Hijeroglif koji predstavlja pisarev pribor – paletu , cance za vodu i drzac za trscana pera – sluzi kao ideogram ili determinativni znak za “pisanje “ “pisati” i srodne reci u egipatskom.Horapolo ga tacno pripisuje znacenjima “egipatskoga slova” i “pisar”. Ali on pogresno indentifikuje paletu kao neku vrstu trscanog sita koriscenog za pravljenje hleba te tako dodaje nepostojece znacenje “sito” primecujuci da “svako ko jede treba da zna svoja slova“, objasnjenje kome je pridodata igra reci na izraze “obrazovanje“ i “ishrana” u egipatskom.

Najzad, on nudi cisto alegorijsku interpretaciju znaka “granica”:, zato sto je pismena osoba stigla do mirne luke, ne lutajuci vise kroz nedace zivota“.

Ova mesavina cinjenica i fantazije, sa opskurnom igrom reci i razbarusenim alegorijama koje cesto zaodevaju zrnca tacnih informacija, tipicna je za Horapolov tekst.Arkani i alegorijski aspekti teksta su prvi zaokupili mastu zapadnjackih ucenjaka i umetnika.Cak i danas, kada se fonetska priroda egipatskih hijeroglifa razume i postoje kompjuterski programi kojima se moze pretvoriti ime u hijeroglif , popularna ideja o Egiptu jos uvek trazi neke misterioznije dimenzije ovog pisma.

Istaknutog i velikog umetnika renesanse Albrehta Direra je takodje inspirisala ideja i interpretacija opisanih Horapolovih alegorija i opisanih znakova koje su izrodile teoriju i praksu hijeroglifa.Direr je proucavao perspektivu , proporcije i humanisticku knjizevnost. Po svom interesovanju za teoriju i po univerzalnom obrazovanju blizak je Leonardu da Vinciju.

Albreht Direr je ilustrovao rukopis latinskog prevoda Hijeroglifike poklonjen caru Maksimilijanu I 1514 godine.Slavno krunisanje prikazano u centralnom registru pokazuje ustolicenog cara okruzenog simbolickim zivotinjama – svim izvucenim iz Horapola .

Nemacki tekst dvorskog istoriografa Stabiusa i latinski tekst Pirkhajmera dopustaju nam da desifrujemo poruku slike.Citiram iz izvrsnog engleskog prevoda Panovskog (interpolacije su od Panovskog): “Maksimilijan (sam car) - princ (pas sa stolom) velike poboznosti (zvezda iznad careve krune) velicanstven, mocan i hrabar (lav), oplemenjen neunistivim i vecnim plamenom (basilisk na carevoj kruni), potomak prastare loze (rukovet papirusa na kojoj sedi), rimski imperartor (orlovi izvezeni na pocasnoj odezdi), obdaren svim darovima prirode i umecima i znanjem (rosa koja se spusta sa neba), gospodar veceg dela zamaljskog sara (zmija obavijena oko skiptra), je ratnom vrlinom i velikom smotrenoscu (bik) izvojevao sjajnu pobedu (soko na kugli) nad mocnim kraljem ovde naznacenim (petao na zmiji koji oznacava kralja Francuske) i tako oprezno zastitio sebe (zdral koji podize nogu) od smicalica recenog neprijatelja, sto je celo covecanstvo smatralo nemogucim (noge koje same od sebe hodaju kroz vodu).”

Takodje treba pomenuti jos neke Direrove ilustracije za Horapola: Na jednoj od slii br. 5, na vrhu, vidimo hijeroglif psa za stolom.U Horapolovom komentaru stoji, zato sto kada ova zivotinja ulazi u hram ona intenzivno zuri u prikaze bogova.U stara vremena sudije su zamisljale kralja obucenog samo u stolu, (tj. u karaljevsku odezdu). Tako hijegoglif predstavlja i princa i sudiju.

Na slici br. 5, covek sedi na tronoscu. Horapolov tekst: kada zele da oznace cuvara svetinje, oni crtaju cuvara kuce jer je on taj koji cuva hram.Dole levo, horoskopist, po Horapolovom tekstu: Da bi predstavili horoskopista oni crtaju coveka koji jede sate. Dole: vatra i voda, Horapolo: da bi prikazali cistocu, oni slikaju vatru i vodu. Jer se putem ovih elemenata sve stvari prociscavaju.

U renesansi ucenjaci su poceli da katalogiziraju i opisuju stare spomenike u Rimu i celoj Italiji ali razlika izmedju egipatskih i egiptizovanih spomenika i antikviteta uopste nije uocena sve od kasnog XVI veka do ranog XVII veka kada su objavljenje prve knjige koje su se posebno bavile egipatskim spomenicima u Rimu.Hijeroglifi na spomenicima su obicno ignorisani ili mastovito prikazivani ako uopste i jesu. Vecina naucnika je tada smatrala da hijeroglifi nisu pisani jezik vec simboli koji su predstavljali vecne istine.Njihovi pokusaji prevodjenja fokusirali su se na misticna a ne filoloska znacenja.

Tokom XV I XVI veka egiptomanija je postala evropska moda, prvenstveno u Italiji.Papa Pije II (vl.1458- 1458) i Sikst V (vl.1585 – 1590) su ponovo podigli nekoliko obeliska u Rimu.