ЂОРЂЕ НИКОЛИЋ КОНАЧНО МЕЂУ СВОЈИМА

Предраг Палавестра је свој текст о Ђорђу Николићу на- словио "Критичка катарза у српском родољубивом песништву". Несумњиво, нешто катарзично избија из ових стихова. Не може- мо се сложити с Палавестрином тврдњом по којој је пред нама пре мозаик који творе разноврсни лирски делови, а мање једин- ствен спев. Николићев спев јединствен је колико модеран спев то може да буде. Из њега сазнајемо где смо и шта треба да урадимо не бисмо ли били тамо где смо одавно сањали да треба да буде- мо, не бисмо ли престали да будемо Србинима, а постали и остали Срби.

Ђорђе Николић већ сада јесте класик наше поезије. Уз његове стихове лепше ћемо одсањати наше снове.

Душан Стојковић

_____________

ХАИКУ СРПСКА

*

Ave Serbia!

Србин се до Србина

У Српство збија.

*

Зле је судбине

Корен у земљи где се

Вечито гине.

У крошње и и траве

Падају српске главе.

*

У Шумадији

Расте највечнији грм,

И највождији.

*

У грм хајдуке,

Шушти међ собом храшће:

– На нишан Турке.

*

У радовању

С кумом, Вожд-грм остави

Главу на пању.

*

Вожд задњу, бољно,

Издахну верној шуми:

– На месту вољно.

*

Дно наше јаве:

Снови мртвога Вожда

На одру траве.

*

Уморан од сна,

Буди се преварен Вожд.

Рони с нашег дна.

*

Хајдучке траве

Ничу под мртвим Вождом –

Да га усправе.

*

Српска се гаси.

Васкрсни, Боже, Вожда –

Српство да спаси.

*

У Покајници,

Опрости Вожд, занавек,

Грешном Вујици.

*

Исток се плави;

Опет нам српска зора

Свиће у слави.

*

Србија срби

Вечно у нашем срцу:

србе и Срби.

Србити значи бити –

У бити – ил не бити.

*

За родне траве,

И храстове прагове,

Губисмо главе.

Да спасемо Србију,

Отаџбину, грмију.

*

У гробне траве

За Отаџбину падам.

Serbia, ave!

САТ

Колико је стварно сати

На великом Божијем сату?

Бог је то од нас сакрио:

Велику тајну времена.

Мора да постоји сат над-сат

Према коме се односи све време

Сат почетка и краја

Или бар сат Великог почетка

Који се издваја од свег времена

Прошлог и будућег

Као што се Исус издваја

Међу људима

Као што се Библија издваја

Међу књигама

Књига свих књига и свега написаног

Као што се цркве издвајају

Међу грађевинама

Као што се гробови издвајају

Међу боравиштима

Мора да постоји тај сат

По коме се догоне казаљке васионе

По коме се планете пореде у своме току

Ако је сунце Божији звоник

Стоји ли игде када је све то почело

Колико је сати у васиони

Како изгледа дан у Божијем календару

Има ли преподне и послеподне

Колики је минут по Божијем сату

Или се и његово мери

Као и ово наше

Па ће једнога дана и оно проћи.

1993.

СЕЧА

Дочекаше нас прозебле птице

И сунце мање од гнезда

Секира поред оборене младице

Као пробуђена

Змија

1971.

Кренимо in medias res; уз Небојшу Васовића (Чарлс Симић који пише на енглеском јесте амерички песник и овде се не рачуна), Ђорђе Николић (Рабровац, 1949) је најзначајнији срп- ски песник који борави у дијаспори.

Европљани су се заинтересовали за источњачке уметнос- ти крајем 19. века. Гогеново сликарство било је, у сваком погле- ду, иницијална каписла. Следило је, накнадно, "откриће" Хоку- саиа. Паунд је, почетком 20. века, "инфицирао" модерну поезију кинеским утицајем. Сегален је придодао своје драгоцене Стеле. Пол Елијар је, као и критичар Жан Полан, писао хаику. Од модернијих песника Гинтер Ајх је студирао синологију, Гари Снајдер оријенталне језике, В. С. Мервин је преводио јапанске песнике. Ни Јужни Словени нису били изузетак. Главни "инфор- матори", када је о источњачким књижевностима реч, били су и највећи песници јужнословенских књижевности: Алојз Градник, Тин Ујевић и Милош Црњански (1893 – 1977) са двема – драгоценим – антологијама: Антологија кинеске лирике (1923) и Песме старог Јапана (1928). На нашим бившим заједничким просторима, уз ретке антиципаторе, хаику се пише од шездесетих година прошлог века. Он има своју поетику. Мајушна је песма која упија читав космос у себе. Налик је на срце песништва. Делује наивно и невино, а као трн се забада у душу и просветљу- је је. Може се довести у везу са џојсовском епифанијом. Ево јед- не, намерно хуморне дефиниције хаикуа коју даје Чарлс Симић у књизиФабрика сирочади: "Треба више времена да се прописно кихне, него да се прочита неки хаику. Па ипак, неке од тих малих песама могу у неколико речи да кажу много више о човековом стању него столећа других врста писања."

