Renesansnim humanistima XV i XVI veka, koji su trazili red u svemiru, Egipat kakav je otkrivao u hermetickim tekstovima posebno je postao ne samo izvor mudrosti vec i mnogih vestina .
Hermes postaje kultom i obuzima celokupno drustvo i sve slojeve od politicara, retoricara, filozofa, profesora univerziteta. Do desifrovanja, priroda egipatskih hijeroglifa i jezika koji su otelotvorivali je bila izvor mnogih spekulacija i mnogih zabluda.
Najranija znacajna diskusija o hijeroglifima u zapadnjacoj kulturi se vrtela oko njihovog intelektualnog koncepta a ne oko njihove stvarne forme.
Iz klasicistickih izvora ucenjaci renesanse su prihvatili ideju da je hijeroglifsko pismo simbolicki sistem, gde svaka slika prenosi kompletan apstraktni koncept koji posveceni mogu da “procitaju”. Ova ideja se dopadala savremenoj platonskoj misli, pothranjujuci ideju da su hijeroglifski natpisi skladiste bozanske mudrosti, pismo univerzalnog sistema koji je mozda bio izvorno i savrseno sredstvo ljudskog diskursa.
Od posebne vaznosti za ove interpretacije je Horapolova Hyeroglyphica, ponovo otkrivena u ranom XV veku i objavljena u mnogim izdanjima i prevodima od 1505 godine pa nadalje.Ovaj kasni rimski tekst sadrzi opise 189 hijeroglifa koji nose neke tacne informacije, nagovestavajuci daleku vezu sa egipatskim izvorima.
Mnogo uticajnije na zapadnjacke ideje medjutim, bile su Horapolove alegorijske interpretacije opisanih znakova.Humanisti su ga citali kao tekst i seriju iskaza bez presedana. Horapolove hijeroglife preuzeli su rani tipografi i stampari Zorze Tori i Aldus Manucijus, cije su ekstrapolacije hijeroglifske tradicije kasnije vodile do pomnijeg istrazivanja simbolickih svojstava slova.
Hijeroglifi su inspirisali najrazlicitija simbolicka tumacenja sa stanovista grcke svesti o njihovom postojanju.