ОПИСИ ЗБИВАЊА ИЗМЕЂУ ЧЕСТИЦЕ И СВЕТА

У звуку тог „до голог бола потезања речи” све се у себи може потражити, на путу искуства, сећања и успомена, између збивања и историје, или између честице и света. У собама тражења стопе самоће редовно деле простор са исходима његове „завере“, па отуда у овој песмозбирци и идеја да се баш у „шетњама“ таквим просторима најличније могу изговарати оде тишини обојене молитвама за оца и миран сан. Тања Милутиновић чини то сугестивно, али и са опрезом песникиње због кога ниједна реч не сме бити узалудно потрошена, или пак остављена као тромб у капиларима погрешно одабране поетике интелектуалног увођења речи у љубавну поезију. Она то чини и када одлучно проговара симболичке примедбе стварносним фигурама тела и телесности - песме и песникиње, онда када се из одоре ауторке преоблачи у одело читатељке сопственог дела.

Тања Милутиновић је песникиња са вансеријским слухом за регистровање, освајање и постављање матрице песничког система, уз помоћ кога она вешто раствара и поетички варира и уланчава своје скоковите, хајнеовске, „логије”, у првом чину као зачудне чулне естетике засебности, у другом као надмоћне концесије језика у пољу страсти и у трећем као реторичко питањe упућено творачком надзору свевидећег Створитеља. Својином таквог система данас се може похвалити веома мали број савремених песника, а и међу њима многи, у „глувоћи“ свог незнања, још увек нису овладали свешћу и интуицијама о том дару.

Тања Милутиновић има ту свест, па захваљујући том поседу она, и то не само шеталачки, опседа затомљене „собе“ непрозирног света онтологије. У тим походима њене песничке приче постају „анализе” осећања духа и даха, који се отимају „синтезама” баналних песничких записа. Њене собе су увек скице за форму егзистенције осећања и страха, или осећања страха, и то усред молитве интониране на онтолошком тепиху тишине.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

Здање песничких „соба” београдске песникиње Тање Милутиновић, личи на борхесовску повезаност његових спратова чијим тунелима крстаре нечујни лифтови истраживача и ослушкивача цикличних интима и мена осаме. Песникиња је у „шетњи”, са Марином Цветајевом, Силвијом Плат, Момчилом Настасијевићем и Булгаковим, кроз језички вешто уређен строфариј онтолошких „соба”, трагајући за мапом чулних пулсација, готово ликовно осенчила равноправна места вертикала и хоризонтала малих невидљивих углова у чијим микро одајама царује слобода исповедаонице. Амбијент и атмосфера њихових метафоричких комфора адресирани су на малобројну, али озбиљну читалачку публику. Трансмисионим преносом сложених вибрација ега, они најсмелији могу да се користе поводима вешто имагинираних лирских замки из интелектуалних љубавних песама Тање Милутиновић, да се огледају у истраживању и ослушкивању себе, преиспитавајући карактере својих улога у сложеним емоционалним пољима интиме.

Песникиња је у бриљантно сажетом и језички пречишћеном корпусу од само пет невеликих циклуса (Зое, Цветајевој, Трилогије, Песме живота и Страховница), успела да, и уз ризике различито фундираног „потезања речи“, утемељи неопходан интегритет целине, без кога је свака песничка књига ускраћена за јасноћу стилске, метричке и лингвистичке укупности њеног основног говора / пева. У овладавању градњом таквог утемељења субјекта књиге, песникиња је њену свеукупну унутрашњу организацију завртела око циклуса мапираног под насловом Трилогије, стављајући га у позицију епицентралне улоге осе потезања и развоја речи у завршним Песмама живота.

Трилогије у поезији могу да буду технички повезана поглавља: филозофски - прошлост, садашњост и будућност, или емпедокловски - сунце, земља и месец, или библијски - вера, сумња и нада, или шекспировски - драма, проза и есеј, као духовно чистилиште поезије, али увек и оно, кјерkегорски - или, или, или...Све су то „собе“ кроз које у шетњи песникињин дух жене пролази сам, или са сенком принцезе Зое, веома сличне фигуративном самеравању оличења византијски метафоричког приказа „потезања речи по бесконачности“ у пост-ликовима Марине Цветајеве, Силвије Плат, Тање Милутиновић...