По Николићевој белешци, хаику песме збирке Небески врт. Хаику и танка (2001) настале су у раздобљу од 1973. до 1998. Књига је у себе "усисала" раније Николићево остварење Грмови, траве. Танке су ретки гости у збирци; укупно их је три и све се налазе у последњем циклусу. Оне су издвојене и повлаш- ћене у збирци. Песник се одлучује да њима скрене пажњу на оно до чега му је посебно стало. Оне показују да се последњим – националним, српским – циклусом збирка нимало случајно не окончава. "Говоре", такође, да бисмо морали "јунаке" збирке – траве и грмове – довести у, метафоричку, симболичку, везу са Србима и Србијом. Србија је, индикативно, названа грмијом. Оне, исто тако, успостављају везу са спевом Српска глава и пока- зују да су оба лирска остварења потекла из истог поетског језгра и део јединственог песничког пројекта.

Песников словенски садруг, знаменити пољски лирик Тимотеуш Карпович вели: "Николић штеди речи, али расипа зна- чења." То је потпуно тачно и Карповичева реченица, у бити, садржи основно поетичко начело свеколике Николићеве поезије. Његове песме налик су на трн који се забада у срце. Ту трепери попут бодље коју је немогуће извадити. Трне. Приликом читања ових песама збива се поетска експлозија. Налећемо на лирске бомбе пред којима не можемо бити мирни ни равнодушни. Оне разголићују срж лирског. Пуне су метафизичког набоја. "Покри- вају" националну раван, заговарају крепко и здраво србовање, сагледају удес који нас је као народ задесио. "Хаику српска" је затворен циклус, огледалски: први његов стих је "Ave, Serbia!", а последњи "Serbia, ave!" Његов главни јунак је Вожд. Основна боја: српскост.

У збирци, и иначе, ништа није оно што на први поглед изгледа да јесте. Трава је одређена епитетом "моћна". Она заме- њује камен и, уместо њега, оксиморонском преобразбом, симбо- лише трајност (Воља Његова: / Ми самртни, а траве / У век векова); но, постоји и други њен пол: трава је и меки сан / поља што спава? Крхко постаје јако. Дешавају се сталне промене, преметања. Пред нашим очима се рађа нови, засебни, лирски свет – антиподан стварном. Грмови су срасли за земљу, пољубили су је својом приљубљеношћу за њу. Кретања су разносмерна, оне- обичена. Вожд, на пример, парадоксално, рони с нашег дна. Пред нама је лирско којем је тесно, које се стиска до прскања и, експлозивно, еманира свој сјај, своју светлост. Мисао у овим песмама као емотивна влат трепери, емоцијама се мисли. Оства- рује се свеобухватност. Концентрација. Згушњавање. Мало (сведено), убитњено, представља, "покрива" велико. Добија се свет на длану, али потпун.

Хаику песме су "узнемираване" питањима, опкорачењи- ма, честим резовима. Добијамо плазматични лирски грумен, онај који вибрира. Посебно је наглашена звучна раван. Николић се клони класичног хаикуа. Поштује строго број слогова и њихов распоред по стиховима, али уводи – и то је, не мала, иновација – риму (танка: аба цц; хаику: аба); други отклон од класичног хаикуа налазимо у призиваној афористичности песама. Звучност је потцртана многобројним асонанцама и алитерацијама. Њено богатство могло је да буде спутано само истим таквим, макар помало искошеним, богатством на семантичкој равни. Николић се ту открива као поетски маг: звук није "појео" смисао, али се није десило ни обрнуто. Складност синтезе (звук се оплодио сми- слом, стигло се до брујности значења) остварена је у минија- турној форми за којом је песник посегао.

Николић нас подарује погледом извана, али то је поглед из самога срца, из сржи. Ово песништво у којем је и речима тесно је битно песништво, песништво бити. Оно којим се сама песма, из своје нутрине, оглашава. Ђорђе Николић није само аутор нај- бољих хаику песама које српска поезија уопште има; он је и лирски Чехов.

