Дуг поглед уназад

У књизи, Дуг поглед уназад (Београд, 2002, Заветине:Мобаров институт, 72 стр.; 34. књ. опуса Уметност махагонија), објављен је, при крају, невелик, текст Трећа Србија, који, баш затошто је, најширој јавности, остао непознат (књига објављена у симболичном броју примерака), вредипренети овде у главним цртама.

“Верујем да постоји Бог, знам да постоји Истина и Судбина. Ова последња је понекад задата и, чини ми се, у вези са Проклетством. Никога нећу давити историјом Србије, поготовуне "поплавом историје". Поплаве су пошасти, поплаве су трагичне.

Историја Прве Србије од најранијих дана, од Трибала до успостављања Душановог царства, до пропасти тога царства, до ропства под Турцима, до убиства Карађорђа и убиства краљаАлександра Обреновића, није светла.После 1903. године Прва Србија је кренула према ДругојСрбији, која није на небу, већ на земљи, али је опет историја, поплава догађаја, трагичних, спречила да се усправи - Друга Србија;тако да је Друга Србија, коју су крајем другог миленијума многи призивали као спас, остала више пука химера, згажена влат траве. Друга Србија је остала загонетка, више неостварени сан и илузија, која, можда, може постати збиља једног дана, кад сваки њен грађанин преузме своје бреме одговорности на своју душу. Ако се то догоди, родиће се Трећа Србија, која ће свету показати златне ризнице оне Друге, придављене и углавном непознате Србије.Док ово пишем, Трећа Србија је понајближе метафори и далеко од Идеала.Спомињем ту старинску реч, јер добро је да постоји Идеал о једној будућој земљи и њеној истинској Култури, да би се уз помоћ њега превалило макар две трећине пута према нечему што сада изгледа као призивање фатаморгана и химера.Верујем у Трећу Србију, која неће бити савршена као ред на гробљима, која неће бити само на гробљима, већ и изван гробаља,колико на земљи толико можда и на небу, која ће уравнотежити земаљско и небеско, јер је то услов опстанка, постојања, чувања огњишта вечности живота. Проживео сам век у оној Србији којаполако зараста у дивљину и атавизме, себичност и бескрајну тугу.

Бог нас као народ и као појединце није послао на овај свет зато, да тугујемо, да радимо у корист своје штете и пропасти, већ да се радујемо и да цепамо чворове и пањеве, да крчимо ове прашуме које напредују. Један од мојих књижевних јунака веровао је да данас козе могу много више да учине за овакву несрећну и тужну Србију од свих њених патриота, како оних по службеној дужности, тако и оних многих лицемерних. Међутим, у овој земљи сада не мекећу више козе, мекећу - шкарт, књижевници и фарисеји, бирократе,фушери свих врста, грамзиви и бездушни... Они које наједанпут телале о Другој непознатој Србији,они јој као црв подгризају корен. Друга Србија још постоји, једино,Богу иза леђа, у резерватима, као мале скупине Индијанаца. Друга Србија је претрпела бродолом близу обале, и остаци тога брода сабласно вире из модрих амбиса...

Мора и океани имају своје стрвинаре - ајкуле, и Друга Србија има своје вампире и вампировиће.Понекад ноћу, док хуче сове, по полуопустелим селима, у помрчини, Србија делује сабласно због невидљивих и притајених крвопија.Писао сам све књиге, које су ушле у овај Опус, свестан близине и Силе тих ноћних немани; Србија их се није ослободила. И неће их се ослободити у догледно време уз помоћ руље и оних који носе трговима и раскршћима њених насеља транспаренте са крупним натписима ДРУГА СРБИЈА, и нуде слаткоречива обећања, хлеба и игара.Сви треба да засучу рукаве и да се окупају у зноју лица свога од понедељка до петка, не једну, него десетине година, да би почела да се помаља Трећа Србија.

