Друкчија Србија, уместо закључка

Редакција «Браничева» је отворила једну значајну, нерасветљену тему; и било би потребно много више простора да се одговори на сва питања постављена у припреми овог тематског броја. Штета од убиства З. Ђ. је непроцењива.Србија је то схватила на сахрани бившег премијера. Србија то данас живи...

“Очигледно је на делу један процес конзервисања Србије, не могу тачно да одредим још увек еру у којој желе да нас конзервирају, али очигледно да сви напори владе иду ка томе да Србија буде једна рупа у времену у коју ће да се сјати све оно што је одавно прошло, свуда осим код нас и у још неким чудним земљама са којима ваљда не желимо да се дружимо”

- каже Видан Хаџивидановић у Пешчанику Б92. Драго нам је да се Браничево одлучило да припреми темат о «нашој стварности, нашим илузијама и њиховим симболима, истини, тој помало старинској речи. А да би се до ње стигло, треба проговорити, ослободити се ћутања.Идеје о другој и друкчијој Србији постоје у нашем народу, култури, литератури, нашим надама; имају их многи, писци и философи, социолози, новинари, политичари, професори универзитета, трибуни, привредници, знани и незнани «.

Сложили бисмо се са Браничевом, али бисмо и упозорили на једну околност – да се идејама о првој, другој, трећој и четвртој Србији, толико манипулисало, да би било добро, можда, посветити само томе један посебан број. М. Лукић, наш уредник и оснивач "Треће Србије" и ч. "Идентитет" , је, на тему ТРАЖЕЊЕ СРБИЈЕ И ЊЕНОГ ИЗРАЖАВАЊА написао више текстова и књига, и ми смо га замолили да овде публикује, одабрана места из појединих текстова, које је објављивао ту и тамо, током прве деценије новог миленијума, сабрана на једном месту. Наравно, обим тих одабраних места превазилази обим који је гл. уредник "Браничева" у свом позивном писму одредио. Видећемо, какав ће бити одзив у том тематском броју пожаревачког књижевног часописа, ми сумњамо, да се многи позвани на сарадњу, неће одазвати, јер је реч о стварима о којима се више ћути...

Надамо се да ће радознали духови уживати у одабраним местима која следе...

“...Четврто, да ли је у Србији данас црно-бело као пре? Чињеница је да Коштуница није исто што и Милошевић, али да је Милошевићев опстанак зависио од труда ДСС-а, он би и данас владао:ДСС је био најпасивнија опозициона странка током Милошевићевог времена.Данас између њених политичких схватања и схватања нпр. радикала нема неке битне разлике, ДСС је не само спречио лустрацију, него је и предводник рехабилитације и активног укључивања Милошевићевих кадрова у све поре државе и друштва, он невиђеном брзином клерикализује друштво, Српску православну цркву фаворизује преко сваке мере, даје активну подршку клеро-националистичким организацијама, уводи начело партијске подобности ништа мање него у Милошевићево време, на све начине кочи менталну модернизацију друштва.Пето, да ли и даље постоје Прва и Друга Србија? И те како постоје. Прву Србију су чинили ратни профитери, врх војне,полицијске и остале државне бирократије, политичари из СПС-а,ЈУЛ-а, СРС-а, ССЈ-а и сличних странака, врх СПЦ-а и сличних организација, разни ратни злочинци. Колико видим, већина њих живи сасвим мирно, они и даље чине економску елиту и знатан део политичке елите, воде главну реч у многим областима и уопште су углавном онде где су и били. Оно мало њих који су у затвору,ту су скоро искључиво због притисака споља и притисака јавности.Постоји и Друга Србија, она која се борила против прве зарад будућности ове земље и њених грађана, само што је сада неупоредиво мања и слабија. Многи некадашњи опозициони политичари прешли су у Прву Србију чим су постали власт, а приклонили су јој се и многи интелектуалци. Некима је у Другој Србији изгледа било само тело, а не и душа (прелазак Бојане Лекић на БКТВ), неки су лични интерес ставили испред општег (Петар Луковић и Соња Бисерко подржавају Пинк, Милош Васић прима Карићеву награду и издаје књигу код Миличка Мијовића), неки размишљају опортунистички (Ненад Прокић сматра да су се и радикали променили набоље), неки немају више довољну дистанцу према тој Првој Србији (у "Данасу" пишу Ратко Марковић и Драган Симеуновић) и тако редом. Многи из Друге Србије су дигли руке од свега, иселили се из земље, повукли се у ћутање или осећај да су изневерени, да је огромна позитивна енергија након преврата од 5. октобра протраћена и да ништа нема сврхе. Али то не значи да је Друга Србија сасвим нестала. Докле год буде постојала она прва политичка Србија, постојаће и мора да постоји и ова друга, њој супротстављена политичка Србија. Докле год има лоше власти,постојаће и они који сматрају да није довољно добра она власт која је најмање лоша од могућих. И бориће се да се та власт промени.Можда сам престрог, можда не схватам довољно добро нове околности и потребу да будемо флексибилнији, али ако сви треба да се утопимо у ту Прву Србију са њеним ратним профитерима и ратним злочинцима зарад неке мутне идеје о српској саборности,неког државног интереса који формулишу ти исти профитери и злочинци или због лицемерја тзв. светске заједнице, молим да задржим своје право да у томе не учествујем.И да ми дан почне Кораксовом карикатуром зарад менталног здравља.”

*

«Човек је свуда, свуда су његови крици, његов бол и његове претње. Међу толиким окупљеним створењима нема више места за зрикавце. Историја је јалова земља где врес не расте. Међутим данашњи је човек изабрао историју и није могао ни смео да јој окрене леђа. Али место да је потчини, он из дана у дан све више пристаје да јој буде роб. И ту издаје Прометеја, тог сина «смелих мисли и лака срца»...» пише Албер Ками 1946. године и есеју «Прометеј у паклу».