Допис (2001) је целовита, мајсторски компонована, флу- идно цизелирана, до сржи сажета (види се огољено биће, титрају душине нити) књига. У њој је стиховима тесно а души широко. Читав живот, са свим његовим и светлостима и тмицама, стао је у њено лирско гнездо. За разлику од већине наших савремених песника који су склони да, често непотребно, продужују песму, Николић је – андрићевски – збија. Кратка форма основна је форма његова песниковања. Песме су му често кроки песме пуне бистрог и тихог треперења, али, истовремено, налик на сев мача, блесак муње: изненадна "искошеност", попут џојсовских епифа- нија, чини их онеобиченим намигивањима са оностраних рубова, иза смрти, али и из ње саме).

Кратка форма показала се удобним лирским пристаниш- тем за различите поетске садржаје. Примила је у своје наручје разнолику тематику: и поетичку, и љубавну, и родољубиву.

Николић је Цариник Русо српске поезије: песник који први – очима маште – види, испод љуштуре ствари, пулсирање њихових "бића". Као сваки велики песник он се корени у језик од којег је само привидно одвојен. Коренећи се у њега, успева (про)будити га и тако што ће открити и оне корене за које ни сам језик није знао да их поседује, корене који су снили дубоки сан под тешким језичким каменом. Да би се у Николићевим песмама, пробуђени, светлошћу обасјани, светлост и сами, разданили, објавили, огранали као речи-песме.

Када је писао о слојевитом устројству књижевно-умет- ничког дела, Роман Ингарден је сматрао да су највреднија она дела која поседују и – најређи – метафизички слој. Он трепери, понекад букти, у песмама песника који је, у "Песми о моме деди Драгомиру Манићу", написао и следеће стихове: Нас је учио како се коси / Широки откос битисања. Метафизичка тиховања Ђор- ђа Николића пуна су "широких откоса битисања". Његове песме дубоки су (про)говор бића.

У потрази за Еуридиком (2004) вишеструко је необична књига. Најпре, збирка је љубавних песама објављена у тренутку када љубавна поезија није на некој нарочитој цени и када се зна- чајни песници таквих својих песама, написаних у младости, помало и стиде. Миодраг Павловић, у предговору својој Анто- логији српског песништва, ову врсту песама "елиминише", сврставајући је малтене у приватну поезију. Но, Николићеве љу- бавне песме нипошто нису само то. Љубав о којој он пева диг- нута је неизмерно високо, постала "небеска", идеалистичка. Већ у првој песми збирке налазимо стихове У небу над небесима / Она за невид зађе (подвукао Д.С.); касније, Еуридика је плави цвет у врлети (подсећамо да је плави цвет за немачке романтичаре, и романтичарске песнике уопште, био симбол недостижне, иреалне љубави). Љубавно се у овој поезији, како је то у предговору лу- цидно приметио Никола Милошевић, додирује са метафизичким. Додали бисмо, љубав је фон на којем се метафизичко обзнањује; метафизичко је "прогутало" љубавно. Збирка која је пред нама мали је поетски "роман", фрагментизован а складно повезан и организован. Она има наративну потку, али ова лебди, трепери, непрестано измиче. Пред нама је "прича" која се не може испри- чати без остатка. Притом је "остатак" најважнији део приче. То ову књигу чини модерном. Она би могла бити захвално полазиш- те за испитивање присуства традиционалног у модерном, као и модерног у традиционалном. Права јанусовска књига! Песник и у овој збирци до максимума "згушњава" песму. Не употребљава ниједну сувишну реч. Но, његова елиптичност битно је различита од елиптичности којом се служи Момчило Настасијевић; знаме- нити старији песник њоме много шта "скрива", чинећи песму херметичном, а Николић "стискањем" открива и, служећи се сим- болима и лајтмотивима, али и градативним "развијањем" поеме / спева, гради лирску "причу". Све песме имају ауру сањаног, флуидне сновне кончиће који трепере уз стихове. Николићев готово сасвим скривени надреализам, надреализам је посебне врсте. Искошен. Ова збирка нуди нам нови мит, паралелан, али и битно другачији, "преправљен", у односу на онај класични грчки који знамо. Никола Милошевић, у предговору Николићевој књи- зи, незнано одакле, креће од податка да је, у миту, "Еуридика биће од крви и меса", те поентира тврдњом да је она у Нико- лићевој књизи "узвишено, духовно биће, такорећи симбол за све што надилази овај стварни, прозаични свет" и другом по којој песнику полазе за руком "намерно неодређене, апстрактне слике предела, које служе једино за то да би се одсутност Еуридикина јаче истакла".