Свако треба да ради најбоље што може, одбацивши од себе као гнусну помисао да се без напора може стећи богатство преко ноћи, постати богаташ и Рокфелер за неколико месеци! Свако треба да чува сваког другог од зла у себи... Јер ова земља у којој живимо животом који је мучење и понижење је на самом рубу пропасти. Нисам ни сибила ни пророк. И најобичнији човек види да смо дотерали цара до дувара... Никада нисам имао утопистичке амбиције. Никада нисам помишљао да будем ни лидер, ни вођа, ни шеф партије, министар,председник владе, саветник шефа државе. Од основне школе писао сам песме, пишем их повремено и сада. Пишем, наравно, и друге ствари. Нисам залутао у књижевност и не сањам да побегнем од онога чиме се бавим деценијама. Стваралаштво је моја судбина. Писаћу, ако бог да, до последњег даха. Нашој култури и књижевности су у минулом веку учињене неописиве штете равне пошасти опустошења захваљујући онима који су залутали у књижевност и културу, прочули се као књижевници, сањајући да се домогну близине власти и сигурних ухљебија и синекура, за шта је вероватно најбољи пример један од њих, коме и данас иду на ћабу и по мишљење. Мали је то човек, још безначајнији писац, али у обавезној школској лектири њему је дато премного простора. Не само њему, него и многима другима, још безначајнијим од њега.

Србија мора коначно да се суочи са собом, да сруши многе своје лажне митове и Потемкинова села. Да да праву наду онима који још увек нису напустили своја полуопустела села, да би многе варошице и градови живнули, да би се коначно на напаћеним људским лицима, прошараним усеченим борама, појавили осмеси.Јер, ако се то не догоди ове или следеће године измождена Србија ће постати Геријатрија.Већ сада је наша земља један тужни Геријатријски завод...- 11. јуна 2000.”

*

......

Ко је творац синтагме «Трећа Србија»? - “Веома поштовани Мирославе Лукићу, доказао је ТО Илија Мољковић својим бићем, целокупним својим животом и делом. И то остаје за наук и памћење и као опомена мислећим азилантима и добровољним избеглицама из свеприсутне културне жабокречине...Остаје још једно питање - од кога се и зашто још увек бежи и шта је са тим Илијиним доказима? Докази су у Мољковићевим књигама; треба их поново читати, опрезно и трезвено. Било би добро да се понеки од Мољковићевих есеја и текстова - прештампавају. Ви сте, колико сам приметио, не само у ТРЕЋОЈ СРБИЈИ, него и у другим књижевним часописима које објављујете, жигосали, последњих година, лицемерје културних посленика и грехове тзв. официјелне књижевне критике. Вероватно сте, и сами као писац, читавог једног опуса, осетили на кожи шта значи - прећуткивање и игноранција. Нелажне писце и истинословце, овде не воле. Други су у моди... Међутим, не треба клонути, посустати,победиће истрага истина, дубоко у то верујем...Што се мене лично тиче, ја ево испуњавам на овај начин дуг према једном српском писцу, коме су лаж и мистификације били страни.Добро је што сте покренули часопис ТРЕЋУ СРБИЈУ, да барем негде цури истина. Исто тако,хтео бих да Вам скренем пажњу и на још једног посленика јавно изговорених речи, изговорених на крају промоције књиге пок. Илије Мољковића. Реч је о шаховском велемајстору - Драгутину Шаховићу*,човеку изузетне елоквенције (по образовању - професор је светске књижевности), личности од интегритета моралног, Мољковићевог познаника и пријатеља, коме нису биле потребне фанфаре и светлост позорнице да би, у кратком али суштински дубоком обраћању присутнима,изрекао нешто што ми се за сва времена урезало у сећање. Наиме, видно испровоциран несувислом, провокативном опаском једног од, мени непознатог саговорника (никад нисам сазнао ко је у ствари тај човек), - испровоциран сумњичењима да је националиста и неангажован, имајући у виду да има велики углед и значај у јавности...