СТРАТЕГИЈА РАСКРИНКАВАЊА ЦРНЕ МАГИЈЕ / Слободан Шкеровић

Критички приступ критици, свакако јесте предуслов да се оствари правилан увид у неку појаву – значи, овде ће бити реч о самом методу – као што су о томе говорили највећи филозофски умови. Показаће се да је сврха примене критичког (аналитичког) метода садржана у њему самом, да је разлог критичности личан, а да је свака друга сврха она авет с којом аутор-критичар мора да се избори мимо, односно изван свог текста, у себи самом.

Једна од приступних дилема је и да ли текст критике треба да буде „озбиљан“ и на „нивоу“, да у њему нема пошалица, гневних примедби и уопште изражених афекција, па и спрдње. Моје становиште поводом третмана ауторитета – а ја бих ову реч радије (с рукавицама на рукама) ставио у наводнике – „ауторитета“, јесте да критика никако не треба да полази од њега, већ треба да покаже постоји ли он уопште или не – питање је, дакле, има ли оно што треба анализирати/демистификовати неки свој ауторитет, неку своју чврстину? На први поглед изгледа ми да је спрдачина допуштена, рецимо као спрдачина у Раблеовом Гаргантуи, али само као оштрица сечива које је од чистог аналитичког ткања, а никако себе саме ради.

Ако је неки аутор, уз обилну помоћ својих поштовалаца, створио ауторитет за себе као личност, јер је аутор признатих књижевних вредности, може ли критика његовог дела бити делотворна уколико полази из оквира система који се оформио око тог дела – је ли средиште тог система уопште могуће досегнути и опипати га како би се егзактно установила његова чврстина, служећи се механизмима система који тај ауторитет и успоставља? А у те механизме свакако се убраја и одређена „озбиљност“, кôд понашања, односно етикеција. Мислим да је очигледно да критички метод прво мора да превазиђе ову дилему, јер овакав кôд онемогућава слободно функционисање анализе – ока које види све.

Наравно, полазна идеја за овај текст била је питање постмодерне (у нас) – вреди ли се њоме уопште бавити, или на који начин се њоме бавити? Посматрање постмодерне као (под)система је адекватно, јер се она пројављује у временском трајању, без обзира на то како се она сама односи према времену – као времену које је појело само себе – и има одређени друштвени волумен. Не само да је постмодерна део друштва, већ је и посесивна према друштву – она тежи да обухвати читаво друштво, односно медије у којима се друштво артикулише, и озакони сва релевантна друштвена кретања, односно друштвену перцепцију, а у нашим условима, она је у великој мери остварила превласт над медијима. При томе, постмодерна, јасно је већ на први поглед, трпи од велике жуте мрље у свом оку – слепила, редуковане калибрације својих чула, па она у себе само селективно усваја. Овај проблем је заправо проблем маргинализације, или ако хоћемо, проблем негативне селекције, који постоји нарочито изражен у политичком систему, као доминантном друштвеном подсистему. Јер постмодерна оно што (предефинисано) не види не може ни да поседује, баш слично као и сам политички систем.

Суштина сваког система је да је то један функцијско-хијерархијски агрегат, систем вредности који сваком свом елементу одређује значај у односу на целину – само то је систем. Медијум у којем систем постоји је перцепција, а као што је познато, људи имају то својство – да перципирају (опажају), и та перцепција, односно људи, и јесу извор енергије (воље) која одржава систем[1]. У конкретном случају постмодерне, оно што је битно јесте баш питање ауторитета, који се цени, кога људи цене – а пошто тај ауторитет наводно има извор у делу, он може остати ауторитет и пленити људску пажњу само дотле док се не покаже да је његово дело више мистификација, а мање квалитетан генератор животне енергије. Уколико се покаже да дело нема вредност, испоставља се да је генератор који црпе пажњу, односно енергију од људи-поклоника постмодерне, управо та мистификација којом се систем (активни организовани припадници тог система) служе како би украли неопходне животне сокове од других – из друштва. Зато систем постмодерне стално генерише сопствену рекламу, причу о себи, у потпуности срозава критеријуме и све проглашава адекватним за учлањивање у систем и тако привлачи пажњу – негативном селекцијом – свих оних који у њему траже заклон од критичности. Критика потекла из самог система постмодерне уопште није критика већ апологија „жутог лица“, а „озбиљна“ критика бави се искључиво родоначелником појаве, тражећи у том субјекту разлог саме појаве[2]. Они аутори који не пристају да буду хијерархијски распоређени, за систем постмодерне уопште не постоје. То су ти маргиналци (уколико нису киднаповани).