Кратке песме које творе збирку језгровите су, метафизи- ком набијене песме из којих, сабијених, пламса биће. Простор у којем се збива "радња" ових песама је космички: онај под Еури- дикиним прозорима (то је једино што се "види" од куће), поље (цвеће и трава), врт, мост, небо над небесима... Еуридика и Орфеј се крећу крстом заједничких путева. Време је свевреме, оно које обухвата, синкретише прошлост, садашњост и будућност. "Јуна- ци" су "покривени" неколиким заменицама: Ја, Ти. Она, Ми, Они (пет првих песма, ако се уводна не рачуна, збирке). Еуридика се своди на сенку. Ту имамо на делу "разлиставање" чувене Плато- нове теорије о привидном егзистирању, сенци сенке. Хртови у Николићевом спеву не успевају Еуридикину сенку да нађу. Она – Еуридика изједначена је и са природом, урања у њу, израња из ње. Орфеј је изгубио, дефинитивно изгубио Еуридику зато што се окренуо да провери хода ли она за њим. Окренувши се, заборавио је да је песник и да мора да се преда имагинацији. Иреално мора песницима бити једнако реалном. Живот је за њих, мора бити за њих, сан. Нема се право на сумњу, на грешку. Морис Бланшо овако пише о Рилкеовом Орфеју: "Орфеј је дело преобраћања, не Орфеј који је победио смрт, него онај који стално умире, који захтева ишчезавање, који нестаје у тескоби овог нестајања, тескоби која постаје песма, реч која је чист покрет умирања. Орфеј умире мало више него ми, он оличава нас саме, носећи претходно сазнање о нашој смрти, он представља присност раси- пања. Он је песма, ако би могао да постане песник, идеал и пример песничке потпуности. Али он је истовремено, не савршена песма већ нешто најтајанственије и што највише зах- тева: порекло песме..."

Српска глава је, у бити, његошевска књига. Песник се није уплашио изазова и кренуо је хајдучки, прсимице. Храброст се исплатила. Спев отвара мото преузет из Горског вијенца: Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. / (...) / О проклета косовска вечеро, / (...) / сам да Милош оста на сриједи. / (...) / те би Србин данас Србом био! / (...) / Помоз, Боже, јаднијем Србима, / и ово је неко знаменије! / Николић гради модеран, фрагментизован, изломљен еп – једини какав је у двадесетом, и нашем, веку могућ. Спев је испеван у десетерцу са цезуром после четвртог слога. Зашто је Николић прибегао десе- терцу, убегао у њега? Да ли његов десетерац само рима (парна; намерно "посна") одваја од епског? Десетерац је, по Винаверу из Покушаја ритмичног проучавања мушког десетерца (1940), кобни стих за српску поезију, онај који нас је уврачао и заробио. Николић се загњурио у њега јер он је и класични стих наше и лирике и епике усмене, али је, одмах потом, изронио из њега. Заиграо је опасну песничку игру. О главу. У главу.

Написао је "измрвљени" спев, антрополошког усмерења, болно наш, са "непријатном" темом: врши се вивисекција уживо. Доминира симболика главе. Активирају се сва значења, и идиом- ска и фразеолошка, која она има. Већ први стихови Чувај главу, несрећнице главо указују на симболичку амбивалентност. Све додирнуто у спеву и јесте и није. Трагично није тиме што јесте. Спев је покушај да се да глава обезглављеном националном телу. Може ли, одсечена, обезглављена, глава да срасте са телом које јој непрестано измиче? Николићев спев се укључује у епско јато које чине: Десети круг Србе Игњатовића, Негледуш Адама Пус- лојића, Кажа Матије Бећковића, Дивно чудо Миодрага Пав- ловића, Четири канона Ивана В. Лалића, Лазарева субота Рајка Петрова Нога, Вечера на савској лађи Радомира Андрића, Лаза- реве лестве Злате Коцић...

Шта је остало од епског духа у Српској глави Ђорђа Ни- колића? Мора ли се он тражити само у прошлом; има ли га – макар прикривеног – и данас? Епској ширини супротстављена је елиптичност. Метафизичко, и симболичко, згушњавање.

У корену спева је синегдоха. Она је централна стилска фигура којом се песник служи: глава је тело; тело – глава. Безглавост је једна од тематских оси. У "Опомени" имамо апо- строфирање главе. Глава је централни "јунак" спева. Опробавају се "положаји": и окренута је у погрешном смеру, и бачена с ра- мена, утамничена. Србин не предаје другоме главу; Сам је сруби секиром на пању – / Биће јунак у свом пропадању. Набија се властита глава на колац. Срб сам скида главу. Инати се с њом. Читав "еп" се заснива на – игривој – вишезначности појма глава. Налик је на – попинске – трагичне и горке, црнохуморне игре. Николићева "прича" више "трепери" него што се помера с места. Она лајтмотивски кружи: стеже омчу. Вртложи се. Корени се.

Критичност према историји народа којем се припада и великим заблудама у које је исти упао, правој безљудици која је завладала, аутор не крије. Из његових стихова, и буквално, веје туга. Они су зрели, и опори у својој зрелости, до прскања.