„Антологијом се наводно хоће превредновати српска књижевност, а да није јасно по којим мерилима. После обећаног, а необразложеног превредновања унутар текста Концепцијских и уређивачких начела следи списак за сада изабраних књига који, с обзиром на амбицију за (ре)валоризацијом, звучи више но познато. У реду, уврштени су неки мање прочитани писци углавном старијих епоха. Изван тога,антологија углавном нуди класике: и оне реално незаобилазне, и оне који су се, по мерилима духа времена, несвесно трудили да српску књижевност удаље од своје савремености: Десанку Максимовић, Михајла Лалића, Станковића, Кочића, Веселиновића, Миљанова, Миљковића, Исаковића..

Нема већег превредновања ни у области у којој се оно највише очекује: у савременој књижевности, сматра Маројевић.

- Ценим неке од малобројних живих заступљених аутора, али су заједно с њима уврштене и поједине гласоноше заосталих, усмењачких поетика, попут Бећковића. Или је ствар у томе што се у интервјуима поводом пројекта Десет векова српске књижевности веће превредновање одлаже за тренутак када ће бити уврштени неки, за сада, неуврштени савремени писци. Овим се превредновање, као декларативно један од главних разлога пројекта, унапред оставља за касније, а савременим писцима, ваљда, остаје само нема нада да ће можда, једног дана, бити уврштени. Готово лукав начин да се унапред избегну могуће критике – оцењује затим Маројевић.

- На крају, права природа пројекта као да је најпластичнију илустрацију добила садржајем Првог кола антологије, у којем има и писаца XII и XX века, већ у складу са ставом из Концепцијских и уређивачких начела по којем ће „антологијабити хронолошка (не мора бити објављивана хронолошки)”. И у пракси је као у тој реченици (и њеној загради): све може и овако и онако, може се превредновати без превредновања и начела превредновања, окупити писце духа времена и оне, поетички заостале, писце легитимних и практично неважећих поетика и све то проглашавати капиталним пројектом који невиђено (ре)валоризује српску књижевност“.

Замишљено је да наслов књиге буде име писца, а Иво Андрић и Црњански једини ће имати по три књиге, у прва три кола. Принцип је да све што је, на пример, најбоље од Доситеја Обрадовића, а по мишљењу приређивача и Уређивачког одбора, буде сабрано у једну књигу. Избор књига, па и текстова унутар појединачних издања, хронолошки је компонован, али је и жанровски разнолик.

– Ова антологијска едиција равномерно приказује српску књижевност, од народне до почетка двадесет првог века, с намером да остане отворена за изузетна дела која ће се појавити у току њеног објављивања и касније. Храброст је то што је Издавачки центар Матице српске уопште и започео највећи издавачки подухват данас, а да нема ниједног запосленог. Намера је да се од свега што је настало од 12. до 21. века одабере оно врхунско и антологијско, да се научно приреди, и са савремене тачке гледишта ревалоризује, објашњава Миро Вуксановић. – Избор књига за 20. век остао је „отворен”. Антологијаће као нарочит књижевноисторијски преглед стваралачки да представља и сучељује мерила свог времена и минулих доба.

Вуксановић ову нову едицију, за коју каже да има национални карактер, упоређује са претходним сличним пројектом „Српска књижевност у сто књига”.

– Сада ће своју књигу добити писци који у претходној нису ни споменути. На пример, Кодер, Драгутин Илић, Нићифор Нинковић. Биће и оних који ће добити мањи значај. Неће бити никаквих идеолошких предрасуда, а вредност књижевног дела први је и основни критеријум, тако да ће бити објављен антологијски избор дела Драгише Васића и Ђиласа, Мирка Ковача и Добрице Ћосића. Лазу Костића приређује Љуба Симовић на тај начин што из Сабраних дела од четрнаест књига издваја антологијски избор, у једној књизи. Тако се формира читава едиција, од Светога Саве, коме припада прва књига, до Горана Петровића и Басаре, који имају књигу 105 и 106, објашњава Вуксановић.

Према његовим речима, додатак едицији представљају посебне књиге, дела која Уређивачки одбор сматра изузетним, а међу којима је „Књига о Змају” Лазе Костића, затим Винаверова књига о Лази Костићу, Исидорина о Његошу, затим Андрићеви „Знакови поред пута”, Анотологија српског песништва Миодрага Павловића и друге.

Књиге имају платнени повез, у златотиску, штампане су на такозваном нераспадајућем папиру.

..... итд.

Видети више:

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Otvoreni-dvadeseti-vek.sr.html

Врло, врло занимљиво! Мегаломански, лукаво, трабантски, утабаним стазама!Кад се овејане и самољубиве књижевне бирократе подухвате нечега, шта могу друго да направе, осим - Потемкинових села? Писац Игор Маројевић је изнео начелно критички, релативно благ осврт на "подухват" Вуксановића и комп. Тај "подухват" хвали чувени "хвалитељ" Палавестра... Као врхунско дело се објављује у том "подухвату" Антологија српског песништва М. Павловића, која је платила данак своме времену и коју је време газило и прегазило! Бајате ствари се бирају као врхунске. И то чине "стручњаци" који се на том послу вредновања и превредновања нису доказали, напротив!

Тобожњи Вуксановићеви антологичари не да нису отворили 20 век, већ они га поново затрпавају, цементирају, бетонирају - зашто и у име чега? Зашто се не баве нечим угоднијим и кориснијим, зашто не иду на пецање, рецимо?... Зашто се бламирају?