Александар ЈЕРЈОМЕНКО (1950)

Датум постављања: 28.01.2014. 12.29.31

из новије руске поезије.Избор, препев и напомене Владимир Јагличић

Александар Викторович Јерјоменко родио се 25. октобра 1950. године у селу Гоношиха, Алтајска област. Средњу школу завршио је у Заринску, потом радио у грађевннарству, на Далеком Истоку, био морнар и ложач. Године 1974. уписао је Књижевни институт који носи име Горког, али га није завршио. Од 1974. године живи у Москви, а средином осамдесетих заједно са Ждановом и Паршчиковом оформио је неформалну књижевну групу „метаметафориста“. Из брака са Наталијом Љасковском има сина Марка, а из брака са Галином Рибаковом два сина - Јегора и Андреја. Године 2002. добио је Пастернакову награду. Објавио је збирке „Прилог отпору материјала“ (1990), „Песме“ (1991), „Тутор који се докопао небеса“ (1993), „Хоризонтална земља“ (1994, 1999), „Инваријанте“ (1997, са илустрацијама А . Шабурова), OPUS MAGNUM (2001).

* * *

В. Д.

На Бога, погруженог у материју,

дејствује ван изгонећа сила

једнака крику заклане одојчади.

* * *

М. Кулаковој

- Култура - то је систем забрана -

рече Марина, а ја, збиља,

одговорих јој нешто, тог дана,

мада изгледах као свиња.

Културу песника одгурнути?

Наравно, ако, од давнине,

опиру се, под кључем, кнути,

тад, Буже, чувај све Марине!

Култура - систем забрана је.

Сигурно - Марина има права,

ал ја то не знам, ил не хајем -

у несвестици бучи глава.

Мишљах да су систем забрана -

закони, тамнице... Хајд, снађи се!

Култура да је - систем забрана!

Ко би рекао, праве мађије!

Ја мишљах - има систем сонета,

кларнета, квартета,

шта ја знам... триолета,

поза гиздавих, вилених.

Систем забрана једног света!

По кожи трнци миле ми.

И с тим системом од забрана

хиљаде година проведосмо!

Где је култура изабрана?

Ње, просто, нема. Нема. Просто.

* * *

Сестре, успомено и трезвености,

када бих знао вашу мати,

не би са вама рачунао са овог,

пре с другог

краја хропац.

Уосталом, шта ту, одиста,

копља ломити и мозгати?

Ми знамо ко је отац.

* * *

В,. Новодворској

Поклоњеној слободи у зубе - мотре.

Над снајпером

око сузи, ал руке чине своје.

* * *

У земљи која ратује

топлог се пива не гади,

кад она седи, ко кучка на ату је.

У земљи која ратује

лепо не збори, нити ради,

смисла не тражи у земљи која ратује.

Трагом Јесењина

Подвикне л света руља: - Напусти

Русију, у рају живи век -

рећи ћу: - Рај нек и опусти,

отаџбину ми дајте тек.

Ако понуди глас са неба:

- мењај Русију за врте рајске -

рећи ћу: - Мишо, хвала, не треба,

отаџбину ми дајте.

Из циклуса „Невенчић сонета“

1

Сам као ормар, (ормар свет је),

вадим идеје из ормара,

као бонбоне. Светлост дара

из бомбоњере вадим светле.

Растраскан кревет. Гле, то - Фет је,

Фетова сенка, косо, ствара,

(слита са сенком тог дар-мара),

ефекте, просте и полетне.

Бициклетом ће бити однет,

сутра, низ јендек, он (да л смета?),

навек, у расвит једног света,

док ја, зачаран, ко с лафета (1),

бициклет гледам (кроз мој сонет),

и висок волан бициклета.

_____________

1 Паркет, крикет, лорнет, поздрав опет - ваља издвојити потребно, и опослити.

2

Опрости, Господе, за мој ломљен језик,

јер он од језика живог, да га спречи,

прекомерно дуге, неправилне речи,

узима, и опет пропада у језик.

Опрости, Господе, за мој ломљен језик,

за то што, одбегав на празнике речи,

изговорих само половину речи,

а скрих половину другу, сву, под језик.

Јасно, бољи беше сан, анабиоза,

бити с угриженим и мртвим језиком,

него с ишчупаним лутати језиком.

Блажен који не зна, ил не хтеде ником,

(као у детињству, у дан леден, грозан),

лизнути ручицу пред вратима, срозан...