Из горе наведеног јасно произилази чињеница да постмодерна има проблем – управо енергетски проблем, јер аутентичних аутора постмодерне има мало, дела су им све гора и гора[3], и ако, у овом конкретном случају Милорад Павић, нема адекватну продукцију која представља стожер/генератор система, ни крађа аутора као што су Борхес, Маркес, Киш, Пекић и сл. неће у систем унети неопходну енергију. Зато и постављам питање: вреди ли се уопште бавити постмодерном, треба ли је оставити да једноставно цркне сама? Или је потребно извршити анализу макар из чисте радозналости, или из пургативних разлога, ради чишћења ионако презагађеног модерног друштвеног система? Треба ли критичар уопште да се бави друштвом на овај начин, ако критичар као такав стоји на издвојеној позицији са које све сагледава? Али, рецимо да преовладава чисто филозофско уверење да критичар просто жели да зна с чим има посла, када се у његовој перцепцији оформи некаква грандиозна авет.

Дакле, дилема је како третирати, у самој критици, личност аутора, нпр. Милорада Павића? Личност – као оно идеализовано и пројектовано од стране аутора, а то је управо оно на шта се (не)критика у пракси најчешће усмерава, или као сваку другу личност, дакле оно активно језгро које је одговорно за све своје творевине. Оно што Павић пројектује као личност је фантомски лик великог мага српског постмодернизма, архетип носиоца вредности читавог постмодернистичког Симулакрума – што је задатак критике (схваћене као активне функције система постмодерне) да „докаже“. Митско створење чији изглед је дефинисан искључиво Павићевим сопственим метафорама (о себи – ето већ самоникле спрдње), док је сâмо окружење у коме оно битише, дефинисано баштованским радом његових епигона, а ови се пак не либе да као становнике овог врта представе и оне (горе наведене) личности које ту никако не спадају, иако елементи њихових дела сличе постмодернистичкој артикулацији (или је обратно!) – то и јесте основна делатност постмодернизма – крађа и лажно представљање[4].

Лажно представљање – у постмодернизму – јесте аутентично представљање, и оно што је заправо неморално, у постмодернизму је морално – ја кажем неморално зато што је манипулативно и лажно, али овде имамо замену теза (једну од мноштва) – да је неморално морално, јер је у питању произвољан систем вредности, односно систем произвољних вредности, који се не заснива на личности, као извору морала, већ на перцепцији, као неселективном атрибуту личности. И читав постмодернизам своди се на тумачење перцепције постмодернистичког дела као чисте манипулације. На тај начин и оно што не ваља, јер је испразно, празно од енергије, постаје високовредно, јер је довољно да га ми као такво видимо. Читав напор постмодерне је у томе – да се све обезвреди, и да се онда слободно ређа, који мајмун на ниже гране, који мајмун на више гране. Свакако, не треба бити посебно далековид па видети да иза тога стоји организована група постмодерниста, који извлаче одређену корист из своје манипулације.

Сам Павић, у свом стожерном делу, унапред елиминише критичаре поредећи их с превареним мужевима, који увек последњи дознају новост[1]... Коју новост? Да писац вара? Па ево мистификације на делу – толико је тешка да се већ сама од себе распала. Нема потребе да критичар анализира ове речи, довољно је да их понови и пусти да саме јече. Заиста, има ли ту уопште посла за критичара?

Павићеве Претходне напомене из Хазарског речника, односно упутство за читање, много тога откривају, готово све што треба знати о томе како треба да изгледа читалац-тумач његовог дела. Овде отац постмодернизма (у нас) има неодољиву потребу да ласкањем и обилним (чак контрадикторним[2]) саветима, моделује свог читаоца, како би од истог добио благослов и пристанак за оно што следи. Ово је већ пример негативне селекције par exellance као кључног момента постмодернизма. У темељу постмодернистичке хијерархијске пирамиде јесте добровољно ропство програмираних читалаца-обожавалаца – јер читалац се у постмодернизму de facto идентификује с аутором на најбаналнији начин. Критичар овде поставља питање: а може ли зомби уопште да чита, да конзумира књижевност, уметност? Одговор је, јакако, излишан. Оно што претендује да буде уметност, само је себе елиминисало као такву, баш у овом упутству за читање Хазарског речника. Тако читалац Павићевог главног дела не треба да очекује уметност на делу, већ уметност манипулације, која, брат брату, ни као таква не пије воду. У постмодернизму је све офрље, уздигнуто у некакве више сфере, па чак и кад криспи не хрска, само треба замислити да хрска, и то му је то – читалац сам дописује шта му треба.

