како је одговарао, савремени српски писац ће и на најцрњу критику о његовом делу примити мирно, као да он исто дело и није написао, но му је приписано и спреман је, ако затреба, и да га се одрекне. Откуда то и зашто је то тако? - Иза савременог писца стоји клан, институција, инструменти силе владајућег дикурса, који су га, претходно, у толикој мери похвалили и наградили, да он некаквом солипсистички оруијентисаном критичару и нема потребе да одговара. Такав писац и пише да би задовољио владајући дискурс и одушевио клониране у оквирима владајућег "лепог". Он је сам актер и сведок важности игре која постоји измедју културе и силе и добровољно се ставља под доминацију силе. Он је њена фигура. Стога су у Србији књижевне полемике одавно изумрле или су, сасвим ретко, сведене на разговор медју истима, што происходи на исто. С обзиром на постојећу владавину динамичког унижења Другог писца који је имао храбрости да не припада ниједној групи више него чудно би било да је другачије.

Други писац не постоји, он је Нико. И док је Црњански на књижевном попришту био сам, иза данашње "Величине" стоји борд моћи, они моћници који су га великим и значајним писцем и направили. Иза његове наводне значајности стоји књижевно-критичку инжињеринг, исконструисани дискурс господара књижевног поља. Циљ формирања дискурса је управо то: конструисати унутар неке уметности у једном друштву ранг-листу наводно добрих писаца, уписати у ту листу имена, Никако не уметничке вредности и нипошто не дозволи да се лепо у књижевности формира ван друштвене игре, Нити да на промоцију истински лепог и вредног у књижевности имају утицај изузетно талентоване индивидуе. Будући да су код нас закони капиталистичког књижевног тржишта тек у повоју, те да економски детерминизам и комерцијализам на пољу књижевности још није битно одредјујуци фактор успеха, иза наших успешних писаца стоји сеоска естетика утицајних газда латифундија. Ускоро ће иза књижевног успеха, када на наша врата закуца тоталитарни неолибералистички капитал, стоји тзв. "Цензуре тржишта", пука исплативост књижевног производа. У сваком случају, приликом вредновања књижевности можда никада више неће владати идеал тражења безинтересни лепоте, можда никада више неће бити херојског доба 01:00 Флобера или Томаса Мана, доба племенитих и талентованих индивидуа, но ће све бити водјено пуком виталистичком иницијативом јаких, оних жељних славе и моћи, жељних имена по сваку цену и којима су фигуре које их померају управо оно исто што су они фигурама: пука воља за моћ неоснована на било каквој релевантној књижевној вредности. Изван те примитивне дарвинистичко воље која истиче Име, а не Дело, не стоји никаква идеја, никакава индивидуалност, никакав занос и никакав нови писац. Уместо тога, по моделу завере каква стоји у постамент свега што је мафијашко у намери и структури, те пуким инжињерингом, и нимало застарелим методом књижевничког комесарство већ одавно адаптираном на српски менталитет, имамо улагање у свог човека, пуко кладјење на њега познато са неких других места која посећујемо жељни да гледамо такмичење грла, а никако писаца. С друге стране - и ова примедба се односи на писце-уметнике - можемо ли да замислимо 1 Микеландјела, Челинија, Матиса, Валерија који би дозволили да иза њих стоје икоји и икакви портпароли, и који би били спремни да постану пуки "диспозитиву" у рукама МАКЛЕР књижевности и уметности? Они би таква "заузимања" за њих несумњиво сматрали опсценим. У сваком давању уметности постоје суштинске дискреције. Тим давањем не сме да влада инжињеринг. Уметност књижевности нема ништа са механичким, насилним промовисањем књижевних вредности и садржана је искључиво у њеном индивидуализму, у збиру њених најеминетнијих појединаца. Њена реч иде пре коментара њене речи, њен фиат стоји одмах после Божијег па макар тај фиат долазио од Рембоа или де Сада, свеједно. У окривању те светлости никаквог удела не смеју да имају институције и њени чиновници. Ауторитет књижевноуметничког дела снаћи ће се сам у свету пред јединим судијом који се зове читалац. Њему нису потребни паразитарна дискурси о аутору. Све што му је потребно јесте оригинал аутентичног дела кога краси безинтересни лепота и знаци да дело поседује јарку светлост индивидуе која га је створила.

Бошко ТОМАШЕВИЋ