3

У металуршким, у густим шумама,

где тече процес зрења хлорофила,

лист се смуљнуо. Већ је јесен била

у металуршким, у густим шумама.

До пролећа се овде све умара:

и цистерна, и мувљи свет без крила.

Стеже их иста дејствујућа сила

спљоштеног сата - да се не тумара.

Последњу сову стиже судба плена:

канцеларијском иглом причвршћена,

стрмглавце виси, о грани, у жбуњу.

Размишља главом (положај небиран),

зашто је с таквом страшном снагом у њу

бинокл пољски умонтиран?

* * *

Јеронимусу Бошу, проналазачу рефлектора

Гледам у тебе из толико дубоких гробница, као

да се мој поглед, пре но што дојури до тебе, раздваја.

Ми сад, као увек, вежбамо комедију с пуно лица, до краја.

Тебе уопште није било и, дакле, ја такође нисам постојао.

Ми у нечујној јурњави хромозома нисмо хтели место,

на овом сунцу великом или сред беле велике протоплазме.

Нас све до сада окривљују за клонулости разне,

у првобитном чорбуљаку вребајући с дигнутим веслом.

Ми сада, као увек, покушавамо опет свести

тела одређене путање. Ево услова за први корак одан:

ако просветлиш најближи део пута који ће нас одвести,

ја ћу те назвати бићем женскога рода.

Ја ћу се, наравно, наћи у том отпаду који у очи лети и вреба -

припадајући конфликт који одговара задатој схеми.

Тако, испливавши с дна, троугаоник према својој теореми

прилепљује се занавек. Тебе још доказивати треба.

Тебе ваља прекрити набором морфема

(у заслепљујућој форми осе залутао је морфиј),

да би те препознали, у одговарајућој дози, сваки пут без проблема

имаоци тела. Поглед се вратио почетној строфи...

Гледам на тебе из толико дубоких...

Игра од давнина

наставља се. Корак из мене расте, ко пушкарница.

Доведите уз ред конвој. Ми играмо комедију с пуно лица.

Ја сам седео на планини, нацртан тамо где се налази планина.

2

Седео сам на гори, нацран тамо где је гора.

Под мојом ногом (кад пљунем, на њих то пада)

иђаху масе бегунаца у непролазном и плавом хаду,

и, као танке ваши, са њима бројеви, у корак.

За мојим леђима шуштао је нацртан рај,

и по његовим ободима, час трубећи, час звонећи док се угиба,

проплива новцијат опран трамвај, ил анђео, ил змај -

ко дечко разрок с металном лулицом међ зубима.

И празна рука повиће, као антену, олтар,

и изнутра кретаће се, сам са собом помирен, грађанин насликан,

залутао у влажној и нејакој грађевини јасика,

као отворен ветром папирни хокејашки голман.

Ко ће сад рашчланити тај језик, сложен и једноставан принос,

тај удвостручен и утростручен, на елису теорема

намотан смисао, читавом дужином, ширином, висином

тај уграђен у ум и утројен ужас система.

Ево божанственог знака: напредује пакао.

Концентрични лед према теби у круговима ступа.

Гледам у тебе - поглед се у смотуљак макао

и гризе свој сопствен реп. И у затиљак

чизмама лупа.

На завришталој огласној табли последњи дан се цери.

У смрзлој цепки фиксирана је растрчалост јелена.

Испливавајући с дна, под ледом прстен года одери -

прорашће опет. И бациће те на колена,

тамо где бунар од испљувка је плићи,

Питагора је до колена у блату, с барском травом.

У свету искошеном директан револверски пуцањ ће стићи,

међутим, он није правији но што је црево право.

У празним небесима небодер небеса гребе своја, лична,

вукодлак пустињског вука неће,

то је нешто између браће,

а кад у то месо, под сечку (заборавих праву реч)

допадне твоја кичма -

твој гркљан пропеваће.

3

У жбуњу распет славуј бдије,

над њим звезда са свода.

У блату - стиснута вода,

ко трансформатор енергије.

Над главом месечева кугла,

с мехурова гори рефлектор

и ограничава сектор

верности угла.

Борису Рижему, на онај свет

Кажем ти - нема ту шта да се лови.

Тек проста вода - риђих ни у причи.

Само јамб којем праштамо што плови

далеком теби, не знајући стида.

Како је код вас, тамо, преко зида?

Не чујем, Риђи. Ваља ближе прићи.

_________

Риђи – Рижиј, презиме песника Бориса Рижег, на руском значи „риђи“

ЛеЗ 0004805