Јасно је да критичар нема шта да тражи у постмодернистичком свету. У најбољем ђаволском маниру Павић склапа Уговор с читаоцем, који залаже своју душу – шта се даље дешава недоступно је увиду критичара. Критичар може да се бави манипулативним методом којим се служи постмодернистички аутор, да издвоји илустративне примере, али само дејство хокус-покуса на празни, rewritable CD постмодернистичког читаоца, није материјал за критички подухват са спољне стране.

Све се, дакле, своди на личну одговорност конзумената постмодернизма. А ту се ништа не може – неки људи још од малена одлуче да је најпаметније бити глуп. А паметно је исто што и угодно. Тако је угодно читати штиво које од читаоца не тражи никакав напор да било шта схвати, јер се значења сама од себе, произвољно и самодовољно намећу, па тако сада постмодернизам остварује и онај стари комунистичко-хуманистички идеал о писмености маса – масе читају! (Макар, поуздано знамо само то да – масе купују књиге.) Ово је заиста велики адут постмодернизма – велики плус за његову друштвену улогу. Добар бизнис, ако ништа друго.

Према томе, критичко бављење постмодернизмом, усредоточује се на метод манипулације којим се користи одређена, именована група, а тај метод је сличан маркетиншком методу, скоро да и нема разлике – оно што је велики постмодернистички маг с ореолом уметника Енди Ворхол пласирао као уметност, у нас се остварило и на овај посебан начин – као књижевни постмодернизам пре свега, а светски вал свеопштег постмодернизма већ нам је свима ионако до гуше. Размере срозавања и елиминисања квалитета су толике да више никакво чудо не може да се догоди – она три дана из изреке су одавно прошла, време је стало, оно се самообнавља, вечно непромењено. Тако и наш постмодернизам – и постоји и не постоји. Ко хоће њиме да се бави – нека му је са срећом[3]!

[1] М. Павић, Хазарски речник, Просвета, Београд, стр. 21.

[2] Павић наиме тврди да: „...данашњи читалац начин читања не мења никад“, исто, стр. 14.

[3] Ј. Ахметагић, Унутрашња страна постмодернизма: поглед на теорију, стр. 27: „Питамо се постоји ли у свемиру лакши начин писања, а пред оваквим причама (а има их на гомиле) закључујемо да је једино могућа теоријска елаборација дрскости која је потребна за овакав начин писања, коју би могли дати психијатри, јер за књижевног критичара/теоретичара поштеног посла овде нема.“

____________

Слика пролазности,

[1] Јасмина Ахметагић, Унутрашња страна постмодернизма: поглед на теорију, Рашка школа, Београд, 2006, стр.28: „Епохална суштина постмодернизма одређена је празнином субјекта и његовом пренаглашеном перцепцијом. Пошто је постао испражњен, субјекат се бави светом око себе; не његовим промишљањем, већ бележењем утисака о виђеном.“

[2] Нпр. Јасмина Ахметагић Унутрашња страна...: Павић; Миливоје Марковић, Књижевна обмана, студија о прози Милорада Павића, Слободна Књига, Београд, 1999.

[3] Види књигу Јасмине Ахметагић, Унутрашња страна постмодернизма: Павић.

[4] Миливоје Марковић, „Царево ново одело“, Политика експрес, 15. децембра, 1994: „После читања романа Последња љубав у Цариграду ваљда је напокон јасно да је Павић открио своје карте, али и да је цела наша културна јавност учествовала у једном лажном спектаклу у коме нико није имао смелости да каже да не види царево ново одело јер га он, у ствари, и нема. Међутим, овим романом, цар је сам открио тајну свог „једанаестог прста“, који, за разлику од Павићевог јунака Софронија Опујића, није трајно окренут према небу, него се тужно обесио према земљи.“